UMIRU LI ŽIVOTINJE PRE ADAMOVOG PADA?

0
536

UMIRU LI ŽIVOTINJE PRE ADAMOVOG PADA?

 

Oprostite nam i vi ptice,
oprostite nam i vi mravi,
oprostite nam i vi pčele,
oprostite nam i vi srne,
oprostite nam i ti travo,
oprostite nam i ti cveće,
oprostite nam i vi ribe,
oprostite nam i vi zvezde,
oprostite nam (sva) stvorenja zemaljska,
jer smrtno se ogrešismo o vas
što navukosmo na vas bezbrojne patnje 
i što raj pretvorismo u pakao.

(sv. Justin Ćelijski)

Svu tvorevinu možemo da podelimo na živi i neživi deo. U živi deo tvorevine ubrajamo obično biljke i životinje. U biologiji postoje i druga carstva, koja nisu ni biljke ni životinje, npr. fungi ili bakterije, međutim mi ćemo se ovde zadržati samo na flori i fauni. Nastanak biljki po rodu svojemu Geneza smešta u treći dan stvaranja (1. Mojs. 1:11-12). Dve posebne biljke – drvo života i drvo poznanja dobra i zla, biće zasađene nešto kasnije, u narednoj fazi, u Edenu koji treba da razlikujemo od ostale tvorevine, jer je Eden zapravo vrt ili jedan deo onog što je stvoreno, budući da je i geografski ograničen. Nalazi se na Istoku. I pominju se njegove četri reke, Fison, Geon, Hidekel i Eufrat (2:8-10).[1]Pošto biljke za svoj život koriste fotosintezu, sunce je moralo da „se upali“ nedugo posle pojave biljaka, što se i desilo u četvrti dan stvaranja. (ibid. 14).[2] U peti dan po rodu svome sazdane su prve životinje – vodene životinje i ptice. (ibid. 20-21). Kopnene životinje (gmizavci i zveri) po rodu njihovom sazdane su u šesti dan. Istog dana kao kruna stvaranja sazdan je i čovek.

Ovaj postupak je dosta šturo opisan. On je razdeljen na etape ili dane. Etape slede jedna drugu u kratkom vremenu, jer se živa i neživa tvar mora da uklopi u ekosistem. Zato ovde, kaže sv. Jefrem Sirin: „Niko ne treba da misli da je stvaranje od šest dana alegorija. Nije dozvoljeno da se govori da su stvari, koje su nastale u toku šest dana, nastale u jednom momentu, niti se može reći da su te stvari opisane u Pismu samo prazna imena, i da označavaju nešto drugo. Naprotiv, mora da se zna da su nebo i zemlja koji su stvoreni u početku zaista nebo i zemlja, a ne da se nešto drugo podrazumeva pod imenom neba i zemlje; i tako sve ostalo, što je stvoreno kasnije nisu puka imena, nego suštine ovih imena odgovaraju samim suštinama stvorenih priroda.“[3] Dakle ovde nije reč o nekakvoj alegoriji il bajci. Očito je sveti Sirac na poziciji da su ovi prvi dani trajali24 časa. A to je utoliko značajnije jer je on sa istoka i dobro je znao starojevrejski jezik. Da je taj dan trajao 24 časa, čitamo i u Heksameronu: „I bi veče i bi jutro. Prorok (Mojsije) govori o TRAJANJU dana i noći … ‘I bi veče i bi jutro, dan JEDAN‘. Zašto je nazvan ‘jedan’, a ne ‘prvi’? … Ovim (prorok) ODREĐUJE MERU DANA i noći i sabira ih u jedno, jer DVADESET ČETIRI časa čine jedan dan, ako se pod jednim danom podrazumeva (obdanica) i noć.“

A sv. Grigorije Bogoslov, strašan posmatrač, jedan od samo trojice koji u Pravoslavlju nose titulu bogoslov, čak kaže da je taj prvi dan stvaranja bila nedelja! „Kao što prvo stvaranje počinje u nedelju (a ovo se vidi po tome što je sedmi dan od njega subota, koji je dan odmora od posla), tako i drugo stvaranje počinje opet istog dana.“ (Slovo na novu sedmicu, omilija 44).

Geneza već ovde navodi šta je poslužilo kao „repromaterijal“ za kreaciju životinja. I reče Bog: „Da proizvede zemlja dušu živu …“ Nekoliko redova kasnije, kad se opisuje Eden, životinje koje će ga naseliti, stvorene su iz zemlje (2:19). A isto važi i za čoveka, samo što je ta zemlja bila u vidu praha (2:7). Da nema fatalne kvazinaučne teorije o evoluciji ovaj podatak bio bi potpuno beznačajan, jer bi Bog isto tako mogao da sazda čoveka ni iz čega ili iz kakve drugestihije.

Ono što nas u ontološkom smislu odvaja od ostale žive tvorevine je postupak koji sledi. Biblija veli: „ … i udahnu u lice njegovo dah života, i posta čovek duša živa.“ (2:7).

Oni koji tumače da je tek posle ovog čina čovek postao živ, „da u čoveku do tog momenta nije bilo duše ni duha čovečijeg, već samo plot (telo), nisu u pravu,“ veli sv. Serafim Sarovski,„jer je Gospod Bog sazdao Adama iz zemlje u tom sastavu, kako što govori ap. Pavle: Da bude svesavršen vaš duh, duša i telo u dan dolazka Gospoda našeg Isusa Hrista (1. Sol 5:23). Sva tri dela naše prirode bila su sazdana iz zemlje, i Adam nije bio sazdan mrtvim već dejstvujućim živim bićem sličnim drugim živim bićima, oduševljenim Božijim sazdanjima.“[4]

Sveti podvižnik iz Sarova dodaje: „ … evo u čemu je sila, akoGospod Bog POSLE ne biudahnuo u njegovo [Adamovo] lice životnog duha ili blagodati … Adam, koliko god da je bio savršeno prevashodno stvoren nad drugim Božijim stvorenjima, kao kruna stvaranja na zemlji … bio bi sličan svim ostalim sazdanjima, ili onima koje imaju telo, i dušu, i duh, koji pripada svakom (stvorenju) po njihovom rodu, a nema unutar sebe Svetoga Duha.[5]

I čovek i životinje stvorene su iz zemlje.[6] I jedno i drugo stvorenje je stvoreno živo. Ono što razlikuje čoveka od životinje kao biološke vrste je to da je on bio podvrgnut još jednom, drugom činu ili fazi kreacije.

U prvom činu, u prvoj fazi kreacije, on je već bio biće, ali je kao biće po LIKU i PODOBIJU Božijem postao tek kada je zadahnut Duhom. Od ovog trenutka, kaže Serafim,Adam u svemu postaje podoban Bogu i besmrtan.

Adam je stvoren da živi u zajednici sa Bogom. Izraz po liku (κατʼεἰκόνα), piše sv. Jovan Damaskin, označava umnost i vlastnost, a podobije (ὁμοίωσις) znači upodobljavanje Bogu putem vrlina. Ikona božija predstavlja našu slobodnu volju, moć razuma i osećanja.[7]Adam je dakle po LIKU stvoren kao slobodan. Obdaren je svim duševnim silama, ali na njemu je slobodan izbor, jer ga Bog ne prisiljava da živi prinudno sa Njim. Njegov izbor je krupan. Postoje samo dve opcije, da živi sa Bogom ili da mu ukrene leđa. Ako izabere da živi sa Bogom, moraće da se ponaša „po pravilima“ ili „kućnom redu“ svoga Gazde. Alternativa je neposlušnost ili narušavanje postojećeg poretka.Adam je već i obavešten da će umreti, ako bude njegov izborda prekine zajednicu sa Bogom, jer je Bog život. Živ si ako si sa Bogom, život van Boga nije ništa drugo nego smrt.[8]

Šta je Adam izabrao već znamo. U Pismu se to naziva pad ili prvorodni greh. Ali šta je ovaj njegov postupak izmenio, kakve je imao posledice, za samog Adama i za njegovu životnu sredinu, za životinje i biljke, ostaje nam da izučimo.

Ovde nam se prirodno nude dva moguća scenarija – bez Boga ili sa Bogom. Reč je o dva kompletno različita sistema, sa svim svojim elementima. Prirodno se ovde oblikuju dve kompletno različite paradigme koje su obe koherentne unutar vlastitog okvira a nekompatibilne ili isključujuće, ako one pokušaju da se pomire ili pomešaju između sebe. Neki treći put ili kombinovano-hibridni sistem između ovih dvaju paradigmi u suštini nije moguć, a da se ne projavljuju brojne anomalije. A ovde je potrebno da budemo dosledni. Prvu paradigmu označićemo „naturalistička“, a drugu „nadnaturalistička“. Do podrobnijeg shvatanja razlika između njih doći ćemo postepeno.

Prva paradigma je sistem koji se održava pomoću prirodnih zakona ovog sveta koji su znani i poznati. Ovde je Bog suvišan, On ako postoji, postoji samokao agent u pozadini (Deus absconditus). Druga pak paradigma je natprirodni sistem. U njoj ne važe nama poznati prirodni zakoni koji su nužni da se izbegne anarhija ili kolaps. Ovde je Bog taj koji aktivno održava svet. On kao agent nije sakriven. On je njegov premudri Upravitelj. Sve je podređenoNjegovoj volji. Netvarna ili duhovna verzija ovog sistema su npr. nebesa ili kako kaže sv. Antonije Veliki: Na Zemlji hiljadu je volja, a na nebu samo jedna. Ovaj sistem, po rečima Otaca, postajao je do Pada. Međutim, on treba ponovo da se vaspostavi (apokatastaza) drugim Hristovim dolaskom. Pošto se vaspostavlja ili obnavlja samo nešto što je već bilo, opisi ili predstave Otaca o tom budućem veku – o onom što dolazi – takođe mogu poslužiti kao pomoć za konstrukciju „prvog sveta“ koji se završio velikom kosmičkom katastrofom, budući da su te parelele očigledne. A time ujedno mogu se izbeći brojne „spekulacije“ koje se inherentno pojavljuju kod tekstova,odnosećih se na duboko istorijsko vreme o kojem mi nemamo puno padataka.

PRIRODA ŽIVOTINJA

U naturalističkoj paradigmi, čiji glavni predstavnik je bl. Avgustin, životinje su stvorene smrtnima. To jasno proizlazi iz učenja pionira latinske teologije. To da su životinje smrtne kod biskupa iz Hipona je logična posledica njegovog pogrešnog učenja o provorodnom grehu i prirodi prvog čoveka. U mladosti on je bio strastan čovek. Kad se preobratio, osećaj krivice greha u njemu ostaće snažan kroz ceo život. To je ostavilo tragove i u njegovoj teologiji koja je bila jako stroga i surova. Čak nehumana. Braneći „pravovernost“ pred Pelagijem – jednim britanskim monahom koji je tvrdio da nema ništa grešnog po sebi u našoj prirodi, greh je isključivo posledica slobodne volje – skrenuo je u drugu krajnost. Greh je, kaže Avgustin, do te mere iskvario čoveka, da ovaj više ni hteti ni činiti dobro ne može. Čovek je izgubio slobodnu volju, on je rob greha.[9] Samo do Pada čovek je imao slobodnu volju. I pošto prvorodni greh nasleđuju svi Adamovi potomci – u njih se useljava strašna pokvarenost – svi zaslužujemo večno prokletstvo. Onaj ko nije kršten – čak i novorođenče – ide u pakao. Ali postoje i oni koji su izabrani (predestinirani) koji će otići u raj – ali ne zato što su dobri … Ne možemo naći ni jedan razlog zašto su neki spašeni a drugi pogubljeni. „To je potrebno pripisati nesumnjivom Božjem izboru. Prokletstvo dokazuje Božju pravičnost, a spasenje Njegovu milost. I jedno i drugo otkriva Božju DOBROTU.“[10]

Kad su protestanti prihvatili učenje čoveka, čiji osećaj za greh nije bio normalan, Rimokatolička Crkva posumljala je u njegovu pravovernost. Boreći se protiv jeresi, sam pada na ispitu ortodoksnosti. Ali protestanti – Luter je bio monah avguštinovac – još dugo biće mu duboko zahvalni.

Rimokatoličko učenje o Adamu naučava „da je prvorodni greh oduzeo Adamu prvobitnu pravednost, blagodatno savršenstvo, ALI NIJE POVREDIO SAMU PRIRODU NJEGOVU. A prvobitna pravednost (justitia originalis), po njihovom učenju, nije bila organski, sastavni deo duhovne i moralne prirode čovekove, već spoljašnji dar blagodati (donum gratiae, donum supernaturale), naročito dodatak prirodnim silama čovekovim (donum superdditum). Otuda se greh prvoga čoveka sastojao u odbacivanju te čisto spoljašnje, natprirodne blagodati, koja je spolja upravljala njime. Taj greh odbacivanja blagodati, odvraćanja čoveka od Boga, nije ništa drugo do lišenje čoveka te blagodati, lišenje čoveka prvobitne pravednosti (defectus, privatio justitiae originalis), i povratak čovekov čisto prirodnom stanju, stanju bezblagodatnom. Sama pak priroda čovekova ostala je i posle pada onakva ista kakva je bila i pre pada. Lik Božji se u čoveku nije izmenio, unakazio; njegove glavne sile, razum, osećanje i volja, ostale su kakve su bile i pre pada …“[11]

U odredbama Tridentskog sabora o prvorodnom grehu govori se da se greh praroditelja sastojao u gubljenju darovane im svetosti i pravednosti, ali se tačno ne određuje kakve je vrste bila ta svetost i pravednost. Tamo se tvrdi da u preporođenom čoveku ne ostaje apsolutno nikakvih tragova greha ili nečega što bi bilo neprijatno Bogu. Jedino ostaje pohota (concupiscentia), koja je, zbog svoga izazivanja čoveka na borbu, pre korisna za ljude nego štetna …

Kako Avgustin, sholastičari franjevci Haleški i Bonaventura, tako i dominikanac Toma Akvinski ne misli da se čovekova priroda po padu promenila. Ova bez milosti je slična životinjskoj, podložna raspadanju … „Već u raju je morao čovek da bude kao anđeo po svojoj duhovnosti uma, ali sa životinjskim življenjem u telu.“[12]

„Čovekovo telo je bilo nepropadljivo, ali ne usled kakve unutarnje, vlastite nesmrtnosti nego usled natprirodne sile koju je Bog dao duši i koja štiti telo …“[13]

Dakle jasno: Ako je Adam bio životinja i ako su životinje i čovek u odnosu na svoja tela „jedno“, životinje nisu ni mogle da bude nesmrtne! Čovek je mogao da se nada da će „blagodat“ da ga održava u životu, ali nije ni sam mogao biti siguran, kad će se ova povući. On je uživao u raskošima svog Dvora, ali je brzo mogao da se nađe obnažen i nag van njega.

Zato Adamov izbor ni u kom slučaju ne utiče na estestvo ili prirodu životinja. One su i pre i posle pada više ili manje iste.[14]Same su „čule“ da moraju da napune zemlju (1:22). Ali pošto je ova zemlja ograničena, a životinje beslovesne, a to znači da se nagonom rešava problem prokreacije, logično je da one moraju da umiru. Jer nema drugog načina da se reguliše njihov broj. Čak sv. Vasilije u Heksameronu (deveta beseda) dok opisuje prirodu prvihživotinja, ovu opisuje onakvu kakva ona jeste danas: „Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu.Svakako da se duša beslovesnih životinja nije iz zemlje pojavila pošto je prethodno počivala u njoj, već je nastala onoga časa kad je zapovest data. Jedna je, naime, duša beslovesnih životinja; jer jedno je i njihovo obeležje, a to je beslovesnost; ali se u svakoj od životinja mogu nazreti drugačija SVOJSTVA. Naime, vo je postojan na nogama, a magarac je lenj; konj je, opet, silovit u svojoj želji za ženkom; vuk se ne da pripitomiti; lisica je lukava; srna je plaha; mrav je marljiv; a pas je blagodaran i istrajan u prijateljstvu. I tako je svaka od životinja poprimila svojstva vlastite prirode onoga časa kad je sazdana.“

Tačno je da ovde priroda može da znači i „harakter“ životinja (srna je plaha, a pas blagodaran). Tačno je i to da Vasilije ništa ne govori da li su one smrtne ili ne, i tačno je, da se u ovom opisu ne pominje ishrana životinja, sem na jednom ili dva mesta u nastavku teksta:… „Tako i zmija, jedući TRAVU ukrop, može da isceli svoje oči.“ Jer ako bi one jele meso, značilo bi da su one proždirale jedna drugu. A to znači da je smrt morala da postoji još pre pojave čoveka.

Ovo Vasilije vešto izbegne. Ali upada u jednu drugu klopku: „ … konj koji je silovit u svojoj želji za ženkom“. Priroda konja koju on pripisuje stvorenom konju je nagonska. Konj ima pohotu! a to je naturalistički mehanizam i deo naturalističkog modela ili pale prirode. Ako je Avgustinov i kasnije tridentinski Adam morao da ima „pohotu“ da bi se „usavršavo u vrlinama“, budući da ga ova pobuđuje na dobro, zašto je onda konj imao pohotu? I u kakvom odnosu može pohota da bude sa „zdravom prirodom“? Jasno je da je pohota naturalistički mehanizam ili naturalistička nužnost, deo palog sveta i prirode. Jer ovde (u tom modelu) životinje umiru. A da bi se produžila vrsta, ona moraju nekako i da se rađaju. Zato i služi pohota ili nagon. Kod životinja prokreacija je tipično nagonski proces. Matematički opisuje promenu broja pripadnika jedne vrste eksponencijalna funkcija (Od dva zeca nastanu četiri, od četiri osam, od osam šestnaest itd.) Broj populacije jedne biološkevrste – govorimo o životinjama -u ograničenim sistemimamože da reguliše samo smrt. Kod karnivoraregulacija se vrši kroz dinamički odnos plen : predator. [Što je više plena, to je više i hrane za predatore. Pošto predatori imaju više hrane, njihova populacija će porasti. Veća populacija predatora posle određene tačke smanjiće u toliko stepeni populaciju svoga plena, da će nedostatak hrane prouzrokovati i smanjivanje (čak i kolaps) populacije predatora itd. Ako gledamo pak na čitav „prehrambeni lanac“ ova dinamika je malo složenija, ali u osnovi ista, jer predator postaje ujedno i plen itd.]

Potpuno suprotan stav izražava i ispoveda Nadnaturalistička paradigma. Glavni predstavnici ove paradigme su sv. Jovan Zlatousti, sv. Grigorije Bogoslov, prep. Justin Ćelijski, prep. GrigorijeSinajski, Simeon Novi Bogoslov, sv.  Serafim Sarovski, Teofan Zatvornik i drugi. U njoj (do pada) nema truleži. Edenska tvorevina (živa i neživa) je nepropadljiva i neraspadljiva. Životinje nisu smrtne, ne umiru. Za smrt ne postoji NIKAKAV RAZLOG, jer sve procese harmonički kontroliše premudri Upravitelj. U ovom sistemu, u zajednici sa Bogom, je sve premudro ustrojeno. Nema anarhije, nema samovolje. Smrt je tu strana, aisto tako i pohota ili nagon. „Ka mužu tvome biće stremljenje tvoje,“ (3:16), čuće Eva posle pada. Ni smrt sa jedne ni nagon za druge strane ovde nemaju šta da rade i ne predstavljaju nikakav faktor, jerse „broj“ pripadnika bioloških vrsta ne reguliše „pravilima“ koji važe za palu tvorevinu. Simeon Novi Bogoslov jasno kaže (Slovo, 38) da pre pada, pre prestupa nisu važili „prirodni zakoni, a smrt je deo tih „prirodnih zakona“. Smrt ne samo što je bitna nego je i nužna u naturalističkom modelu. Ovaj model se rukovodi današnjim prirodnim zakonima, jer je ovde Bog suvišan i kao agent sakriven ili stavljen u treći plan. Nasuprot tome, u natprirodnom modelu, u onom „pre smrti“, Bog je taj koji upravlja celokupnom organizacijom tvorevine, pa i „dimenzijama“ populacija u ekosistemima.

Kakva je bila ta prva materija ili kakav je bio Eden, pre nastupanja propadljivosti, mi ne znamo. Znamo samo kakva je ona danas. Sveti Oci shvataju raj kao nešto u isto vreme i veštastveno i duhovno. Jovan iz Damaska kaže: „Neki su zamišljali raj (Eden) veštastvenim (αἰσθητόν), a drugi duhovnim (νοητόν); meni pak izgleda da, kao što je čovek bio sazdan ujedno veštestven i duhovan, tako je i njegov presveti hram bio ujedno veštastven i duhovan, i na taj način imao dvojak izgled …“[15]Ali čak ako bismo pretpostavljali da nijedan jedini atom pre Pada nije bio isti, ne bismo puno pogrešili. Zemlja, i kao stihija i kao planet, čitamo u Postojanju (3:11),obrečena je „na prokletstvo“POSLE PADA.U pravoslavnoj dogmatici od sv. Ave Justina čitamo: „Tajanstveno ORGANSKI svezana sa čovekom kao bogolikim stvorom Božijim, priroda je suštinom svoga života zavisna OD ČOVEKA, i uvek se kreće u pravoj srazmeri prema čoveku. KADA je čovek izabrao put greha i smrti za svoj put kroz istoriju, za njim je po neodoljivoj unutrašnoj zavisnosti od čoveka pošla I SVA PRIRODA“[16]

Kakva su bila tela prvih biljaka ili prvih životinja, mi takođe ne znamo. Justin (Ćelijski) kaže da se Adamovim padom promenila sa pogubnim posledicama sva vidljiva priroda.[17] U Postojanju (3:18) kao posledica pada (a to znači i kraj nadnaturalističkog modela) pojavljuje se kod biljki (flora) trnje i čkalj, a zmija (fauna) biva prokleta na drugi način. Više nije zver poljska (3:1), sada ona postaje gmizavac.[18]Na grudima svojim i na stomahu hodićeš i zemlju ješćeš sve dane života svoga. (3:14 LXX)

Ono što znamo je da su naša ljudska tela biološki veoma slična životinjskim telima (viši sisari).„Sa životinjama zajedničarimo (ne samo po mogućnosti hranjenja i rađanja) nego i po strastima, odnosno jarosti i želji, kao i po čulnosti i urođenom nagonu (pohoti)“ (Damaskin).[19]Razlika između čoveka i majmuna, biološki gledano [npr. metabolizam, reprodukcija itd.], je jako mala. Mi imamo jači intelekt i mi možemo da komuniciramo i rečima, zato smo slovesni, a majmuni ne mogu. I mi i oni imamo pohotu, strasti, emocije, trpimo bolove, staramo se i na kraju umiremo – govorimo o telu. Nikakve razlike tu nema. Ima životinja koje su jako inteligentne. Neke životinje imaju jaku intuiciju – jaču od čoveka itd. Pčele imaju svoj jezik. One putem plesa komuniciraju drugim pčelama gde se nalazi dobra ispaša i u kom smeru moraju da lete zbog vetra.[20]

Po učenju Otaca ljudsko telo, ono prvozdano, po svojim osobinama značajno se razlikovalo od „savremenog ili naturalističkog“ tela. Bilo je osetljivije, bestrasno, i nije bilo u stanju da oseća bol, nije imalo potrebu za snom ili za hranom, i nije izbacivalo ništa iz sebe.[21] Serafim iz Sarova u opisu tog prvog tela veli: „Adam bio je stvoren da ne podleže dejstvu ni jednoj od Bogom stvorenih stihija. Voda nije mogla da ga utopi, vatra da ga opali, zemlja nije mogla da ga proguta u svojim ponorima, ni zrak nije mogao da ga povredi ni u kom slučaju.“

Prvi čovek takođe nije imao nikakvih telesnih potreba.[22]Do pada Adam je imao i neke druge psihičko-umske sposobnosti, jer je mogao da „razgovara“ sa Bogom, da razume anđele i jezik svih zveri i ptica, zmija, živećih na zemlji – sve to što je sada zbog pada od nas sakriveno.[23] (ibid.)

Takvo je bilo njegovo telo – netljeno, netruležno, nepropadljivo. Poput Otkrovenja sveti Oci jednodušno uče da je čovek bio sazdan besmrtani za besmrtnost, a Crkva je vaseljenska veru u bogootkrivenu istinu o toj besmrtnosti saborski izrazila odlukom Kartagenskog sabora: „Ako ko reče da je Adam, prvozdani čovek, stvoren smrtnim, tako da, sagrešio on ili ne, umro bi TELOM, t. j. izašao bi iz tela ne po kazni za greh nego PO NEOPHODNOSTI prirode – da bude anatema.“[24]

A ta neophodnost prirode – govorimo o telu – po analogiji važila je i za životinje, jer se naša i životinjska tela regulišu (obnavljaju, razvijaju, obolevaju itd.) istim principima. Bubreg svinje npr. malo se razlikuje od bubrega čoveka, a krokodil ima kao i mi četverokomorno srce. Zato je jedino moguće i logično da one nisu stvorene da umiru, da trunu, da pate i boluju, kao što ni čovek nije stvoren da umire, da trune da pati i boluje.

Pismo kaže da smo ljudi „promenom pravila igre“, nastupanjem surovosti i propadljivosti bili umotani u jaču embalažu. Pominju se „kožne haljine“ (3:31). Ovde ovo možemo razumeti da su naša tela doživela određenu transformaciju. Naša tela postala su „grublja“, „deblja“ i„teža“. Prepadna tela bila su drugačija. Mnogo drugačija. Verovatno su bila slična telima u koja ćemo se obući u Dan Suda kada se bude obnavila i sva priroda. Vaskrsli Hristos ruča sa apostolima, Toma mu stavlja prst u rebra, a On ipak prolazi telom – nakon što je prošao kroz zapečaćen grob -kroz zatvorena vrata i ulazi u dom kod apostola (Jn. 20:26-27), a nije fantom ili priviđenje. Uznosi se u nebo, a ne treba mu nikakav skafander da se uzdigne u vasionu niti „maše“ rukama da bi letio.

Po analogiji ova transformacija se desila i sa životinjama, jer su i ona živa bića i imaju ista tela kao i čovek. Dakle, implicitno možemo da budemo uvereni, da su se i životinje obukle u „kožne haljine“, i da je njihova plot postala „grublja“, „deblja“ i „teža“.[25]Uz to moguće je pretpostaviti da će sada, posle pada, u novom ambientu in po novim pravilima, kod određenih vrsta do izražaja doći geni, tipični za karnivore ili mesojede. U tom trenutku, a ne pre, „zemlja“je izrodila viruse i druge tipične „štetočine“.[26]

Da su životinje (a i biljke u nekom smislu) ranije – do Adamovog pada – bile drugačije nego što su danas, svedoče Pismo i Oci. Pismo i Oci govore da su prve životinje (po prirodi) bile poslušne čoveku. Sv. Jovan Zlatnih Usta piše: „Jasno je da je čovek u početku imao PUNU vlast nad životinjama … a da se MI SADA plašimo zveri … U početku nije bilo tako, već su se zveri … pokoravale svome vladaru …“ (Omilije na Genezu, IX, 4) Još jedan dokaz je razgovor zmije sa ženom. Danas ne smo što ne bismo mogli da „komuniciramo“ sa životinjama, nego bi videći zmiju od straha pobegli.[27]

Dalje, govori nam Geneza (1:30): njihova hrana bila je zelen ili trava.

Dakle prve životinje nisuproždirale jedne druge, jer su jele travu. Za to nije ni bilo – kao što već rekosmo – nikakve potrebe.

Životinje su promenile svoju prirodu posle Pada, zajedno sa čovekom zbog koga su i stvorene. A čovek dobiva (formalnu) dozvolu da jede životinje posle potopa, mada je u suštini on mogao da ih jede i pre tog događaja, što važi isto i za životinje.[28] (1. Mojs. 9:3) Atanasije Veliki, što je zanimljivo, vreme kad čovek počije da jede životinje i vreme kada životinje počinju da jedu životinje izjednačuje. To vreme nije posle Pada, već posle potopa. On piše: Kad je čovek odstupio (od zakona) i istupio iz naznačenih mu granica, Bog posle potopa, znajući neumerenost ljudi, dopušta mu da za hranu uzima sve: „Jedite sve kao povrće (зелень травная).“Ovom dozvolom i OSTALA živa bića nisu ograničena u hrani. Od tada lav jede meso,[29] lešinar se hrani leševinom. Jer u ta vremena, kada su se rodile životinje, lešinari još nisu (to) tražili na zemlji. Jer još ništa iz toga što je dobilo od Boga svoju ulogu i postojanje nije umrlo, i koršuni nisu mogli time da se hrane. U prirodi nije bilo razdora, ona je bila u punom procvatu; lovci nisu ubijali (životinje), jer lov (kao delatnost) još nije ni postojao. I zveri nikoga nisu raskomadavale, jer nisu jele meso. Lešinari imaju običaj da se hrane leševima, no tada još nije bilo leševa, ni smrada od leševa, i lešinari jeli su drugačiju hranu. Iz ovog zaključi da su TADA mesožderi postupali jednako; njihova hrana bila je TRAVA i nisu napadali jedan drugoga.“[30]

Dodatne argumente u prilog tvrdnji ili pak verovanju da je propadljivost nastupila tek nakon onoga što zovemo Adamov Pad nalazimo kod ap. Pavla i drugih Otaca koji su opisivali ono stanje koje mora da se ponovo uspostavi. Ava Justin uči: „Vaspostavljanjem čoveka u prvobitno stanje, Gospod će vaspostaviti i prirodu u NJENO PRVOBITNO, BEZGREŠNO STANJE … i sama tvar oprostiti će se od ropstva raspadljivosti na slobodu slave djece Božije. Jer SVA TVAR (i živa i neživa) uzdiše i tuži s nama dosad (Rim 8:21-22)“[31] TVAR ili tvorevina je u apsolutnoj zavisnosti od čoveka!

Sv. Hrizostom nadovezuje se na reči apostola neznabožaca: „… da će se i SAMA tvar osloboditi ropstva raspadljivosti,“(Rim 8:22) pa veli: „Šta znači to sama? Znači: ne ti samo nego i ono šo je daleko niže od tebe, i nema ni razuma ni čuvstva, i to će s tobom učestvovati u blagu. Tvar će se osloboditi od robovanja raspadljivosti, i prestaće biti RASPADLJIVA, i postaće saobrazna lepoti čovekova tela. Jer kao što je tvar postala raspadljiva KADA je telo čovekovo postalo raspadljivo [a ne pre!], tako će i onda KADA je telo čovekovo bude postalo neraspadljivo, tvar posledovati za njim i postati saobrazna njemu.“[32]

Kada je to kada? Justin iz Ćelija blagovesti – i to je jedino logično: „Svojim grehopadom čovek je svu prirodu povukao za sobom i predao je u ROPSTVO GREHU I SMRTI; i sva bogozdana tvar neprestano uzdiše i tuži zbog toga, čekajući svoje oslobođenje …, koje će joj Isus Hristos podariti u poslednji dan, preobrazivši je Bogočovečanskim domostrojem spasenja u novo nebo i novu zemlju …“[33]

Još predočitije nam to opisuje prorok Isaija: „Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju … Vuk i jagnje zajedno će pasti, i lav će jesti slamu kao vo; a zmiji će biti hrana prah; neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod.“ (65:17-25)[34]

Isaija opisuje buduće životinjsko carstvo, buduću ili ponovo obnovljenu prirodu, onakvu kakva je već bila. Vuk ćeponovo jesti travu, neće više biti ni predator ni karnivor. Lav ćeopet jesti slamu, a ne gazele … a zmija više neće morati da guta „prah“, na što je bila prokleta i osuđena (1. Mojs. 3:14).

EVOLUCIJA – NAUČNA TEORIJA ILI IDEOLOGIJA?

O ovoj temi moguće su beskonačne rasprave. Zato ćemo se mi ovde ograničiti samo na najosnovnije osnove osnova sa ciljem da bismo mogli shvatiti i razumeti koje bogoslovske implikacije sa sobom donosi jedna ovakva teorija. Ali još pre moramo da kažemo koju reč o samoj evoluciji. Pa krenimo redom.

Do pojave Darvinove teorije o evoluciji ljudi su verovali u Bibliju, više ili manje onako kako je napisana. „Kad ja čujem reč trava, imam na umu (tj. razumem) travu; ili kad čujem rastinje ili riba ili zver ili stoka, sve to kako je rečeno, tako i primam.“ (Heksameron IX,1) Svet je za Oce mlad, a životinje i čoveka stvorio je Bog. Smrt je nastupila kao posledica Adamovog pada. Evolucija će stvari okrenuti na glavu. Darvin, iako kadet bogoslovije – pred smrt je priznao da je neverujući – forsira ideju, koju je čuo od svog dede Erazma,da je čovek nastao od majmuna tako što se „majmun“ (nazovimo stvari narodnim jezikom) boreći za opstanak usavršavao kroz tu borbu.[35] Tako je postepeno (!), mic po mic, po koracima, nastao čovek. Kit je postao tako što će medved da skače u vodu za lososom. (A kao platforma za ptice poslužiće dinosavri.) Taj postupak kad se jedna vrsta usavršava u drugu naziva se (makro)evolucija. Tu nije reč o prilagođavanju ili adaptaciji u okviru dane vrste. Danas ima negde oko 340 „vrsta“ pasa – ali to su sve rase, jer pas ostaje pas. Morfološki ove rase mogu se jako razlikovati, jer im to omogućava jedan i isti početni genetski fond.Genetski fond određuje i fiziološke granice adaptacije jedne vrste koja pak nikada ne menja samu prirodu te vrste! (Svi psi laju i poslušni su svome gospodaru) Ako ne bi znali da su jazavčar, hrt i čivava psi, a paleontolozi bi se dočepali njihovih kostura, šta bi ovi mogli da kažu? Ko je kome predak? Da li bi na osnovu zapreminelubanje tvrdili da čivava nije mogla da laje, a da je napolitanski mastif mogao?

Evolucija, dakle nije adaptacija. Evolucija takođe nije embriogeneza ni pretvaranje gusenice u leptira. Takođe makroevolucija nije ako neka riba oslepi ili ako zmija izgubi noge – jer je to „aromorfoza“. Ovde se ništa nije razvilo, već je došlo do okrnuća genetskog materijala. Nekada to bude prednost. Recimo brod koji tone i liši se svoga tereta može da prebrodi buru lakše od natovarenog broda. Sa druge strane otkriveno je da „sakaćenje“ može da se objasni i epigenetikom, što opet nije evolucija.[36]

Zaovaj proces potrebno je ogromno vremena koje se više ili manje meri „nuklearnim“ ili atomskim satom.[37]Što više vremena to bolje. Jer kada „operišete“ sa milionima i milijardama godina, ne morate u stvari ništa ni da dokazujete – sve odradi mašta.

Evolucija za sebe tvrdi da je nauka, međutim to nije nauka, kao što ni kreacionizam nije nauka. Reč je zapravo o filozofiji, jer nauka traži mogućnost eksperimenta i proveru hipoteza,[38] što ovde nije slučaj.

Nauka ujedno traži neki okvir, nešto na šta će da se „nakalemi“ ili „nakači“. Reč je o paradigmi ili paradigmama. To je unapred definisan i uređen sistem aksioma ili pretpostavki koji se uzimaju za tačne,[39] i koje služe kao polazište. Sami aksiomi su u okviru dane paradigme za sve jednaki i fiksni,a u drugoj paradigmi oni mogu da budu potpuno drugačiji. I jedan i drugi okvir ili sistem aksioma je potpuno legitiman, jer njegov izbor zavisi od naše filozofije ili pogleda na svet. Tako je moguće – ali to ne važi uvek – jedne i iste naučne „podatke“ naučno objasniti na više načina, od zavisnosti od „okvira“ koji ste prethodno izabrali da je tačan.Na primer retrotranspozabilni elementi za evolucioniste će biti „virusi“ koji su došli izvana i zarazili genom, a za kreacioniste su oni inherentni stvorenom genomu sa tom osobinom da mogu da „izađu“ iz genoma. Na publici je, kada se opozna sa svim „za“ i „protiv“ argumentima, da odluči koje objašnjenje će prihvatiti. Brojna istraživanja potvrdila su da ovi „retroelementi“ imaju važne funkcije u genomu, što se ranije nije znalo. Ako blokirate određene retroelemente, embrion neće moći da se razvije. Radi toga – iako po spoljašnjosti liče na viruse – to ne mogu biti „virusi“, jer niko normalan neće da tvrdi da mora plod najpre da se zarazi virusom da bi mogao da se razvije. HIV je virus i liči na retroelemente genoma. Kad se čovek njime zarazi sve će pre da mu se desi nego da bude zdraviji i vitalniji.

(Makro)evolucijamože da se objašnjava – ali ne može da se dokaže. Najčešće je ovde reč o beskonačnim ekstrapolacijama. Ako je mogla zeba da promeni kljun (=adaptacija), zašto onda ne bi mogla da se pretvori u orla (to jest da postane druga vrsta)?

Hipoteze pak same evolucionističke naučne filozofije su po pravilu neproverljive (infalsifiable) ili pogrešne.Primer neproverljive hipoteze je „preživljavaju najbolji“ (survival of the fittest). Reč je o tipičnoj tautologiji, jer čim pobedite, vi ste najbolji. A u životu je kao na olimpijadi, nemate puno pokušaja. Kada bi rekli da pobeđuju samo mršavi i visoki, to bi mogli da testirate i proverite.Sa druge strane je spisak pogrešnih hipoteza koja je ova teorija sproducirala toliki da bi svaki normalan čovek mogao da pocrveni od stida.Navešćemo dva primera. Louis Pasteur, francuski mikrobiolog i hemičar, formulisao je zakon biologije: Omne vivo ex vivo. To jest, u biogenezi samo iz živog može da nastane živo. Ali ono prvo živo – ameba ili šta već – moralo je da nastane iz neživog, narušavajući ovaj zakon. Ili drugi primer, Evolucionisti tvrde da je hromosom 2 u čoveku koji ima 46 hromosoma zapravo fuzija dvaju hromosoma, 2A i 2B, majmuna koji ima 48 hromosoma. Ova hipoteza stara je gotovo pola veka. Na mestu pretpostavljene fuzije potrebno je „da nauka“ pronađe dokaze o spajanju – tj. dva telomera (dva kraja hromosoma). Pošto telomeri ništa ne kodiraju, već su „bezvezne“ i brojne repeticije 6 nukleotida, čija jedina funkcija je upravo sprečavanje fuzije hromosoma –  ovo mesto po teoriji mora da bude „smeće“ nešto tipa „junk DNA“, ili ostatak evolucije. Ali kada je pre par godina dekodiran ljudski genom, utvrđeno je da mesto pretpoložene fuzije ne samo što nije smeće, ne samo što nema očekivanih telomernih spojenih krajeva, već je to PRVI INTRON jako izraženog, kompleksnog i aktivnog DDX11L2 regulatornog RNA gena koji se izražen u najmanje 255 različitih ćelija/tkivnih tipova![40] U prevodu na jezik naroda ovaj gen je toliko važan, bitan i ključan da čovek bez njega ne bi mogao da preživi ni jedan dan! U bilo kom trenutku kad bi se ovaj gen „prepolovio,“ on bi postao nečitljiv i nastupila bi gotovo momentalna smrt!Zato ovi hromosomi nisu nikako mogli da nastanu evolucijom, jer su od samog početka bili funkcionalni. Dakle, bili su dizajnirani kao takvi.

Kada se desi nekoj normalnoj teoriji nešto kao ovo poslednje, teorija pada. Ali ova teorija ne pada,ona je nesmrtna kao i svaka ideologija – sa svojim ogromnim bazenom poklonika.

FATALNA TEOLOGIJA DARVINIZMA

Moderna nauka je u principu pokušaj da se sve interpretira prirodnim zakonima, i neprirodni i nemogući događaji. Iako su ti pokušaji dobri i pohvalni, oni nisu uvek tačni. Brojni vrhunski naučnici, bili oni verujući ili ateisti svesni su „ovih granica“ – tj. onoga što sama nauka može da objasni.[41]Ali su ipak retki oni koji o tome javno pričaju.

Dakle, to što neko prirodno teži ka tome da razume nastanak tvorevine bez Boga nije ništa sporno. Stvar postaje kritična kada „teolozi“ maloverno i lakovernopokušavaju da pariraju ovoj ideologiji, kada pokušavajuda nađu „rupe u zakonu“ ili „magičnu hermenevtsku formulu“ natežući svete tekstove, deleći ih po potrebi i podvrgavajući ih levoj kritici sve u cilju da se od Bogom otkrivene teologije „spase“ ono što se može spasti. Jer se evolucija uzima „kao činjenica“, a sa naukom teologija ne može da se hvata u koštac!

Ima i onih „teologa“ koji neće ni da se potrude u pronalaženju hermanevtske formule, pa kažu: „Geneza jealegorija (bajka), ništa drugo … Zato oni dani nisu dani, nego eoni, treći dan je zapravo rani paleozoik, a četvrti kasni. Da bi Adama mogao stvoriti Bog iz zemaljskog praha nije moguće,“ tako oni, „jer prah ne sadrži molekule vode, a molekule vode sačinjavaju telo.“

Teološke zablude proizlazeće iz pokušaja da se opere „darvinova teorija“ su brojne. Njih ima nekoliko i sve su povezane pokušajem da se opravda smrtnost životinja. Te zablude su u uskoj vezi sa nerazumevanjem prvostvorene prirode tvorevine i prvostvorene prirode čoveka. U stvari jedan i isti kalup moguće je pronaći u njima. O zabludama, proizlazećim iz nerazumevanja prirode prvostvorenog čoveka koje dovodi do pogrešnog učenja o grehu, kod katolika, i pogrešnog učenja o slobodnoj volji, kod protestanata, već je mnogo pisano. Malo je, međutim, pisano o zabludama koje proizlaze iz nerazumevanja prvostvorene prirode životinja. A ove zablude su i te kako, implicitno i eksplicitno, prisutne i među pravoslavnima.

Teološki evolucionizam – njegov eksemplarni predstavnik je npr. Kalomiros –uzima smrtnost životinja (koju je pretpostavio već bl. Avgustin) kao polaznu tačku. Životinje su stvorene pre čoveka, ali ne po svojim vrstama, već je u stvari evolucija jedne vrste pretvarala u druge, naprednije i više, u milionima godina, dok se nije pojavio i čovek kao najrazvijenija vrsta. Ako je to tako, teologija koja ovo prihvata nije ništa drugo nego antropološka jeres, jer je tu nemoguće definisati prvorodni greh ni sa hrpom mašte. Tu konkretnog Adama nikada nije ni bilo, već je bila „gomila primata“. Evolucionisti čak i navode cifru: 10.000 jedinica populacije! Pošto Bog tu nije mogao da se obrati konkretnom biću, lice u lice, ni greh tu ne može biti nešto vezano na ličnost. Ako bi se pak sa druge strane Bog ipak obratio jednom članu iz ove gomile, koji bi kao Adam sagrešio, to bi bilo jako nepošteno do drugih ravnopravnih članova ove biološke vrste, jer bi oni bili kažnjeni za izbor pojedinca i greške koje sami nisu učinili.Uz to, kao smrtni kažnjeni bi bili smrću. Ništa spektakularno ni vredno „sekiracije“. Onaj ko je na doživotnoj robiji neće da si seče vene ako mu promene bravu na lancima.

Dalje,sama priroda čoveka u ovim metamorfozama, trajućim milione godina, nema niti može da ima svoj identitet, jer sama njegova priroda nijenepromenljiva. Ako smo u prošlosti bili nešto kao majmuni, i ako smo danas ljudi, zašto onda u budućnosti ne bismo naturalistički mogli da se razvijemo u Nietzschevog Übermenscha?[42]Šta je onda ono što nas definiše kao ljude i ko smo mi onda zapravo?

Uz to, teolozi Darvina upadaju u još jednu klopku. Oni ponavljaju zabludu Origena, osuđenu i anatemisanu crkvenim saborom. Origen je učio da čovekova duša ne nastaje jednovremeno sa čovekovim telom, već se ona, budući da bitiše pre tela, oblači u telo, koje je sve jače i grublje po meri kako se ona udaljava od Boga ili greši. U bogoslovlju evolucije pozicije su okrenute. Ovde se već postojeća tela „opremaju“ dušama. Origenovu preegzistenciju duša Darvinovi teolozi zamenjujupreegzistencijom tela.

Pismo naučava – a i hrišćani u to veruju – da je Bog DOBAR. I Mojsije u Genezi kaže da je sve ono što je stvorio Bog, bilo DOBRO. Na jednom mestu se kaže čak VEOMA DOBRO (1:31). A u Premudrostima (1:13) pak jasno čitamo: Bog nije stvorio smrt, niti se raduje propasti živih.

Ako zavirimo u zemljanu prošlost preko fosila, možemo da se užasnemo. Fosili mogu da se formiraju samo ako je došlo do nasilne, iznenadne smrti. U normalnim uslovima telo se razloži i fosili ne mogu da se formiraju. Ali samo u jednoj od tih globalno-lokalnih „katastrofa“ sa posledicama po svetsku floru i faunu, a njih je bilo tri – za potop smo čuli, ali on nije jedini – usmrćeno je bilo po nekim ocenama preko 90% svih životinjskih i biljnih vrsta. Samo smrt, patnja, bol. Jeza i užas. Kakvo je to dobro i kakva je to dobrota – ona ista, možda, što može i novorođenče da baci u pakao?Da se todesilo još do pojave čovekaveruju i „bogoslovi“ evolucije. Smrt je čak deoglavnog „mehanizama“ za nastanak vrstakoji dovodi i do nastanka čoveka. Pošto za ovo zlo, za ovo stradanje žive i nežive tvorevine, ne postoji nikakav drugi uzrok osim Boga, teologija darvinizma nije ništa drugo nego prerušeno manihejstvo ili za moderno doba prepakirani dualističko-gnostički koncept učenjaka Manija.

Ali za Ortodoksiju smrt nije inherentna tvorevini niti ima svoj uzrok u Bogu. Telesna ili fizička smrt je deo pale prirode, a ne zdrave i obožene.[43]Ona se danas tehnički nameće kao nužnost. U materijalnom smislu jer su resursi ograničeni, a u duhovnom da bi nas privela pokajanju i da zlo ne bi bilo večno. Ona je nužni deo kompleksog zbira pravila ovog sveta i dolazi „u paketu“, zajedno sa drugim naturalističkim zakonima – ali tek posle slobodnog izbora onog koji je stvoren po SLICI i PODOBIJU Božijem. Pošto ona proizlazi iz slobodnog izbora čoveka na nju ne možemo gledati kaona kaznu ili odmazdu uvređenog Božanstva.U svetu „pod vlašću“ Boga ona nema nikakvu funkciju ni smisao, jer je ona posledica odvajanja od Boga koji je život i davalac života.

Pravoslavlje proizlazi iz činjenice da je Bog čoveku ponudio najveće dobro i da je čovek to dobro odbacio usled čega proizlaze sva drugazla i svi drugi gresi. Ali onaj koji može između najvećeg dobra i zla da izabere zlo, utoliko pre će između većeg i manjeg zla izabrati veće zlo. Ali pošto ovaj izbor, koji je apsolutno slobodan, nije uvek ni dosledan ni predvidljiv, a još manje racionalan,pronaći pravi metod da se spase čovek nije bilo nimalo lako. Bog je stvorio svet bez nekih velikih napora ili ulaganja emocija. Tek sedmi dan je „odmorio“. Osvrnuo se na svoje delo i rekao „da je dobro“. Ali kada je video da je njegovo biće krenulo u propast, sav je morao da se angažuje. Onaj kome se klanjaju svi Heruvimi i Serafimi, i Prestoli i Gospodstva, i Načala i Vlasti, Onaj koji u svu vasionu ne može da se smesti, sam je morao da postane čovek i postrada kao čovek za čoveka; da zavije ranjene u srcu (Is. 61:1), da bolesti naše ponese i nemoći naše uzme (Is. 54:4). Kakav će biti angažman Tvorca bila je tajna, velika tajna. To će se iskristalisati nekoliko vekova kasnije – vaskrsenjem Hristovim, kad će sve „kockice“ polako da se slože na svoje mesto.

Adam je prestupom umro najpre duhovno – odvajajući se od Boga, a onda i telesno, kad mu se telo raspalo zbog mutacija. Ova dvojna smrt, duhovna pa telesna, važila je i za sve Adamove potomke, kao što je propadljivost ušla u svu živu i neživu tvorevinu bez izuzetka.[44]Zato Hristos – ovaploćeni Logos – desantom u Ad najpre oživljava dušu i ukida duhovnu smrt. Baca se na kosmičku zmiju i pobeđuje đavola. To je prvo vaskrsenje. Jer ako Adamu i njegovim potomcima ne bi lično prišao Tvorac, stradajući zbog njega i spustivši se sa njim do kraja preispodnje, pružajući mu ruku pomirenja i dajući mu „još jednu šansu“, Adamov izbor pomirenja ne bi bio slobodan niti bi to bio izbor ljubavi, jer bi on to učinio zbog interesa (znamo da klima u Adu nije baš idealna). On bi i dalje ostao „rob“ kao što bi ostao i ponižen i ucenjen, sa dodatnim kompleksom duga prema svom Gospodaru. Ta ponovo uspostavljena „zajednica“ sa Bogom nikako ne bi bila ni bezuslovna ni puna, a time ni sve posledice smrti ne bi bile izlečene, jer je istinska pobeda nad smrću moguća samo u atmosferi apsolutne slobode i uzajamne ljubavi.

Drugim pak Hristovim dolaskom desiti će se finalna korektura čovekove greške. Ukinuće se smrtnost i propadljivost sve tvari – a time i ploti ili tela.To je drugo vaskrsenje. Parusijom obnoviće se sva priroda koja je zbog greha podvrgnuta prirodnim zakonima i pravilima propadljivosti.

U evolucionističkoj teologiji pak ni vaskrsenje Hristovo (= ukidanje duhovne smrti) ni parusija Hristova (= ukidanje telesne smrti i propadljivosti) nemaju ni svoj smisao niti su logični, pošto smrt, kao što smo već rekli, ima svoj uzrok u Bogu. Smrt je ovde kao prirodni element veštastva dizajnirana od samogKreatora. I pošto je sama smrt nešto dobro ili čak „veoma dobro“, zašto bi se ona uopšte ikada i ukidala? I to ne samo ovde na Zemlji, nego i u budućem carstvu. To jest, zašto i u budućem carstvu ne bi bilo smrti, ako je ona dobra? Zašto bi Bog pravio greške da ih onda ispravlja?

Ne samo što su teolozi Darvina obesmislili Božiju ikonomiju spasenja, nego oni ne mogu na zadovoljavajući način da objasne promišlja li Bog u koga oni veruju, ako veruju, uopšte o svetu ili ne? On je ili nemušt i nesposoban ili običan lažov, budući da sam nije našao put da nam objasni, kroz Sveto Pismo i delovanje Duha Svetoga u Crkvi, KO SMO i kako smo nastali. Nikome Bog nije otkrio pravu istinu, sem, zanimljivo, onim ljudima koji tvrde da Ga nema. Apsurd! Zato je u jedno takvo božanstvo nemoguće imati poverenje, kao što nije moguće imati poverenje u bilo koga koji je kadar da obmanjuje.

Ali pravoslavno bogoslovlje, utvrđeno na vekovnom predanju svetih Otaca– onih koji su reči Jevanđelja pretočili u delo i gledali lepotu slave Božije licem u lice, onih koji su svojim oboženim suzama natopili zemlju i upoznali sav tragizam greha i čovekove prirode sa jedne, te bezmerni okean Božije milosti i dobrote sa druge strane– kategorički odbacuje ove besmislice i ovufatalnu, lažnu i izdeformisanu sliku o Tvorcu koju nam crtaju darvinisti – isto tako kao što odbacuje svako drugo lažno učenje o Bogu.U bogoslovlju darvinizma Bog nijepredstavljen kao apsolutna Ljubav. Tu je i nemoguće govoriti o Bogu ljubavi, čak ni pod izgovorom pravednosti. Bog darvinista takođe nije apsolutno Dobro, jer jetu nemoguće govoriti o bilo kakvom dobru,ako se ono meri Njegovim programom i predstavama o svetu; takođe On nije niti može da budeapsolutna Istina. U stvari nikakva Istina, ako se ona proveri, na primer, na knjizi Postanja.„Bogoslovlje“ skrojeno po meri jedne fatalne ideologije, koja propagira smrt i propadljivost, ni nemože nešto bolje da proizvede.Kao što teorija evolucije nije nauka, već filozofija, tako ni evolucionističko bogoslovlje nema nikakve suštinske veze sa bogoslovljem, jer je pravo bogoslovlje zapravo otkrovenje. Dve fatalne filozofije, jedna „naučna“, druga „teološka“, koja svaka sa svoje strane obrađuje istu stvar.

Pravoslavlje (=otkrovenje)pak izričito ispoveda: Bog je apsolutna Ljubav, apsolutno Dobro i apsolutna Istina. Nije Bog obmanjivač. Nije Gospod stvorio smrt! Nije Trojica tvorac zla! Nije Onaj koji nas ljubi ljubavlju večnom i jednako nam čini milost (Jer 31:3) uvukao tvorevinu u bezdan i ponor! To smo učinili mi, ljudi. Mi smo navukli na svu tvorevinu brezbrojne patnje i raj pretvorili u pakao. Mi smo se smrtno ogrešili o zemaljska stvorenja. Mi smo životinje uvukli u provaliju smrti, plača i bola. To, i ne nešto drugo, što se pušta danas u promet, je večna otkrivena istina i učenjeOtaca Crkve.

Sa Bogom čovek se preko Hrista pomirio, On mu je pružio ruku pomirenja i primio njegovo izvinjenje. Međutim, nije li već polako došao red da i čovek pruži svoju ruku pomirenja i izvini se stvorenjima koje je on uvukao u ponor i smrt?Nije li već nastupilo vreme da se čovek izvini pticama, i ribama, i pčelama, i srnama?

REKAPITULACIJA

  NATURALISTIČKA PARADIGMA NADNATURALISTIČKA

PARADIGMA

predstavnici bl. Augustin sv. Jovan Zlatousti, prep. Justin Ćelijski, prep. Grigorije Sinajski, Simeon Novi Bogoslov, sv. Teofan Zatvornik
tvorevina Ne postoji suštinska razlika između tvorevine pre i tvorevine posle pada  (Adamove smrti). Postoji ogromna razlika u prirodi tvorevine pre i posla pada.
priroda životinja Pre i posle pada priroda životinja je ista. One su smrtne, one umiru Priroda životinja nije ista posle i pre pada. One nisu smrtne niti umiru do pada čoveka.
priroda čoveka Čovek je ima pohotu i pre pada. Padom ne menja se njegova priroda već se povlači blagodat koji je natprirodni dar i nije inherentni deo čovekove prirode (donum supranaturalis). Čovek je po prirodi stvoren besmrtan (ali uslovno – Ako …., umrećeš). Strasti su strane čoveku, čovek nema pohotu pre pada. To su elementi pale prirode.

 

zlo Ono je inherentno tvorevini Ono nije prirodno. Čovek je uzročnik stradanja tvorevine.
smrt Smrt se razume kao nužan element za regulaciju broja pripadnika bioloških vrsta, jer su resursi ograničeni. Zapovest o množenju i plođenju (za čoveka i životinje) ispunjava se u saradnji sa Bogom. (Θεοῦγάρἐσμένσυνεργοί(1. Kor. 3:9)). Jer se sve podčinjava volji Božijoj resursi nisu ograničeni, aza prokreaciju nije nužan nagon.Concupiscentia do pada ne postoji u živim bićima.
kompatibilnost sa „teorijom“ evolucije Da Ne
posledice evolucije po teologiju Pogrešno učenje o prvorodnom grehu, prvostvorenoj prirodi i slobodnoj volji.

 

Preegzistencija tela – „origenizam“

 

Antropološka jeres: čovek je bezličan a kao biološka vrsta nema identitet.

 

Manihejstvo. Dualizam dobra i zla.Bog evolucionista ima dva počela.

 

Obesmišljena Božija ikonomija i nepravilno shvatanje tajne vaskrsenja i tajne drugog Hristovog dolaska.

/

[1] Vrt Eden po kompoziciji Geneze prestavlja produžetak stvaranja. U šestodnevnom stvaranju Zemlje redosled stvaranja je: biljke – životinje –  čovek. U Edenu pak, čovek prethodi (edenskom) rastinju, i (edenskoj) fauni. Neki (npr. Stefan Lješevski) su mišljenja da su edenske ili rajske životinje one životinje koje smatramo danas pitomima ili domaćima. Gotovo sve domaće životinje proizlaze iz bliskoistočnog bazena.

Ranije se tvrdilo da je vuk zapravo pripitompljen pas. Međutim, ovo je sve manje verovatno, jer je pas svoja vrsta, iako je mnogo slična vuku. Da je ovde reč o dve različite vrste, možda najbolji argument za to su t. z. „siroti geni“ ili „orphan genes“. Oni su otkriveni tek nedavno. Ispostavilo se da svaka vrsta (ne i rasa) ima jedan deo gena koji su specifični samo za tu vrstu. Reč je o jednom kompletnom „bloku“ informacije koji razlikuje jednu vrstu od druge – u pravom smislu. Ovi geni nemaju svojih predaka ili komplementarnih dvojnika u drugim vrstima, unikalni su ili siroti. U nekim životinjskim vidovima (a njih ima okolo 9 mio.) postotak ovih gena može da pređe čak i 30% svih ukupnih gena. Teorija evolucije ne može da objasni njihov nastanak. Da su bića „evoluirala“, a to znači postepena promena iz „jedne vrste u drugu“ sitnim koracima, ovih gena ne bi bilo, jer bi svaki gen nosio „trag“ od svoga pretka.  https://en.wikipedia.org/wiki/Orphan_gene

I Vasilije Veliki u Heksameronu kaže „da se vuk ne da pripitomiti“. Moglo bi se reći i obratno – da je vuk pas koji je „podivljao“. Ali ni to ne stoji, jer jedno je vuk a drugo dingo (divlji pas).

[2] Kako je mogao da bude dan dan još dok nije bilo ni sunca ni Meseca, odgovornih za „bilježenje vremena“ [I reče Bog: „Da budu svetila na svodu nebeskom da dele dan od noći; i da budu za znake i za vremena, i za dane, i za godine … (1:14)], odgovara sv. Vasilije u Heksameronu (druga beseda): MERA OD DVADESET ČETIRI ČASA ČINI PERIOD JEDNOGA DANA, ILI: VASPOSTAVLJANJE NEBA IZ OVE TAČKE U TU ISTU ZBIVA SE ZA JEDAN DAN. Prema tome, koliko god puta da veče i jutro, pri obrtanju Sunca, obuhvataju svet, to se ne ispunjava u dužem vremenskom periodu negoli u periodu od jednoga dana. Postoji i drugo, veoma značajno slovo, koje se prenosi skrivenim predanjem, o tome da je Bog, koji je sazdao prirodu vremena, ODREDIO PERIODE DANA KAO MERE I JEDINICE ZA NJEGOVO MERENJE, i mereći ga sedmicama, zapovedio da se sedmice stalno ponavljaju, brojeći tako protok vremena. sedmicu, opet, sačinjava jedan dan koji se ponavlja sedam puta.

Dakle Zemlja se je okretala isto brzo i prvi i drugi i treći i četvrti itd. dan neovisno od toga da li se Sunce već bilo upalilo ili ne – zbog periodičnosti. Na polarnom severu, nema Sunca i po par meseci, i nikome ne dolazi na pamet da dan nije bio dan i da se u toj periodi Zemlja nije okrenula oko svoje osovine. Zanimljivo je i to da se u plazma kosmološkom modelu kreacije, koji bazira na plazmi i elektromagnetnoj sili, planeti mogu pojaviti pre nego što se upali Sunce, a u evolucionistočkom modelu, koji bazira na sili gravitacije, ne. Ujedno je elektromagnetna sila za jedno 1039 puta jača od gravitacije! Izračuni pokazuju da kreaciju tvorevine iz plazme nisu potrebne nikakve milijarde godina, već bukvalno dani.

[3](св. Ефрем Сирин. Творения Т.VI.. М., 1995. – С. 211.)

[4]О цели христианской жизни. Беседа преп. Серафима Саровского с Николаем Александровичем Мотовиловым. Сергиев Посад, 1914. С. 11.

[5]Ibid.

[6] Na našim freskama, Adam nema pupka, jer nije rođen. Michelangelov Adam (16.v) u Sistinskoj kapeli ima pupak!

[7] Tačno izloženje vere pravoslavne, https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Damaskin/tochnoe-izlozhenie-pravoslavnoj-very/

[8] Hteo to čovek ili ne, bogato predanje pokazuje da čovek zapravo i nema izbora. Jer je stvoren sa tom namerom, po LIKU i PODOBIJU Božijem. Kao i riba što je stvorena da živi u vodi, ona u stvari ne može da bira hoće ili ne da živi u njoj. Njena priroda je „dizajnirana“ samo za vodu. Dalje, same reči „da će UMRETI“ ne treba gledati usko, ili samo biološki, jer sama smrt ovde označava kompletnu transformaciju njegovog životnog ambijenta …

Postoje razna tumačenja zašto je Adam postupio tako što je pustupio. Neki mu pripisuju veću a neki manju krivicu, neki sve prevaljuju na zmiju (đavola), drugi sve na Adama – a treći pak govore da je sam Bog bio taj koji mu je „podapeo nogu“ i pripremio smrt (Kalvin). Međutim, istina je i to da on nije mogao da zna šta je to smrt, jer je još nije bilo. Ni preko sebe ni preko drugoga nije mogao ni da zna ni da oseti, šta ga čeka. Možda je mogao samo da naslućuje. Da li je on odista mogao dobro razumeti šta znači DA ĆE UMRETI, ako još niko do njega nije umro? Sa druge strane Eva bila je stvorena nakon toga upozorenja i sama nije mogla da čuje „Božiju pretnju“.

[9] De civitate Dei, XIV 11.

[10] Rusell, Bernard Istorija zapadne filozofije. Beograd, 1962 str. 359

[11] Justin: Dogmatika I, Beograd, 1980.

[12] Summa Theologiae, I 98,2

[13] Ibid.

[14] A time i svet, dakle sva tvorevina.

[15] Justin: Dogmatika I, Beograd, 1980, str. 272.

[16] Justin: Dogmatika III, Beograd, 1978, str. 792 sr.1. Mojs. 3:17-18

[17] „Iako je kao postupak (prestupa Adama) trajao kratko vreme, on je izazvao teške i pogubne posledice po duhovnu i veštastvenu prirodu … KAO I PO SVU VIDLJIVU PRIRODU UOPŠTE,“ ibid. str. 278.

[18] Zmije imaju gen za noge. Ponekad se desi greška i one se rode sa malim nožicama.

[19]Tačno izloženje

[20] Najveća razlika na nivou tela je u tome što čovek može da iskontroliše pohotu, a životinje ne. Prokreacija se kod njih reguliše nagonom. Međutim, glavna razlika je u stvari ontološka. Čovek posle smrti tela produžava eksistenciju, tačnije njegova duša – a ne i životinje – jer je sam stvoren po LIKU i PODOBIJU Božijem kroz zadahnuće.

[21]Серафим (Роуз), иером. Православное понимание книги Бытия. М.1998. с.104-114.

[22]Zlatousti (Omilije na Genezu, XIII, 4; XV, 4)

[23] Ibid.

[24] Justin (Ćelijski): Dogmatika I, Beograd 1980, str. 264

[25] Odnos zapremine tela i masa tela kod čoveka i životinja je otprilike isti. Jer je uniformnost ili struktura mišićnih vlakana, tankih i debelih, ista kot svih kičmenjaka, pa čak i nekičmenjaka. Mišić miša jednako je jak kao i mišić slona. Ispod mikroskopa teško možemo da ih razlikujemo. Ali je slon jači samo zato što ima veću masu (Knut Schmidt-Nielson). Udvajanjem zapremine bića, udvaja se njegova težina – reč je o proporcionalnom donosu – ali se njegova snaga ne udvaja, već je nešto manja u odnosu na težinu. Faktor korekcije je 2/3. Zato bića ne mogu da rastu neograničeno, jer je dodatna težina tela, zbog dodatne zapremine tela, veća od dodatne snage tela. I to realno predstavlja veliki problem za nauku.Ako bi danas klonirali dinosauruse (tj. aždaje ili zmajeve) ovi nikako ne bi mogli da izrastu kao giganti koji su ostavili svoje tragove u paleontologiji, prosto jer ne postoji nikakva teoretska mogućnost da bi ta bića mogla da podržavaju vlastitu težinu. Kod sauroposejdona, najvišeg dinosaura, je dodatni problem i to što bi moralo njegovo srce da ima veći prečnik od samog tela da bi izbacivalo krv 10 m. visoko. Takođe je nemoguće zamisliti da bi gigantski letač pteranodon sa rasponom krila od 9 m. mogao danas da leti, jer bi mu za to trebalo oko 70 kg mišića kolibrija, a sam je bio težak negde oko 25 kg kad je leteo. Danas ništa teže od 10 kg ne može da leti. Dakle, očito je da kako prvostvorena tako ni drevna priroda i životinja i tvorevine nije bila ista današnjoj prirodi životinja i tvorevine. https://www.bibliotecapleyades.net/ciencia/ciencia_dinosaurs01.htm

[26]Međutim, ni ovaj put Bog nije uzročnik „deformacije“. On je po svojoj premudrosti mogao da predvidi sve moguće scenarije, i pripremio potencijalni odgovor, a sam izbor zavisio je od čoveka. Mnogi ne razumeju Božje sveznanje, Onog kojemu je poznata i prošlost i sadašnjost i budućnost, jer vele, da ako je Bog sve unapred znao, a znao je, jer je On sveznajući, onda tu slobode nema, jer je On taj koji vuče sve konce. Nesporazum proizlazi zbog toga što Bog „vidi“ budućnost preko scenarijā, a ne kao „fiksnu“ ili „determinisanu“. Čovekov je izbor, a Božji odgovor.

[27] Jedan eksperiment sastojao se u tome da su malim bebama i malo deci preko ekrana pokazivali snimke zmije. Deca, sva, koja nikada pre nisu videla zmiju, nagonski su ispoljavala simptome velikog straha.

[28] Potop je u Bibliji opisan veoma nadnaturalističko. Svo čovečanstvo sem grupice izabranika (tipični elitizam Starog Zaveta) je pokvareno, sve životinje se pokoravaju Noju, iako za to više nema teološke osnove, jer se, već znamo, „promena sistema ili režima“ već desila itd. Još više od toga da li će sve životinje stati u kovčeg ili ne jeste zabluda da se potopom mogu rešavati takve stvari kao pitanje zla u ljudima. Judejci još dugo neće moći pravilno ni da shvate ni da objasne šta je to zapravo zlo. Njima je i ideja o individualnoj slobodi i individualnoj krivici nepoznata. Za narodne grehe faraon kažnjava sav neverni Izrael, trpe svi. I ako je Jahve svemoguć, a Judeji izabrani narod, deo čovečanstva, koji Bog posebno obožava, onda se njihova patnja može objasniti samo grehom. To je psihologija očinskog ukora. Opis potopa u Pismu (a legende o potopu rasprostranjene su u svim drevnim kulturama) zato i nije „otkrovenje“, već izveštaj – dorađen i prerađen u skladu sa judejskim shvatanjima. To je u stvari pokušaj teološke interpretacije jednog neobičnog događaja – sa pozicija judejskog (starozavetnog) shvatanja sveta. Po svemu sudeći, taj događaj nije bio nešto „natprirodno“, kao što ni potres nije „natprirodan“. U plazma modelu nastanka tvorevine [sa plazmom može se eksperimentisati u laboratoriju], „potop (biblijski)“ je u stvari proces koji ima svoje naturalističko objašnjenje. U tom modelu Zemlja nije stvorena kao vrela lopta, već hladna. Teži metali (posebno oni radioaktivni) gomilaju se zbog Marklund konvekcije ispod površine. I pošto se ti elementi raspadaju oslobađaju se u tlu velike količine toplote koja pritiskava vodu iz hidrofilnih „ruda“ ka površini. Tako je voda izbila iz tla – na mestu gde je zemaljska kora bila najtanja „ … I zatvoriše se izvori bezdanu. 1. Mojs. 8:2. [Tu koru mogao je da načne i neki meteor]. Ta voda bila je vrela. Pošto su svi planeti nastali na isti način, tragovi izbijanja vruće i tople vode iz utrobe – zbog istog mehanizma, već opisanog – vidljivi su i na Marsu i Veneri itd. (Gledaj: http://www.setterfield.org/Astronomy/Explanations_and_Interpretations.html#Marklund )

[29]Oni su kao lav koji hoće da rastrže, i kao lavić koji sjedi u potaji. (Ps 16:12)

[30]Геннадий Егоров : Священное Писание Ветхого Завета

https://books.google.si/books?id=QP17BwAAQBAJ&pg=PT47&lpg=PT47&dq=%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D1%8B%D0%B5+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B5+%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%8F&source=bl&ots=ybWIDqswpa&sig=hEVzrnHKUUTpZVoTEWb9mHdPjHU&hl=sl&sa=X&ved=0ahUKEwiz9pij2a3ZAhUfM8AKHTfGDfQQ6AEIJzAA#v=onepage&q=%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D1%8B%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B5%20%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%8F&f=false

[31]Justin Popović, Dogmatika III, Beograd 1978, str. 792-795

[32] In Ep. ad Rom., Homil. 14, 5

[33] Ibid. str. 795 sr. Jn 8:34-36

[34] Vidi i (Is. 11:6-9): „I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dijete vodiće ih. I krava i medvjedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo“.

[35] Darvin još nije bio čuo šta su to mutacije niti je znao kakvi su zakoni genetike koje je otkrio Mendelj. Da je to tada znao, verovatno bi, da je bio mudar, svoju knjigu o proizlaženju vrsta pocepao, a onu drugu „TheDescent of Man“ ne bi ni pisao. Naivno se nadao da će nauka vremenom da pronađe „prelazne karike“, što se nije desilo.

[36]https://evolutionnews.org/2017/11/blindness-in-cave-fish-is-due-to-epigenetics/

[37] Današnji sat kojim se meri vreme je „atomski“, ne gravitacijski. Kao osnovu ovaj sat, u evolucionističkoj paradigmi, uzima konstantnost atomskih procesa. Ali atomske konstante nisu fakat. U prošlosti atomski procesi bili su mnogo brži. O tom prikupljena je i velika zbirka podataka, koje nije moguće ignorisati. Za detaljniju analizu vidi: Barry Setterfield: Cosmology and the Zero Point Energy (2013)

[38] Tu je čak i kreacionizam pošteniji. Npr. Biblija tvrdi da su Adam i Eva praroditelji čitavog čovečanstva. Sami evolucionisti su utvrdili da je mitohondrijski DNK koji se prenosi samo putem žena (ako se ne radi o grešci), toliko sličan između svih ljudi da ovaj proizlazi samo od jedne ženske osobe. Sami evolucionisti su ju nazvali „Genetska Eva“. Slično hromosom Y, prenosi se samo po muškoj liniji, i zaključak je isti „Genetski Adam“. Sve čovečanstvo začeo je jedan čovek i jedna žena. Evolucionisti, naravno, ne mogu to da prihvate. Ove naučne činjenice objašnjavaju na drugi način. Oni kažu da ova dva „bića“ nisu živela i isto doba, a istovetnost gena je posledica „fiksacije“ gena u populaciji.

[39] U njih više niko ni ne sumnja. Npr. pre nego ste krenuli u prvi razred i znali da čitate već ste naučeni da je svet star milijarde godina. Kada ova filozofija uđe u vas, evolucija vam sama po sebi postaje „normalna.“

[40]https://answersingenesis.org/genetics/dna-similarities/alleged-human-chromosome-2-fusion-site-encodes-an-active-dna-binding-domain-inside-a-complex-and-hig/

[41](1) James Tour – The Origin of Life: An Inside Story https://www.youtube.com/watch?v=_zQXgJ-dXM4; (2) WHY ACADEMICS EMBRACE EVOLUTION http://www.wnd.com/2009/02/88606/

[42] Nacisti su svoju ideologiju bazirali na darvinizmu. Nietzsche je govorio o nadčoveku, a Hitler o „arijskoj rasi“.

[43] Nedavno otkriće apoptoze (programirane smrti ćelija) je zapravo označilo da je smrt „proces“. Umiremo zbog mutacija (greške u prepisivanju genetskog materijala) i zbog odumiranja ćelija – onih koje se „po programu obnavljaju“ i onih koje se ne regenerišu. Svaki pokušaj da se blokira gen odgovoran za programiranu smrt ćelije ili apoptozu završava kancerom tkiva i još bržom smrću organizma.

[44]Još su dva proroka koji „prkose“ – Enoh i Ilija. Ali pred Sudnji Dan oni će doći i postradati.