Реплика на текст „Еволуција плодности“

0
114

У Културном додатку ,,Политике” од 4. новембра 2017. Марија Ђурић, у тексту  под насловом  ,,Еволуција плодности”  упознаје нас  са  истраживачким пројектом проф. др Софије Стефановић о животу  породица, жена и беба у неолиту  ( грант Европског истраживачког савета). Истиче се да ће се кроз поменути пројекат, биолошким и археолошким  доказима, открити како је изгледао ондашњи живот.

У  конфузном тексту, на више места, наглашава се да је човек, тек у неолиту, могао да има породицу у којој је било више од једног детета. ,,Уз тако тежак порођај и презахтеван постпорођајни период , када се мајкa предано брине о детету дојећи га толико често…, не чуди што су милионима година жене углавном рађале тек по једно дете”. Нејасно је о  којим људима се ради,  чије жене свесно, милионима годима, одлучују да роде само једно дете и како су то успеле. Колика је старост homo sapiensa? У  примитивним људским заједницама, чак и данас, нема планирања породице као ни броја деце и све се дешава спонтано. У време првих људских заједница, па и  касније, нема никакве забаве, парење је, заправо, једина забава. Тада нема чврсте породице, брачних, моралних, друштвених  и породичних стега, парење је слободније, човекова сексуална активност је стална а не сезонска као код неке врсте животиња,  а контрацепција потпуно непозната. Све то је морало имати за последицу велики број зачећа.  Наравно, и смртност беба и мајки на порађају и после порођаја је била велика. О свему томе, као и о фертилитету тадашњих жена,  можемо само нагађати. На основу веома скромних фосилних и археолошких података не може се донети неки озбиљан научни закључак о ,,буму,”и  еволуцији плодности у неолиту.

 

Већи део наведеног текста бави се објашњењем следећег питања: ,, Зашто је одувек порођај жена толико болан и дуготрајан, док је код других сисара мање –више безболан и брзо се заврши? И зашто су новорођене људске бебе толико немоћне, док су неке друге убрзо после рађања спремне да трче”. Oбјашњење се налази у еволуцији од мајмуна  до човека. ,, Када су човекови преци, који су живели у афричким шумама, постепено почели да се издижу из четвороножног  положаја и да вежбају двоножни ход”  те новостечене способности су , према проф. Стефановић,  ,,драматично  подстакле развој мозга”, а  ,,велики мозак тражи велику главу која тешко пролази кроз порођајни канал”, ,,карлица је променила облик, постала је усправна, врло уска и неповољна за рађање”.  Даље се каже да су новорођенчaд човека, за разлику од осталих  сисара, без обзира на велики и активан мозак , неспособна за живот  јер се ,,рађају у ранијој развојној фази, незрелије у односу на животиње”. . Да ли је баш тако? ,,Човекови преци  у афричким шумама” нису вежбали двоножни ход. Еволуција не подразумева никакве  вежбе за нови, виши квалитет. Нови, виши  квалитет се добија спонтано на основу мутација.  Порођајне муке, које има само женка човека и неспособност човековог новорођенчета  за живот не могу се објаснити еволуцијом  претка мајмуна и човека  у човека и у супротности су са суштином теорије еволуције. Еволуција подразумева нови, већи, сложенији квалитет и сврсисходност промене. Неприродно, нелогично и несврсисходно је да најсавршеније живо биће, врх еволуције, губи у еволуцији неке битне  више   квалитете. Ако би младунчад  сисара или других животиња билa тако и толико времена неспособнa за живот, као што је младунче човека, све те врсте живота би брзо изумрле, односно не би ни настале. Зашто је младунче човека незрелије при рађању у односу на младунце животиња иако скоро све животиње имају много краћи период живота и развоја  у материци? Сви квалитети и особености човека су далеко од животиња и мајмуна, човек није животиња, не може се упоређивати са животињама, нема доказа о еволуцији човека од мајмуна, човек је специфичан у свему па и у недостацима који се не могу објаснити еволуцијом.

Све напред изнето  био  је дужи увод о главном научном поступку којим ће проф. Стефановић, кроз поменути научни пројекат, открити непознате чињенице о животу, ванредним догађајима и начину исхране  у неолиту као и истражити еволуцију плодности у том  периоду. Како? Лако! ,,Др Стефановић је, трагајући за доказима који говоре о животу мајки и беба у таквим условима, дошла на јeдинствену идеју да примени старију форензичку методу анализе зуба којом се може доказати старост човека. Kада направимо пресек зуба и посматрамо линије у цементу  које одговарају годовима старости –налик годовима на стаблу дрвета – можемо уочити и ванредне догађаје у животу човека, укључујући и трудноћу, на коју указују задебљања и тамније линије. На основу ове анализе зуба неолитских жена можемо сада сазнати  у ком добу су рађале,  колико су деце имале  и колико дуго су живеле”. У наставку текста се тврди да ће др Стефановић, на основу трагова млечних зуба на кашикама из доба неолита, открити ,, детаље о исхрани и навикама неолитских беба и деце , као и о бризи неолитских мајки”.  Невероватно! Чињенице, логика и здрав разум не могу обуздати машту и спекулације еволуциониста.  Ко бар мало познаје стоматологију и зубе, (потписник овога текста је, поред медицине и хирургије, случајно завршио и Стоматолошки факултет као и једну специјализацију из области стоматологије) јасно му је да је све то немогуће.  Цемент зуба је ткиво слично кости које у танком слоју прекрива дентин на корену зуба. Слојеви, дебљина и задебљања на цементу не зависе од унутрашњих, физиолошких, ендокринолошких и метаболичких процеса већ од спољашњих фактора: врсте исхране, тврдоће хране, жвакања, притиска на зубе, оклузије зуба и стања зуба, десни и веза зуба са виличном кости.  Како се ови спољашњи фактори у току живота мењају, мењају се и наведене карактеристике цемента . Дакле, на зубном цементу нема јасних, сталних промена карактеристичних за годове. У трудноћи фетус не повлачи калцијум из мајчиних зуба већ из њених костију, што је дефинитивно  потврђено бројним научним експериментима. Структура зуба се у трудноћи не мења. (Зуби у трудноћи пропадају због више других фактора). Дакле, на цементу зуба нема никаквих специфичних промена које би указивале на трудноћу.  На пронађеним кашикама из доба неолита немогуће је било шта прогласити за трагове млечних зуба беба из неолита и донети закључак о исхрани из тога доба и бризи мајки о деци. Овај неозбиљни, неуки  текст о науци завршава се реченицим:  ,,Истовремено, узбудљиво истраживање проф.Стефановић је једно од оних које мењају доживљај науке и научника, али и подижу углед домаће науке у свету”.  Sapiénti sat.

Др Радмило Рончевић