У Културном додатку ,,Политике” 30. септембра објављен је текст професора Владимира Глишина, молекуларног биолога под насловом: ,,Нуклеозоми – од археја преко сунђера до човека”. Глишин нас обавештава да се скоро дошло до ,,неочекивано изнененађујућег налаза, а то је да је тзв. паковање ДНК у архејима слично паковању ДНК код много компликованијих организама” ( Да подсетим, археје су микроби-прокариоти који у својим ћелијама немају једро). На основу овога налаза професор Глишин закључује ( или преноси закључак извора из кога преноси податке о ,,изненађујућем налазу”) ,,да су археје наши најближи живи рођаци који су први успели да ураде овако паковање свога генома”, односно ,,наш најранији еволуциони предак” и да је оваково ,,паковање “ ДНК ,,био предуслов за еволуцију виших, компликованијих организама”. У даљем тексту Глишин нејасно, за оне који добро не познају генетику и молекуларну биологију, износи неке детаље везане за геном човека, ДНК, настанaк и улогу нуклеозма ( ,,ДНК се умотава око осам хистинских протеина стварајући тзв. нуклозоме” ) и настанак хромозама (,,нуклеозоми повезани са ДНК”) Следи закључак: ,,Стварно чудо природе, еволуције! Овај резултат онда указује да су археје прототип еукаритских нуклеозома, наши најдаљи рођаци” (Да подсетим, еукариоте су организми који у својим ћелијама садрже једро у коме се налази геном). Поводом овога закључка Глишин поставља питање: ,,Дабоме, остаје најинтереснтније питање, а то је како је до тога уоште дошло “. Као правоверни неодарвиниста, Глишин се не предаје пред наведеним ,,чудима природе, еволуције” и храбри нас да ће се у будућим истраживањима ,,у лабораторијским условима поновити оно што је пре неколико милијарди година природа учинила уживо”. На крају, Глишин нас упознаје са још једним научним открићем ,,да и вишећелијски организми тако удаљени једни од других , као што су сунђери и људи, користе исте врло сложене гeнске механизме. Нуклеозоми су, дакле, један од наших заједничких именитеља створених током еволуције”.
Закључци професора Глишина нису засновани на научним чињеницама већ на вери у коју верује. Постојање нуклеозома код археја показује само мозаичност природе и не може никако доказати порекло еукариота. Глишин, као и сви неодарвинисти, заборавља или га се не тичу ,,ситнице” без којих су наведана чуда немогућа. За настанак тих чуда, која јесу чуда, потребна су још много већа чуда: ДНК, огромни запис у ДНК, протеини, ћелија, ћелијске органeле, фантастична синхронизација и расподела ,,посла “ међу органелама и много што-шта. Наука не зна ништа о томе како је све то настало. За настанак живота потребне су аминокиселине и протеини.Наука не може да објасни како су настали бројни разноврсни протеини са бројним разноврсним функцијама без којих нема живота. Да подсетим, бактерије имају око 5000 различитих протеина, а човек близу милион. Да би настао протеин колаген, неопходно је да се, по строго одређеном редоследу, спонтано споји 1055 аминокиселина. Како је то могуће? Како је настала ДНК, почетак и покретач живита, како је настала жива ћелија, жиовот? И хиљаде питања о настанку и развитку живота на које наука нема одговора. Уместо научних одговора еволуционисти користе квазинаучне спекулације. Хистински протеини, неопходни за настанак нуклеозома, о чему пише Глишин, стварају се, као и остали протеини, у рибозомима ( који се налазе и у прокариотским и еукариотским ћелијама). Да би настао рибозом, неопходан је живот, потребна је ћелија. Дакле, настанак и развитак живота је за човека необјшњив, зачарани круг, circulis vitiosus.
Глишин, као доказ еволуције живота, наводи да и удаљени вишећелијски организми користе исте сложене генетске механизме. Да, и генетски код је исти код скоро свих живих бића, није еволуирао. То, са аспекта генетике, упућује да је живот створен a не да је настао спонтано еволуциом. Невероватно је да еволуционисти тврде да знају све како је спонтано настао живот а да, и поред најмодeрнијих лабораторија и могућности симулирања животних и сваких других услова, нисмо у стању да произведемо ни најпростију живу ћелију.
Hic Rhodus, hic salta!
Др Радмило Рончевић
Политика, 7. октобар 2017
