Случај против Дарвина(3)

0
95

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Преиспитивање неких понуђених доказа у корист теорије

Хекелови ембриони

Већина нас је имала прилике да види ове упоредне цртеже људских и животињских ембриона у развоју, који се скоро уопште међусобно не разликују (фигура 1). Већ дуже време се тврди да ово представља доказ заједничког порекла људи и тих животиња, што уједно наводно доказује и исправност теорије еволуције.

Ове цртеже је сачинио немачки зоолог Ернст Хекел (кога смо већ цитирали у вези са питањем „нижих раса“ и како „њихови животи имају другачију вредност“). Хекел објашњава:

Када видимо да се, у одређеној фази, ембриони пса, зеца, прасета и овце не могу међусобно разликовати, иако се већ распознају као виши типови кичмењака, та чињеница се може објаснити само ако претпоставимо њихово заједничко порекло.

Оно што мало људи зна јесте да су те слике лажне. Превара је обзнањена у књизи Ј. Асмута и Ернеста Р. Хала, Хекелове преваре и кривотворства, из 1915. године. Они у њој цитирају деветнаест водећих ауторитета тог времена. Анатом Ф. Кајбел са Универзитета у Фрајбургу говори да се „јасно види да је Хекел у многим случајевима слободно измишљао своје ембрионе, или да је пресликао илустрације које су начинили други у знатно измењеном облику“. Зоолог Jl. Ритмајер са Базелског универзитета означио је те измењене цртеже као „грех против научне истинитости“.34

Упркос овом раном разобличавању, западни просветари су наставили да користе Хекелове слике током наредних неколико деценија као доказ у корист теорије о еволуцији. Ствар је коначно и трајно решио др Мајкл Ричардсон, ембриолог на Сент Џорџ школи медицине у Лондону. Он је установио да није забележено да се ико потрудио да провери Хекелове тврдње тако што би систематски упоредио људске и друге фетусе током развоја. Затим је окупио научни тим који је управо то и учинио – фото- графишући 39 ембриона различитих врста у развоју. У интервјуу за лондонски Тајмс 1997. године, др Ричардсон је изјавио: „Ово је један од најгорих случајева научне преваре. Шокантно је открити да је неко за кога се сматрало да је велики научник намерно вршио обману. To ме љути… Оно што је он [Хекел] урадио јесте да је узео људски ембрион и једноставно га пресликао, тиме наводно доказујући да даждевњак и прасе и сви други исто изгледају у истом стадијуму развоја. To није истина… Ово су фалсификати.“

Дан-данас, мада у нешто мањем обиму, Хекелови цртежи се још увек могу наћи у многим средњошколским и факултетским уџбеницима.

Закржљали органи

Зоолог и еволуциониста Хорацио Хекет Њумен изјавио је 1925. године: „Људско тело, по Видерсхајму, садржи не мање од 180 закржљалих структура, што је довољан број да од човека начини прави ходајући музеј старина“. Ово је био још један од великих митова дарвинизма: да је људско тело препуно закржљалих органа – остатака из наше животињске прошлости који више не служе никаквој сврси.

Један од разлога зашто су операције вађења крајника некад биле толико распрострањене лежао је у погрешном веровању да су и крајници „закржљали“. Данас се зна да они обављају одређену функцију имунитета. Еволуционисти су тврдили да је епифиза, жлезда која се налази у мозгу, такође закржљала – a сада знамо да она лучи хормон мелатонин. Тимус, који се налази у грудном кошу, такође је првобитно проглашен бескорисним. У међувремену је откривено да и он врши имуну функцију. За штитасту жлезду, тртичну кост и многе друге делове тела који су претходно проглашени за „закржљале“, такође је накнадно утврђено да врше важне функције у телу. Првобитни списак од 180 закржљалих структура сада је практично сведен на нулу. Нажалост, ранији дарвинисти су сматрали да незнање о функционисању одређеног органа значи да он уствари и нема никакву функцију.

Co

Године 1962., говорећи на вечери приређеној за чланове посада једрилица које су учествовале у Купу Америке, амерички председник Џон Кенеди је изјавио да „сви ми потичемо из мора“. Затим је поновио једну популарну заблуду: „А интересантан је и биолошки податак да сви ми носимо у крви која тече кроз наше вене идентичан проценат соли који се налази у океану.“ Кенеди је још приметио и то да људи уживају у једрењу зато што „нас враћа тамо одакле смо потекли“/7

Ова погрешна идеја – да наша крв садржи „потпуно исти проценат“ соли као и океан – била је широко распрострањена. Исту ствар сам чуо од мог наставника у шестом разреду, и то ми је тада звучало као импресиван доказ да је човек еволуирао од морских бића.

Међутим, људска крв нема сличности са морском водом. Минерални састави људске крвне плазме и морске воде, изражени у милиграмима по литру, су следећи:

ЕЛЕМЕНТ                      КРВ        МОРСКА ВОДА

Натријум                         3200                  10800

Хлор                                3650                  19400

Калијум                             200                    392

Калцијум                             50                    411

Магнезијум                         27                   1290

Фосфор                                36                   0,09

Гвожђе                                  1                  0,004

Бакар                                    1                  0,001

Цинк                                   1,1                  0,005

Хром                                  1,1                 0,0002

Бром                                     4                    67

Флуор                                 0,1                    1,3

Бор                                        1                     5

Селен                                 0,9               0,000138

Дакле, попут Хекелових ембриона и Хакслијевих мајмуна који куцају, још једна тврдња је проширена само зато што се нико није потрудио да провери чињенице.

Људски репови

Још једна идеја која се дуго одржала била је та да се неке бебе рађају са „реповима“ – што би требало да представља заоставштину из дана када смо били мајмуни који су се пентрали по дрвећу. А. Рендл Шорт, професор хирургије на Универзитету у Бристолу, давно је то разјаснио:

Често се говори да се деца рађају са „реповима“; међутим, по правилу ти наводни „репови“ су или дермоидне цисте или липоми, махом доброћудни тумори какви се могу наћи и у другим деловима тела, лишени било каквог ембриолошког значаја… Има много урођених мана са којима је медицинска струка добро упозната: уврнуто стопало, зечија усна, расцеп непца, урођена ишчашења, наеви (велики младежи у облику мрља), вишак прстију на рукама и ногама, спина бифида. Али ниједна од њих не представља везу са мајмунима.

 

Мрљасте лептирице

Најновији Дарвинов доказ који је бачен у прашину су мрљасте лептирице. Већина данашњих средњошколских уџбеника из биологије користи ово створење као доказ у прилог еволуцији. Британска мрљаста лептирица се појављује у светлијим и тамнијим облицима. По еволутивном сценарију, мрљаста лептирица се настањује на стаблима дрвећа током дана. Индустријско загађење је учинило да та стабла потамне, тако да су оне тамније лептирице постале невидљиве за птице грабљивице, што их је на крају претворило у доминантнији облик. Накнадне мере контроле загађења су, пак, допринеле опоравку светлије врсте.

Биолог Џонатан Велс, који држи докторате са Јела и Берклија, разобличава мит о мрљастим лептирицама у својој књизи из 2000. године, Иконе еволуције. Испоставља се да се мрљасте лептирице не настањују на стаблима дрвећа током дана. У неким студијама, то је лажирано тако што су мртве лептирице прилепљене или закачене на стабла, а затим фотографисане. Чак и да су студије биле у потпуности веродостојне, оне би само показале колебања унутар одређене врсте. Несумњиво је да се таква колебања догађају. Кључно питање које се поставља јесте да ли једна врста животиње (риба) може да се претвори у неку потпуно другачију врсту (сисара) – јер то је суштина Дарвинове теорије.

Услед општег урушавања дарвинистичких доказа, шта је још остало? Два главна аргумента подупиру еволуцију у данашње доба.

Аргумент „микроеволуције“

Попут самог Дарвина, и модерни еволуционисти користе искуства из селективног парењa за своје доказе. Указују нам на чињеницу да су одгајивачи паса развили нове pace; да су власници тркачких коња произвели још брже коње; да су хортикултуристи развили нове варијетете биљака; итд. Ово би требало да покаже како се жива створења током времена мењају, што значи да би се са довољно времена на располагању догодило мноштво промена, а да би се са неограниченим временом на располагању догодио неограничен број промена – тј. да би се рибе претвориле у људе – с обзиром на то да природа путем сопственог „селективног парења“ допушта само најјачима да опстану.

Међутим, овај аргумент је мањкав. Узмимо, на пример, одгој паса. Да ли су одгајивачи из ранијих векова били научници из области генетике? Да ли су седели у лабораторијама и убризгавали нове гене у своје псе? Нису. Они су једноставно бирали псе са особинама које су им ce допадале, парили их са сличним псима, и усмеравали селекцију у одређеном правцу. Другим речима, радили су са већ постојећим генетским информацијама.

 

Свака жива врста је наоружана богатим и разноликим избором гена. Узмимо човека, на пример. На Земљи има преко шест милијарди људских бића, од којих ниједно није идентично са другим. (Ако бисмо хтели да се упуштамо у стручне расправе, могло би се тврдити да су једнојајчани близанци идентични.) Људска раса има на располагању огроман генетски избор, који јој омогућава сву разноликост коју видимо.

Свакако да је могуће изменити општи изглед неке врсте током времена тако што ће се вршити селекција у корист носилаца одређених гена. Међутим, промена би била ограничена на оно што генетски избор дозвољава. Одгајивачи коња могу да производе брзе коње кроз одабир најбољих, али не могу да претворе коња у неку другу животињу.

Правећи паралелу са природом, ако би група жаба кренула у бег од шумског пожара, можда би се само најбржи скакачи међу њима спасли. Ово би нас можда оставило са новим варијететом брзих жаба, што би био савршен пример  „природне селекције“ и „опстанка најјачих“. Међутим, то не значи да жабе могу да еволуирају у људе. Ништа ново није створено. Све што се десило јесте да су спорије жабе елиминисане – што заправо представља губитак генетских информација, а не добитак. Ми не оспоравамо Дарвина по питању постојања природне селекције или опстанка најјачих у природи, али држимо да могућност промена има своје границе. (Како је наведено у једном стрипу: „Принцеза је пољубила жабу, која се затим претворила у лепог принца. Ми то називамо бајком. Дарвин каже да се жабе претварају у принчеве, а ми то називамо науком.“)

Померања се могу дешавати и дешавају се унутар типова животиња. Такве промене, засноване на разноврсним, већ постојећим генетским информацијама, неки називају „микроеволуцијом“. Али то не представља и доказ у корист неограничене трансформације (тј. „макроеволуције“).

Теза по којој „ако добијемо мали број промена у кратком временском распону, онда ћемо добити велики број промена у дугом временском распону“ једноставно не стоји. Замислимо девојчицу која, сањајући о олимпијској слави, тренира клизање на леду. Прве недеље она открива да може да скочи једну стопу увис, и да се потом дочека на ноге. Друге недеље откри- ва да може да скочи две стопе увис. Треће недеље већ може да скочи три стопе. Да ли из тога треба да закључимо да ће након 100 недеља она бити у стању да скочи 100 стопа увис? He, јер ће закон гравитације строго ограничити висину до које она може да скочи. На исти начин, животиње могу да се мењају само у оној мери у којој им њихове генетске резерве то допуштају.

Лутер Бурбанк, чувени амерички одгајивач биљака, рекао је:

Знам из сопственог искуства да могу да одгајим шљиву дугачку пола инча или два и по инча, или све што је између тога, али сам спреман да признам да су безнадежни сви покушаји да се добије шљива мала као зрно грашка или ве- лика као грејпфрут… Имам руже које прилично редовно цветају шест месеци у години, али немам ниједну која може да цвета током свих дванаест, нити ћу је икада имати. Укратко, постоје границе могућег развоја, које су подложне једном закону… све биљке и животиње теже да се током генерација нивелишу према одређеном просеку или средњој вредности.

Просте бактерије су у стању да произведу нову генерацију у року од неколико минута. Ипак, Ален X. Линтон, професор бактериологије у пензији са Универзитета у Бристолу, приметио je 2001. године: „После 150 година, колико траје бактериолошка наука, нема ниједног доказа да се једна врста бактерије икад претворила у неку другу.

Да би се бактерија претворила у рибу, па у жабу, па у рептила, па у сисара, па у човека, било би неопходно да свако од тих створења измени већину свог генетског записа или да га једноставно замени неким другим. Еволуционисти тврде да би „благотворне мутације“ дозволиле одређеној животињској врсти да прекорачи границе свог генетског састава. Али, као што смо видели, мутације не доносе нове генетске информације; напротив, промене које оне доносе условљавају губитак информација.

Други главни аргумент – сличност

Претпоставимо да седимо у неком ресторану и да смо погледали у правцу велике породице која седи поред нас. Запажамо да браћа и сестре личе једни на друге. Зашто је то тако? Зато што имају исте родитеље, од којих су на- следили своје гене (особине). И Чарлс Дарвин је то приметио. Исправно је резоновао да се особине наслеђују од родитеља. Међутим, поново је претерао у својим закључцима.

Дарвиниста ће посматрати, на пример, човека и тигра. Приметиће да оба створења имају два ока, два ува, четири уда, срце, мозак, зубе, и тако даље. Закључак ће му бити следећи: пошто људи и тигрови имају толико заједничких својстава, то доказује да имају и заједничког претка. Другим речима, човек и тигар су „браћа“ са заједничким родитељем више генерација уназад. Данашњи уџбеници из биологије за децу често приказују сличности између људи и животиња, на пример између костију њихових удова, као наводни доказ њихове заједничке линије порекла.

Међутим, сличности се могу објаснити и на други начин. Узмите, на пример, тојоту „кемри“ и форда „експлорера“. Оба модела имају фарове, брзине, ветробран, четири точка и стотине других заједничких особина. Али то није производ случајних мутација или било ког другог биолошког процеса. Сваки део неког аутомобила је плод свесног пројектовања.

Значи, сличности могу да имају свој извор у биолошком пореклу. Али оне такође могу бити неопходни део интелигентног пројектовања. Возила имају четири точка зато што је то оптимално решење (само покушајте да возите кола са мањим бројем точкова). На исти начин,

Бог је можда створио животиње са четири уда зато што је то најбоље решење.

Има чак еволуциониста који покушавају да узурпирају ову аналогију, тврдећи да су сви аутомобили „еволуирали“ од једног основног прототипа, и да су током времена претрпели измене, баш као што природна селекција врши измене на живим створењима током времена. Међутим, нико не оспорава чињеницу да идеје еволуирају. Оне се мењају великом брзином, ограниченом само дометима наше маште. Мењање врсте, која је строго ограничена својим генетским избором, нешто је сасвим друго. Чињеница да идеје еволуирају не представља аргумент у корист биолошке еволуције.

Сличности такође могу да проистекну из стила заједничког пројектанта. Неко са добрим осећајем за архитектуру може да препозна кућу коју је саградио чувени Френк Лојд Рајт. Али сличност између његових здања не значи да је једно изродило оно друго. Она су једноставно имала заједничког пројектанта. Човек и животиње га можда такође имају: Бога.

Требало би исто тако да се позабавимо тврдњом да су генетске сличности доказ биолошког сродства. Средњошколцима се данас често предаје да су, „генетски гледано, људи и шимпанзе 98 одсто слични“.

Већина људи која овако нешто чује претпоставља да су научници упоредили редоследе генетског кода људи и шимпанза, и да су утврдили да су они скоро истоветни. Међутим, људска генетска мапа је тек недавно изложена, у склопу чувеног пројекта „Целера“. Аргумент о „98 посто сличности“ изложен је, пак, доста пре тога, а да нико није на систематски начин упоредио генетске саставе људи и шимпанза. На чему се, онда, аргумент заснивао? Потекао је из искустава везаних за процес који се зове „ДНК хибридизација“, по којем је установљено да би појединачни низови људског и шимпанзиног ДНК могли релативно комотно да се споје у један дупли низ.

Међутим, претпоставимо да је неко на крају упоредио редоследе генетског кода шимпанза и људи, и непобитно доказао да су они слични. Да ли би то био доказ заједничког порекла? Да бисмо на ово одговорили, послужићемо се још једном аналогијом – интернетом.

Постоје милиони веб-страница, и вероватно би било исправно рећи да је већина израђена помоћу кода из рачунарског XTMJI језика. Да ли је њихов заједнички код доказ генеалошке

везе између ових веб-страница. Да ли је веб- сајт за радио-станицу у Бостону изродио веб- сајт за неку станицу у Вирџинији? Није. Свака веб-страница је производ интелигентног пројектовања, а рачунарски кодови помоћу којих су оне направљене такође су производ интелигентног пројектовања.

Две сличне веб-странице вероватно имају сличне XTMЛ код команде. На исти начин, две сличне животиње ће вероватно да поседују неке подударне команде за генетски код. Пошто су људи сличнији шимпанзама него китовима, треба очекивати да ће редоследи људског генетског кода бити сличнији шимпанзиним него китовим. Али то још увек не би била потврда њихове биолошке сродности.

Еволуционисти сматрају да сличности, било да су видљиве или генетске, доказују постојање заједничког претка. Али ово је само претпоставка. Сличности могу да буду производ заједничког порекла, али исто тако и производ интелигентног пројектовања или заједничког пројектанта.

ЗАКЉУЧАК

Од чега се, дакле, састоје докази понуђени у корист еволуције? Тамо где нису разобличени (као што је случај са Хекеловим ембрионима и закржљалим органима), видели смо да су засновани на претпоставкама уместо на посматрањима. Нико никада није био сведок спонтаног настанка живота из хемикалија, или претварања једне врсте животиње у другу, нико није видео мутације које производе истинске биолошке напретке, нити сложене биохемијске системе како еволуирају. Једино што остаје је вера дарвиниста да се нешто од овога ипак десило, што је већ многе довело до закључка да је еволуцију погодније назвати религијом него науком.

Сир Џон Вилијам Досон, један од зачетника геолошке науке у Канади, и некадашњи председник Универзитета Мекгил и Британског удружења за унапређење науке, рекао је:

Нека читалац узме једну од Дарвинових великих књига, или Спенсерову „Биологију“, и нека приликом читања сваког пасуса само постави себи питање: „Шта се овде претпоставља, a шта доказује?“ и видеће како цело здање почиње да се топи као некакво сновиђење… Ми, дакле, констатујемо да еволуција као хипотеза нема никаквих основа у искуству или у научним чињеницама, а да су њени замишљени низови трансмутација пуни рупа које се не могу попунити.

Уобичајена је тврдња да „сви научници верују у еволуцију“. Међутим, велики број научника, од Дарвиновог времена па до данас, одбацио ју је. Зоолог Алберт Флајшман са Универзитета у Ерлангену је изјавио: „Дарвинова теорија порекла не садржи ниједну чињеницу која би нашла своју потврду у природи. Она није производ научног истраживања, већ производ чисте маште.“

Пол Лемуан, некадашњи председник Француског геолошког друштва и директор Музеја природне историје у Паризу, рекао је:

Теорија еволуције је немогућа. У основи, без обзира како то изгледало споља, нико у њу више не верује… Еволуција је врста догме у коју њени свештеници више не верују, али коју одржавају због своје пастве.

Волфганг Смит, који је предавао на Масачусетском институту за технологију и Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, и који је писао о широкој лепези научних питања, рекаоје 1988. године:

Јасна је следећа чињеница: ако под појмом еволуције подразумевамо макро-еволуцију (као што то овде и чинимо), онда се може рећи са највећом сигурношћу да је та доктрина потпуно лишена било какве научне потврде. Истини за вољу, с обзиром на мноштво громогласних тврдњи у корист еволуције, које еволуционисти пропагирају са становишта научне непогрешивости, ово можда звучи чак и чудновато. Без обзира на то, остаје чињеница да дан-данас не постоји ни мрвица истинских научних доказа у корист тезе да су се макроеволуционе трансформације икада одвиле.

У Аустралији је 1999. године објављена књига под насловом За шест дана: зашто се 50 научника определило за веровање у креацију. Свако од њених 50 поглавља написао је по један научник са докторатом који не прихвата Дарвинову теорију. У Сједињеним Државама, Друштво за истраживање о креацији има око 600 чланова са правом гласа; сви имају постдипломска звања из науке и сви одбацују дарвинистичку еволуцију. Др Рејмонд Дамадијан, проналазач магнетне резонанце – једног од најнапреднијих дијагностичких алата у медицини – гласни је заговорник креације. Могу се навести многи други примери – који се могу наћи и у мојој књизи, Торнадо на ђубришту.

Разуме се, многи научници и даље подржавају еволуцију, и било би логично запитати се зашто је то тако, ако докази јасно говоре против ње. Мишљења сам да постоје два разлога за то:

Многи научници прихватају еволуцију зато што је то једино што су икад учили. Без прилике да чују случај против Дарвина, никад нису могли ни да га ваљано размотре.

Други разлог је лепо сажео др Мајкл Вокер, виши предавач из антропологије на Универзитету у Сиднеју:

Намеће се закључак да многи из домена науке и технологије подржавају Дарвинову теорију само зато што она настоји да искључи Творца из још једног домена материјалних појава, а не зато што се она наметнула као парадигма приликом постављања истраживачких канона у природним и геолошким наукама.

И научници су, на крају, само људска бића. Људи често умеју да се успротиве моралним законима и идеји о Богу. Стога је вероватно исправно закључити да дарвинизам добрим делом опстаје, упркос опречним доказима, зато што он у свом корену представља негацију постојања Бога. Унук Томаса Хакслија – „Дарвиновог булдога“ – био је Алдус Хаксли, један од првих проповедника употребе дроге и сексуалног разврата. Он је једном приликом отворено изјавио:

Имао сам мотив зашто нисам желео да свет има смисла; стога сам закључио да га и нема и могао сам без икаквих тешкоћа да нађем задовољавајуће разлоге за ту моју претпоставку… За мене као и, несумњиво, за већину мојих савременика, филозофија бесмисла била је у основи средство ослобађања. Ослобађање које смо желели било је у исто време ослобађање од одређеног политичког и економског система, и ослобађање од одређеног моралног система. Ми смо се противили моралу зато што је реметио нашу сексуалну слободу; противили смо се политичком и економском систему зато што је био неправедан.

Свакако да би требало да дозволимо изношење идеја о еволуцији у државним школама, али тако да оне буду представљене онакве какве јесу: хипотезе, а не апсолути. Чарлс Дарвин је сам признао сопствене сумње у писму једном колеги из 1858. године, тј. само годину дана пре објаве Порекла ерста

Свим срцем се захваљујем на ономе што сте рекли о мојој књизи; међутим, бићете дубоко разочарани, она ће бити и превише хипотетичка. Вероватно је да од ње неће бити никакве друге користи осим што ће да упореди неке чињенице, мада лично мислим да ми се ту негде назире пут ка пореклу врста. Али, авај, колико је честа, скоро универзална појава да аутор себе убеди у истину својих сопствених догми.

Ако је сам Дарвин своју теорију назвао „и превише хипотетичком“, зашто је онда данас предајемо као доказани факат? Школе би исто тако требало да представе сада већ све убедљивије научне доказе против Дарвинизма, дајући ученицима прилику да размотре обе стране и донесу сопствене закључке. Наравно, неки ће у сваком оспоравању Дарвина видети „увођење религије на мала врата“, и покушаваће да и даље ућуткају учитеље који износе такве доказе оптужбама да „су прекршили правило раздвајања цркве од државе“. Међутим, на врло је танком леду тумачење по којем би, на пример, дискусија о чињеници да мутације не доносе нове генетске информације представљала некакву званичну подршку религији. Штавише, многи сматрају да је еволуција средство помоћу којег се на мала врата заправо уводи атеизам, са свом својом пратећом идеологијом.

Вернер фон Браун био је директор НАСА центра за свемирске летове; он је управљао тимом научника који је послао првог Американца у свемир, и био је мозак првог спуштања на месец. Он је на тему научног образовања изјавио следеће: „Приморавати некога на веровање у само један закључак – да се све у универзуму десило пуком случајношћу – представљало би кршење објективности саме науке.“

Заиста, замислите, на пример, детектива који истражује узрок неког пожара, а коме су дата оваква упутства: „У вашој истрази, дужни сте да узмете у обзир само могућност да је пожар избио случајно; никако не смете да испитате доказе који указују да је реч о предумишљају.“ Колико би оваква истрага била веродостојна?

Пре неколико година, америчка Национална академија наука издала је Проглас о слободи истраживаља и изражавања у којој је, између осталог, речено: „… Слобода истраживања и ширења идеја захтева да они који су на томе ангажовани буду слободни да траже тамо где их њихова истраживања воде, да буду слободни да путују и да објаве своје налазе без политичке цензуре и страха од одмазде због непопуларности њихових закључака. Они који оспоравају постојећу теорију морају да буду заштићени од реакција одмазде.“

Наука се бави истином, и нити је се плаши, нити омета потрагу за њом.

 

Џејмс Перлоф