ШТА ОТКРИВА НАУКА

0
176

У новијој научној литератури је веома упадљиво да сами еволуционисти прикупљају масу чињеница које су потпуно супротне теорији еволуције, а да јој и даље потврђују своју приврженост. To се не односи само на поље биологије, већ и на археологију и антропологију, као што ћемо видети у наредном поглављу. На све стране су научници заузети уклањањем цигала и поткопавањем зидова тврђаве еволуције, док истовремено гласно прокламују да је грађевина неоштећена. Ово значи да ће у садашње време читава теорија бити напуштена као застарела и неодржива, или да ће наука бити сведена на изучавање догме, без обзира на чињенице у којем правцу је већ знатно напредовала.

Еволуција учи о променљивости врста. Модерна научна истраживања све више и импресивније показују велику стабилност врста као главну чињеницу у вези са живим организмима. У закључку књиге Порекло врста Дарвин је прокламовао да нема битне разлике између варијетета и врста, будући да су врсте све време у процесу еволуције у нове облике, а да су варијетети само нове врсте у настајању. „Бар ћемо бити ослобођени узалудног трагања за неоткривеном суштином појма врсте, а која се и не може открити“ – изјављује он. Будући да су живи организми само низ расплинутих облика, пошто је све у трансформацији, Дарвин је тврдио да he у будућности природњаци у карактерисању врста морати само да одлуче да ли је неки облик „довољно значајан да заслужује посебно име“.

Ова идеја је у складу са гледиштем које се данас отворено шири у интелектуалним круговима: да у људском роду не постоје чисте pace и да из тога следи да нема разлике између белог човека и црнца. На тој линији је придика r. Бернарда Шоа, коју је одржао у Јужној Африци: да би до уздизања ове земље најбрже дошло мешовитим браковима два милиона белих са седам милиона црних становника ове земље.

Према дарвинистичком гледишту, само јединке постоје у природи, док су врсте чисто договором усвојена концепција. Ипак, изгледа да су врсте биле довољно реалне Дарвину да им посвети књигу од 700 страна, покушавајући да открије њихово порекло. Луис Агасиз, у приказу Дарвинове књиге у Америчком часопису за науку (American Journal of Science) из јула 1860. године коментарише ову аномалију и пита: „Ако врсте уопште не постоје, како тврде присталице теорије трансмутације, како се могу мењати? A ако постоје само јединке, како могу разлике међу њима да докажу променљивост врста?“ Изгледа да Агасиз никад није добио одговор на ту загонетку.

 

Према еволуционистичком учењу, жива бића су случајни производ неорганске материје и околина их непрестано обликује и ваја у нове форме. Живи облици су, да тако кажемо, само пихтијаста или прашкаста маса која се у датој средини бори за опстанак и природном селекцијом постиже бесконачни низ облика који су све више прилагођени околини. Околина је одлучујући фактор, a утицај наслеђа мали или никакав. Таква је велика теорија. Но, откривамо да научници, када одложе у страну своје теоретске наочари, проглашавају управо супротно за главну чињеницу која се опажа у природи.

Ево, на пример, извештаја са врха научне мисли, који је 1939. године поднео професор Џејмс Ричи, председник зоолошке секције Британског удружења за унапређење науке са Универзитета у Единбургу: „Ми смо навикнути да наглашавамо варијације живих бића, али је сигурно много запаженија стабилност живих организама који задржавају сопствене карактеристике упркос променама у околини, чије ћелије клице преносе ове карактеристике неизмењене кроз безбројне генерације“ (Природа, 25.9.1939. године).

Још 1921. године професор Д. X. Скот је рекао тачно исту ствар као председник ботаничке секције Британског друштва за унапређење науке за ту годину: „Мале варијације, од којих природни селекциониста толико зависи, показале су се, највећим делом, само као флуктуације које осцилују око средње вредности, па стога и неспособним да створе трајне нове врсте… Читава тенденција модерног рада је да покаже како је у живим бићима превасходно наслеђе. Организам је оно што је по конституцији клицина плазма, која потиче од његових родитеља“ (Природа, 29.9.1921.).

У књизи Оксфордског универзитета из 1938. године Еволуција налазимо да г. Џ. 3. Јанг, демонстратор зоологије на Оксфорду, каже (стр. 180): „Као што се изјаснио Хендерсон, жива бића одржавају или теже да задрже идеалан облик, док кроз њих постојано тече струја енергије и материје која се стално мења, али им ипак обликује живот; укратко, организују се! Истински предмет нашег проучавања као биолога је ова организација и очување; то је примарна чињеница на коју наилазимо код организама и, као што примећује Вуџер, чудно је да се уопште на то скреће пажња“. To је прећутно признање да је еволуционистичка теорија научнике учинила слепим за оно што заправо боде очи.

Слично сведочанство о овој сталности врста износи професор A. В. Линдзи са Универзитета Денисон у САД у својој занимљивој књизи Проблеми еволуције (Problems of Evolution), коју је објавио Макмилан 1931. године. Професор Линдзи примећује: „Све теори- је селекције, све идеје изолације, све наше знање о мутацијама – служе једино да покажу како све карактеристике које чине врсту могу да буду поново распоређене, прерасподељене, делом очуване а делом уништене, или у извесном степену измењене“ (стр. 134). Другим речима, можете добити варијације унутар врсте, понекад и врло широке, али не можете добити ништа што већ од почетка није постојало.

 

Све наведене изјаве потичу од заклетих еволуциониста. Ипак, оне су неповољне по теорију еволуције. После напомене о стабилности врста, професор Ричи не иде даље од опажања да „еволуцију морамо схватити као екстремно спор процес“. Неуспех да се открију докази еволуције навео је научнике да од банке времена узму огромне позајмице. О овоме је сер Вилијем Бејтсон пре прилично много година напоменуо да „време не може довршити оно што није ни почело“.

Већина еволуциониста не дели ово Бејтсоново гледиште. Они сматрају да би еволуција могла постићи било шта ако јој се за то да довољно времена. Огорчена битка је беснела у научном свету од 1892. до 1921. године по питању времена. Рачунајући брзину таложења седиментних стена, геолози су били углавном вољни да допусте широкогруде временске периоде. Сер Арчибалд Гики је на тој основи обезбедио еволуцији око 100 милиона година. Затим су физичари помрсили рачуне. Лорд Келвин је тврдио да није протекло више од 40 милиона година од стврдњавања земљине коре. Професор Тејт је оборио границу на 10 милиона година. Професор Џоли је олакшао ситуацију, процењујући садржај натријума у океанима и количину соли коју уносе реке и срачунавши да је старост океана од 80 до 90 милиона година. У својој председничкој поруци, прештампаној у његовој књизи Старост земље (Age of the Earth), професор Солас je потврдио да, правилно посматрано, и седиментне стене и океани сведоче о око 26 милиона година као коректној цифри. Сматрао је да би то требало да буде довољно времена за свакога. Већину ових процена ревидирали су сами они који су их начинили, понекад без јавног признања.

На састанку Британског удружења за унапређење науке 1905. године, сер Џорџ Дарвин је добацио еволуционистима појас за спасавање, објављујући да би истраживања госпође Кири са радијумом могла да баце више светлости на старост Земље. Одмах затим научници су се упустили у прорачунавање брзине распадања радиоактивних руда у стенама и до 1921. године лорд Рејли је еволуцију дивно опремио са око милијарду година на располагању да се „нешто“ развије у „нешто друго“. Отада је додато још неколико стотина милиона година како би се спречило било какво непристојно ометање. Професор Ричи je у свом обраћању 1939. године могао да примети како је „сада консензусом прихваћена веродостојност процена које се заснивају на распадању радиоактивних минерала у стенама и да би се по томе могло рећи да је живот на Земљи постојао можда од пре милијарду и 200 милиона година, а да су Сунце и звезде настали пре око 2 милијарде година“.

Г. Дјуер у својој књизи Нове тешкоће еволуције (стр. 101-106) примећује да је, напустивши веровање у еволуцију, престао да буде посебно заинтересован за расположиво време потребно за одвијање измишљеног процеса. Он подвлачи да је прорачун који је заснован на радиоактивности а који је сада у моди – у потпуном неслагању са свим ранијим прорачунима и изгледа да је оберучке прихваћен no принципу „да се поклоњеном коњу не гледа у зубе“. Он напомиње да професор Џоли, г. Д. Џ. Витни и професор А. Холмс бележе резултате испитивања радиоактивних руда добијених из истих стена – који су у најпотпунијем раскораку. Примећује да садашња теорија усваја како је брзина распадања радиоактивних руда увек била иста као данас, док су лорд Радерфорд, професор Џоли и професор Ферми изразили мишљење да радиоактивни елементи једноставно могу бити крајњи продукт других елемената, који су се распали тако брзо да ни трага од њих није данас остало на Земљи.

Сер Амброз Флеминг, члан Краљевског друштва, у_председничкој поруци Викторија институту 1935. године је рекао: „Извесно је да геолози нису нашли било какав опште прихваћен и неоспоран оглед којим би утврдили геолошку старост у земаљским годинама љуштура и наслага, а претпоставке неких од њих оспоравају други.“ Од онда сер Амброз Флеминг наставља да наглашено инсистира на безвредности садашње хронологије еволуције, и изгледа да има добре основе да то чини. У свакој области са којом дође у додир, еволуција захтева стварање закључака који би се уклопили у унапред замишљену теорију.

Мада је сада еволуција добила на располагање милијарду година, изгледа да је главни резултат како наука проналази да су врсте остале непромењене у току дужих периода него што је то био случај према ранијој хронологији. Ова стабилност наставља да буде доминантно присутна чињеница и у зоологији и у ботаници. У спрези са тим је још једна импресивна чињеница – бескрајне мале варијације унутар самих врста. Врсте показују све облике варијетета и пасмина које се међусобно размножавају, а унутар њих и безбројне мале индивидуалне разлике. У Нелзону, на Новом Зеланду, еминентни холандски ботаничар и еволуциониста др Ј. П. Лотси рекао је 1927. године у предавању о Котрону: „Немогуће је начинити групу идентичних јединки. Можемо само начинити групу сличних јединки, пошто у природи нема две јединке које су исте у сваком погледу.“ И многи други природњаци су дали сличне изјаве.

 

„По мом мишљењу“ – каже г. Дјуер – „један од најимпресивнијих феномена органског света је ова различитост повезана са стабилношћу типа. Изгледа да је у извесном смислу свака јединка нова креација“ (Нове тешкоће еволуције, стр. 72). Г. Дјуер додаје да не зна за боље објашњење ове разноликости од онога које је дао Пејли још 1802. године у својој Природној теологији (Natural Theology, стр. 170), када je писао да би оно што видимо око нас могло „да нас наведе да верујемо како је сама РАЗНОВРСНОСТ, одвојена од сваког другог разлога, била мотив у духу Творца или оних који су спроводили Његову вољу“. У Пејлијево време није се толико знало о овој разноврсности јединки као данас. Нико, на пример, није онда примећивао да вијуге на врховима прстију нису исте код било која два људска бића.

Упркос томе што је еволуција ослободила природњаке задатака да одлучују шта је истинска врста а шта не, налазимо их још увек заузете дискусијом по том питању. У 1938. години Линеово друштво у Лондону прославило је своју 150-годишњицу симпозијумом о „Концепту врста од времена Линеа до данашњег дана“. Из извештаја лондонског Тајмса (26.5.1938) произилази да су се говорници сложили како су врсте реалност, а да је известан број њих мислио да је истинска концепција врста – заједница у којој се врши размножавање. Наравно, то се јако удаљава од Дарвинове идеје да je у светлу еволуције врста само група сличних јединки довољно значајна да заслужује посебно име – укратко, од концепције засноване на чистом договору.

Што се тиче тога шта су истинске врсте – користећи реч у смислу заједнице у којој се врши размножавање – изгледа да наука данас има врло ограничено знање о томе. У дискусији у Линеовом друштву др Карл Џордан из Музеја Тринг је истакао да је велики број описаних врста познат само према једном или два узорка и да велики број њих, вероватно, представља само варијетете унутар других врста. У књизи Оксфордског универзитета Еволуција (стр. 108) др О. В. Ричардс примећује како постоји само један начин да се добије генетска информација о врстама, и то преко експеримената размножавања. Међутим, он подвлачи да се „многе животиње крајње тешко размножавају у заробљеништву, a у сваком случају нема наде да се више од неколико међу многобројним врстама животиња може испитати генетски“.

Лаику изгледа чудно да научници „ударају ко у клин ко у плочу“ када се ради о томе шта чини врсту, а да се сви понашају тако догматски по питању порекла врста – као ждребе које трчи пред руду. Г. Дјуер, као антиеволуциониста и онај који верује у посебно стварање, заузима рационалнији став. У својој књизи Нове тешкоће еволуције (стр. 10), каже како нипошто не изјављује да зна које су јединице стварања. Он не тврди да је свака врста, сваки род или, чак, свака фамилија засебно створена. Мисли како је дужност биолога да покушају да открију које су то јединице. По његовом мишљењу, садашњи подаци нису ни приближно адекватни да би се макар само покушало изразити мишљење о томе; и „све што се са сигурношћу може рећи је да до сада изгледа како експерименти са размножавањем указују да су јединице стварања мале или, другим речима, да је број ових јединица велики“.

Интересантно је запазити да је професор Ст. Џорџ Миварт 1871. године, у својој књизи Постање врста, цитирао различите одломке из писања раних хришћанских Отаца, који сматрају допустивим веровање да постојећи облици животиња и биљака нису нужно и они у којима су првобитно створене, већ да су из њих изведени. Г. Дјуер, са своје антиеволуционистичке тачке гледишта, каже да не види зло у томе што научници усвајају еволуцију као алтернативну хипотезу стварању, али додаје: „Сматрам самоубилачким да се усвоји еволуција као кредо, да се изврћу подаци како би се слагали са њом, да се метлом гурну под тепих чињенице које јој нису прилагодљиве и тиме се умање тешкоће“ (Нове тешкоће еволуције, стр. 205).

Задатак науке је да прати ланац каузалности онолико колико може, напредујући корак по корак од чињенице до чињенице. Teopuja органске еволуције је тврдња која није поткрепљена доказима и представља инвазију науке у област филозофије и религије. У праћењу каузалности наука у сваком случају мора доћи до тачке од које даље не може ићи. Људски рационални интелект има своја ограничења и потпуно је неспособан да схвати Праузрок. Постоје само три могуће идеје о пореклу живота: (1) да је створен спољним деловањем, (2) да је увек постојао, и (3) да је производ спонтаног стварања. Модерна еволуционистичка наука одбацује идеју креације као „невероватну“. Мајор Рен у својој књизи Еволуција, чињеница или фикција? цитира различите изјаве по том питању. Професор Џ. Б. С. Холдејн каже: „Доказ постојања надљудског Пројектанта… је обезвређен открићем еволуције н теорије природне селекције“ (Обраћање „Модерним припадницима Англиканске цркве“, Оксфорд, 1926). Цитира се изјава сер Артура Кита: „Када се каже да је Бог начинио неживу материју – а из ње живу материју, то не може да задовољи чак ни дечју ннтелигенцију, јер би следеће питање детета сигурно било: А ко је створио Бога?“

Чињеница да су врсте сталне – за коју смо навели да је тако снажно импресионирала научнички ум сер Артура Кита – повезана са бескрајном разноврсношћу појединачних организама, много се боље слаже са идејом посебног стварања него са еволуцијом.

Запажена чињеница да нема две јединке у природи које су у сваком погледу потпуно истоветне – у складу је са интуитивним сазнањем људског рода да је свако живо биће директна и јединствена манифестација стваралачке моћи свемогућег и свуда присутног Бога. Када еволуциониста одбацује идеју посебног стварања као „невероватну“, највише што може рећи против ње je у многоме садржано у цитату изјаве др С. Цукермана о људским бићима, који наводи г. Дјуер у књизи Човек – посебна креација (стр. 95):

Иза људске интелигенције крије се еволутивна промена или чудесна божанска интервенција. Друга од ове две могућности не да се научно проверити. Она може бити тачно објашњена, али с научне тачке гледишта, није легитимно прибећи јој ради одговора на проблем доминатно успешног људског понашања, све док се не исцрпу све могућности објективнијег објашњења кроз морфолошка, физиолошка и психолошка осматрања и експерименте (Функционалне активности новека и мајмуна – Functional Activities of Man, Monkeys and Apes, стр. 155).

Научници ce не задовољавају заузимањем неутралног става, a ни признањем голе истине да наука нема шта да објави о пореклу врста и како је потрага за доказима еволуције запала у ћорсокак. Они инсистирају на томе да нам утуве у Главу еволуцију, без обзира има ли за њу доказа или нема. Чинећи то, престају да буду научници и постају теолози. Већина данашњих научника је наклоњена атеизму, а еволуција пружа филозофску основу за њихов атеизам. Према томе, суштина проблема није научна, eeh теолошка.

При проучавању историјата модерне теорије о еволуцији, пада у очи њена атеистичка основа. Сваки приручник у приказу историјата ове теорије помиње Бифона (1707-1788), Еразмуса Дарвина (1731-1802), Ламарка (1744-1829) и, коначно,Чарлса Дарвина (1809-1882). Гроф де Бифон је био истакнута личност међу француским филозофима и људима од пера који су нападали установљену религију и ширили идеје које су практичну примену нашле у француској револуцији. Гизо у књизи Историја Француске описује Бифона као „апсолутно неспутаног било каквим религиозним предрасудама“ и напомиње да се потајно ангажовао у спречавању да његову Историју природе (Histoire Naturelle) црквене власти ставе на црну листу. Једна стара енциклопедија (Cham­bers, 1885) казује да је „у великој мери упражњавао пороке свог времена“, а његова удовица је била последња међу бројним љубавницама војводе од Орлеана, који је гиљотиниран за време револуције. Бифон је истицао еволуционистичка гледишта и изјавио да су живот и ум својства материје.

 

Image result for douglas dewar evolution

Ламаркови религиозни ставови се не спомињу ни у једном приручнику, али је он био под Бифоновим патронатом, као кућни учитељ Бифоновог сина и вероватно му је пријала атмосфера његовог дома. Алисон у књизи Историја Европе (History of Euro­pe, 1,176-177) каже: „Скоро сви писци филозофских и књижевних дела у Паризу, у периоду који обухвата четврт века пре избијања француске револуције, били су заклети безбожници. Главни циљ свих њихових напора је био да религију оптерете клеветама или да је (што је ефикасније у Француској) извргну подсмеху. Када је Дејвид Хјум био позван у Париз на састанак са осамнаесторицом најславнијих људи француске престонице, открио је, на своје велико чуђење, да је на том скупу био најмањи скептик: он је једини од присутних допуштао могућност постојања Врховног Бића.“ He види се да ли је Бифон био у том друштву, али је увеличавао многе сличне скупове.

Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина, изнео је на видело еволуционистичке ставове у књизи Зоономија (Zoonomia), објављеној 1794. године. Он је био лекар у Дербију и упознао се са Русоом за време док је овај живео у изгнанству у Енглеској (у Личфилду) под покровитељством Дејвида Хјума, а затим се са њим дописивао. Русо је био главни филозоф француске револуције. Тврдио је да се човек рађа као невин и добар, да је дивљак модел свих врлина, а да све несреће и пороци потичу од тираније краљева, превара свештеника, тлачења од стране племства и зала цивилизације. Изјавио је да је својина велико зло које је уништило људски род, као и да је самоконтрола насиље над природом. За много тога што ће наступити значајно је да је Русо свој чувени Разговор о пореклу неједнакости (Discours sur l’origine et les fonde- ments de l’inegalite parmi les hommes) започео речима: „Почнимо оставивши чињенице no страни, пошто оне немају утицаја на ово питање.“

Чарлс Дарвин у књизи Живот и писма (III, 179) описује свог оца, сина Еразмусовог, као „слободног мислиоца по питањима религије“ и, мада је сам једно време био студент теологије у Кембриџу, окренуо је затим леђа Цркви и хришћанству. Приметно је да су Дарвин и Хаксли напустили своја религиозна веровања у часу када су прихватили еволуционистичке погледе.

Основну идеју своје теорије – борбу за опстанак – Дарвин је извео из Малтусовог учења. Док је сам Малтус био свештеник Агликанске цркве, његов отац Данијел је, зачудо, према књизи Била Пропадање pace (Racial Decay, стр. 38) био пријатељ Русоа и извршитељ његовог тестамента. Ако је Баклово тврђење у књизи Историја цивилизације тачно и ако је Волтер стварни зачетник малтузијанске идеје о бржем порасту становништва него залиха хране, имамо још један корен модерне биолошке науке који израста на тлу француске предреволуционарне филозофије. У Истоpuju Француске (издање Семпсон Лоу, 1889, стр. 521) Гизо каже: „Волтер је остао истински представник фазе ругања и бацања камења у развоју слободне мисли… У исходу крвавих преокрета француске револуције и хаосу који је она проузроковала у људским душама, безбожништво Волтера остаје основа скептицизма и неморалне разузданости данашње Француске.“

Претходне чињенице су довољан доказ наглашене атеистичке позадине у рађању теорије органске еволуције. Очигледно, ако се одбаци веровање у Бога, одмах се јавља неопходност постојања неке теорије о друкчијем пореклу живота од његовог стварања из земаљског праха. Еволуција задовољава ову потребу, и свуда постоје наговештаји да је еволуција теолошки, а не научни произвoд. Она је измишљена да би задовољила захтеве атеизма; одржава се и шири из истог разлога.

 

 

Артур Нелсон Филд, , 1941.г.