Сунчеви зраци

0
116

Да је Бог у свом знању био ограничен људским начином размишљања, могао је да одлучи да производи енергију за планету Земљу путем сагоревања угља. Да се определио за тај метод, стварајући Сунце у његовој садашњој величини, оно би потрошило своје гориво за око 1500 година. Тако би се Сунце угасило пре потопа из Нојевог времена, негде у време када је Ноје примио позив од Бога да проповеда и упозорава људе о предстојећем Потопу.

Да би се у Сунцу произвело 4 x 10 на 33 ерга (4 милијарде билиона билиона ерга) у секунди, требало би да сагори око 300.000 билиона тона угља у секунди (3 х 10 на 17). Међутим, Бог је применио далеко ефикаснији метод који искористи „само“ око 600 милиона тона горива у секунди. То је само 0.0000002 процента количине угља која је потребна да би се произвела иста количина енергије. Другим речима, резерве горива које даје Сунце користећи нуклеарну фузију трајале би 500.000.000 пута дуже него када би се Сунце састојало од угља. Овај метод атомске фузије укључује настајање хелијума из водоника. Када се водоник преводи у хелијум, маса се смањује за 0.75 процената. Тај губитак масе прелази у енергију. Количина енергије се може предвидети помоћу чувене Ајнштајнове формуле Е = мc2 при чему Е представља енергију у ерговима, м масу у грамима а ц брзину светлости у центриметрима у секунди (која износи 3 х 1010 (30 милијарди) цм у секунди).

У процесу фузије би се од једног грама водоника произвео 1 грам х 3 х 1010 х 3 х 1010 енергије. То је исто што и 9 x 1020 ерга (900 милиона билиона ерга), а то је огромна количина енергије. Од 600 милиона тона водоника колико се претвара у хелијум сваке секунде, само четири и по милиона тона (0.75 посто) се претвара у енергију, док преосталих 99.25 посто постаје хелијум. Но, то је довољно за производњу 4 x 1033 ерга (4 милијарде билиона билиона ерга) енергије у секунди.

Знатижељне ће сигурно занимати како се овај број може израчунати. Пре свега, како знамо да се приликом претварања атома водоника у хелијум у процесу фузије само 0.75 посто масе претвара у енергију? Научници имају један стандард по коме се мере нуклеони и језгра. Овај стандард представља језгро атома угљеника који се састоји од 6 протона и 6 неутрона. По овом стандарду, маса неутрона износи 1.008664. а маса протона 1.007275. Онда би маса језгра хелијума, 2 протона и 2 неутрона, требало да буде 4.031878. Медутим, чињеница је да маса језгра хелијума износи 4.00140. Отприлике 0.03 јединица масе, 0.75 посто претворено је у енергију.

За претварање ове количине масе у једнаку количину енергије користимо Ајнштајнову формулу Е = мc2. Једна тона садржи 1.003.520 грама, практичније речено 106. Тако 600 милиона тона износи 6 x 1014 грама (то јест 106x6x 108 = 6x 1014). C2, брзина светлости на квадрат износи 9 x 1020. Производ износи 5,4 x 1035, од чега 0,75% износи 4 x 1033 ерга у секунди.

За нашу планету, која је око 144 милиона километара удаљена од Сунца, количина енергије коју примамо је оптимална. Када би наше Сунце давало чак и само мало више енергије, земља би била спржена и живот какав сада познајемо на њој не би био могућ. Када би Сунце производило само мало мању количину енергије у једној секунди, на земљи би било сувише хладно да би се на њој могло живети. Да ли је онда случајно то што се сваке секунде 600 милиона тона водоника претвори у хелијум и што се само 4,5 милиона тона тог водоника претвори у енергију у току тог процеса? Ко је створио Сунце са тако прецизно одреденом масом да се производи ова количина енергије? Или су земљани случајно имали баш ту срећу? Или је ова прецизност у производњи енергије резултат мудрог деловања Великог праска? Када посматрамо наш Универзум, чини се да је у случају његовог дизајнирања било невероватно много „среће“. Ништа на овом свету нема искуство тако невероватног суочавања са слепом случајношћу; а можда се ништа од тога уопште није десило случајно? Можда је све то било дело Врхунског Дизајнера?

Расел и Колин Стендиш – Велики прасак је експлодирао