KAKO JE РОЂЕНА ЕВОЛУЦИЈА

0
110

Чињеница je дa средишња идeја Дарвинове теорије није заснована на било чему што се опажа у природи. Дарвин изјављује да је своју прву бележницу за уписивање података у вези са пореклом врста почео да попуњава у јулу 1837. године, када је имао 28 година. Опазио је сличности између постојећих и изумрлих врста, радећи као природњак за време путовања Бигла. Такође је запазио како је човек створио подврсте културних биљака и домаћих животиња селекцијом при узгајању. Ова запажања су га навела да поверује у еволуцију. „Али, како се селекција може применити на организме у природи, остало је извесно време за мене мистерија“ – извештава он (Живот и писма, I, 83).

Просветљење је дошло у октобру 1838. године. Наступило је за време док је Дарвин читао славни Есеј о становништву (Essay on Population) велечасног Томаса Малтуса, са његовим јеванђељем интензивне борбе за опстанак, проузроковане бржим умножавањем живих бића од залиха хране. За време професионалног бављења природом лична Дарвинова запажања нису урезала такву идеју у његов ум као главну чињеницу. Добро би било да читалац размисли да ли је ова наводна вечна, немилосрдна борба нешто што се увукло у његову свест за време путовања у иностранство. Да ли је он њен сведок у свом врту, на селу, у дивљини, у ваздуху, у води? Приказује ли му се свет у којем сваки буџак врви од живота и где вишак живих бића умире од глади или бива прегажен? Да ли је ова идеја еволуциониста о „природи крвавих зуба и канџи“, са раскомаданим остацима неприлагођених расутим на све стране, нешто што стварно постоји на очиглед целог људског рода или је то сан – ноћна мора научника?

Код Дарвина се сигурно није родила идеја о овој окрутној борби за опстанак као фактору еволуције пре него што је прочитао Малтуса. Усвојивши ту идеју као основу своје теорије, провео је следећих 20 година скупљајући чињенице које су ишле њој у прилог. Овај рад обухвата дописивање са природњацима истомишљеницима из свих крајева света. Међу њима је био и млади природњак Алфред Расел Валас. У јуну 1858. године Дарвин је примио од њега један рад, за који је Валас написао како би волео да га прочита пред научним друштвом. Он је тада био у експедицији у Индији и тражио је од Дарвина да то договори. Дарвин је прегледао рад и просто се пренеразио када је открио да објашњава управо његову сопствену идеју о еволуцији путем природне селекције или преживљавања најприлагођенијих у борби за опстанак.

 

Поставља се онда питање одакле Алфреду Раселу Валасу његова идеја о борби за опстанак. Колико је она била блиска Дарвиновој идеји, може се видети из писма које је Дарвин, мучен стрепњом, писао свом пријатељу сер Чарлсу Лајелу, еминентном геологу: „Ваше речи су се и те како обистиниле – да ће ме претећи… Да је Валас прочитао нацрт мог рукописа из 1842. године, не би могао да начини бољи кратак приказ! Чак и називи које користи – стоје као наслови мојих поглавља… Тако ће сва моја оригиналност, колика год она била, бити уништена…“ (Живот и писма, II, 116). Дарвин је тако опрезно чувао своју велику идеју да је у писму Лајелу, недељу дана касније, све чега је могао да се сети као доказа свог првенства у односу на Валаса било – да је ботаничар Хукер, његов блиски пријатељ, видео ранији нацрт или да је, у скорије време, дао професору Ејса Греју у Америци крајње магловите и опрезне контуре своје идеје. Како памти историја, ово питање првенства су средили Лајел и Хукер, уредивши читање Дарвиновог рада заједно са Валасовим у Линеовом друштву 1.7.1858. године. Тако су спонзори изласка еволуције на светло дана били водећи британски геолог и водећи ботаничар, пратећи га својим објашњењима.

Валас је дошао до потпуно истоветне идеје као Дарвин, и то на потпуно исти начин. Он није запазио интензивну борбу за опстанак као чињеницу у природи. Једино се случајно десило – како приповеда Валас у својој аутобиографији – да је прочитао Малтусову књигу, а затим сео и на брзину скицирао есеј о еволуцији путем преживљавања најбоље прилагођених у борби за опстанак. После објављивања Порекла врста испоставило се да је др В. К. Велс прочитао 1813. године у Краљевском друштву рад о еволуцији природном селекцијом, а да је 1831. године г. Патрик Метју уградио идеју у додатак својој књизи Дрвна Грађа за поморство и гајење дрвећа (Naval Timber and Arboriculture). He зна ce где cy ови писци нашли своју инспирацију. He би било невероватно да је она дошла из истог извора, јер је Малтус објавио своју књигу 1798. године и она је ускоро привукла најширу пажњу.

Стога се окрећемо славном Есеју о становништву као могућем изворишту реке еволуције. Сигурно ћемо ту, најзад наћи записано где је, заправо, у природи велечасни Томас Малтус био сведок немилосрдне борбе за опстанак. Опет смо осуђени на разочарање. Пре него што пажљиво прочитамо прве две стране првог поглавља, налазимо фусноту којом нас Малтус упућује на књигу Бенџамина Франклина Збирка (Miscellany), стр. 9 – као на место за учење о борби за опстанак. Писцу ове књиге није била доступна задња наведена књига. Зато не зна да ли је Бенџамин Франклин ишта сам видео или је и он сам из неке друге књиге извео идеју о порасту живог света који је бржи од пораста залиха хране. Међутим, он запажа тврдњу у Баклзовој књизи Историја цивилизације (Едиција светских класика, II, 247) да је Волтер први изнео ову идеју, која је основа многих теорија. Пошто је Франклин био посланик и опуномоћени министар САД у Француској у Волтерово доба, а према својим биографима био и близак Волтеров пријатељ – може бити да је од њега преузео идеју. Према томе, наша потрага за пореклом еволуције враћа нас опет ка чудној врсти философије из које се излегла француска револуција.

Малтус почиње своју славну књигу изјавом да је њен предмет „истраживање узрока који су до сада спречавали напредак људског рода према срећи“, посебно истичући сталну тенденцију свих покретних живих врста да се умножавају преко граница које дозвољава припремљена количина хране. Затим додаје:

Др Франклин је приметио да нема других ограничења за ширење биљака и животиња од оних које чине њихово нагомилавање и међусобни утицај на средства за живот. Да су са лица земље одсутне друге биљке, каже он, површином би се поступно могла раширити и прекрити је само једна врста, нпр. анис; а да нема других становника, за неколико векова планета би могла бити попуњена само једним народом, нпр. Енглезима. To је неоспорна истина…

 

Аустралијски писац, г. О. С. Бил у књизи Пропадање нације (National Decay, 1910., стр. 33) примећује да је далеко од тога да ширење аниса, које наводи Малтус, буде неоспорна истина, јер је то чудна и опасна заблуда. Ниједан ботаничар, како је он рекао, не би признао да је ово тврђење тачно за анис или било коју другу биљку, нити било ко сматра да би Енглези вековима могли преживети по целој Индији и Африци.

За почетак, г. Бил је приметио да ова претпостављена дубока истина Малтуса (у стварности – основа за најколосалније грешке свих времена) пати од приметне немарности у формулацији. На пример, „узроци“ не могу кочити напредак – само препреке то могу. Да ли је тако сигурно да постоји „напредак људског рода ка срећи“? У сваком случају, ова апстрактна и неопипљива фраза није основа за значајно тврђење. Што се тиче „сталне тенденције у целој живој природи да се увећава изнад припремљене количине хране“, можемо претпоставити да под „припремљена“ Малтус подразумева „расположива“, пошто би, иначе, припремање било неки претпостављени процес. Г. Бил примећује да је неко већ упитао Малтуса шта је мислио под „тенденцијом“ која нигде нема ефекат који јој је приписан. Питање је остало без одговора. Где је, нпр., доказ да је људски род икад оптеретио до крајњих граница производне могућности земље?

Социјална филозофија велечасног Т. Малтуса изражена је у најогољенијој форми у једном пасусу његовог првог издања, који је дискретно уклоњен из његових каснијих енглеских издања. Превод г. Била овог пасуса у француском издању гласи:

Човек – рођен у свету који је већ попуњен, ако његова породица не може више да га издржава, или ако друштво не може да користи његов рад – нема ни најмање права да тражи удео у храни и сувишан је на земљи. На великом банкету природе за трпезом нема места за њега. Природа му наређује да ишчезне и не треба јој дуго да спроведе ову своју заповест.

Пишући у време када су Британска острва имала 12 милиона становника у поређењу са садашњих 47 милиона, Малтус је захтевао да се одмах ограничи популација као начин за друштвено побољшање. Он је проповедао добровољно ограничењз породица, укидање помоћи за сиромашне, њихово сатеривање у радне логоре са тегобним радом, уз раздвајање мужева и жена – да би се контролисало размножавање. Ове, „хришћанске“ идеје биле су делом усвојене у британском закону о сиротињи из 1834. године.

Малтусово име је у највећој мери повезано са модерном праксом контроле рађања. „Дете је“ – рекао је Малтус – „релативно мало вредно за друштво, пошто би га друга вредност несумњиво потпуно заменила. Његова главна вредност је што је предмет једне од најкраснијих страсти у људској природи – родитељске љубави.“ Француска је била прва земља која је прихватила Малтусову доктрину контроле рађања и прва велика европска нација која је кренула низбрдо. У Британији су је са огромним успехом проповедали Џон Стјуарт Мил, Холиоук, Чарлс Бредло и Ени Бесант, а стопа рађања читаве британске pace је пала испод тачке неопходне да се задржи постојећа популација.

Од Малтуса великим делом потиче инспирација Дејвида Рикарда за књигу Принципи политичке економије (Principles of Political Economy), како je признао y њој сам аутор. Његова доктрина је обојила целокупну економску мисао XIX века, а Маркс је преко Рикарда Малтусово јеванђеље борбе за опстанак трансформисао у класну борбу револуционарног социјализма. Тако је Малтус помогао крвожедном бољшевизму да обезбеди своју теоретску подлогу.

Коначно, преко Чарлса Дарвина исто Малтусово учење постало је основа теорије органске еволуције, која је сама главни потпорни стуб материјализма и атеизма, при чему је велики број њихових присталица повезан са контролом рађања и бољшевичким [социјалистичким] плодовима са истог дрвета.

Таква огромна лавина грешака створена је на основу једне фантастичне неистине. Нико никад није видео ову измишљену, сталну, интензивну борбу за опстанак, при чему сва жива бића исцрпљују залихе хране до крајњих граница, а сувишна популација масовно умире од глади. Читава ствар је обичан сан. Истина је да све животиње морају да се намуче како би обезбедиле себи оброк, али то је све. Данас ни ортодоксни еволуционисти нису у стању да открију замишљену Дарвинову борбу за опстанак. „То је доктрина Малтуса, примењена са увећаном снагом на читаво животињско царство и биљни свет“ – рекао је Дарвин у књизи Порекло врста. Ево шта има да саопшти савремени стручњак. Одломак је узет из Оксфордске књиге Еволуција из 1938. године, на коју смо се већ позивали у претходним поглављима. Писац есеја који цитирамо је г. Чарлс Елтон, директор бироа за животињске врсте на Оксфордском универзитету. Он каже:

Први утисак би био да је сваки кутак одавно испуњен биљкама и животињама које зависе од биљака, да је хабитат пун живота као кошница… Овај концепт се добро уклапа у биљни свет, али није истинит за животиње. Сваком природњаку је очигледно да је укупна количина фауне на било ком месту далеко мања од укупног биљног живота. Ово опште опажање довољно потврђују све скорашње студије о биомаси животињских врста или заједница. На пример, птичји свет на око 40 ари богате пољопривредне земље са дрвећем, живом оградом, травом и усевима може да буде тежак свега неколико килограма. Животињски свет је раширен, он је, тако рећи, означио кочићима земљиште на које полаже право, али је ретко успео да га у потпуности искористи. Само у извесним морским заједницама на граници домашаја плиме видимо да су животиње достигле границе простора у коме живе. Па и ту је, у космичким релацијама, присутан само танак слој живота.

Из ове ситуације могли бисмо да закључимо како, у целини, број животиња ретко расте до крајње границе коју поставља расположива храна, а не тако често (изузев у неким деловима мора) до граница расположивог простора. Овај закључак, такође, подржава опште искуство природњака да је масовно умирање животиња биљоједа од глади – релативно редак догађај у природи… (стр. 130).

Флуктуације се дешавају у свакој групи животиња и сваком хабитату који је истраживан… Мада је амплитуда флуктуација често врло велика, две ствари које би могли очекивати не дешавају се често. Прва, потпуно уништење вегетације од стране биљоједа, већ је поменута. Друга је потпуно уништење грабљивица или плена у широј области (стр. 131).

Према томе, овај стручњак задужен у бироу за истраживање броја животиња не може да нађе било какав знак Малтусове измишљене универзалне тенденције свих живих бића да се умножавају преко расположивих количина хране. Читава дарвинистичка теорија еволуције, основа целокупне модерне биолошке науке и прокламована свуда као установљена чињеница – почива на нечему чега никад није било ни на копну ни на мору.

„Само у извесним морским заједницама на граници копна и мора, које периодично плави плима“, каже г. Елтон, „осећа се да су животиње достигле границе простора који их држи “ Сви ми знамо ове просторе на извесним плажама, где при осеци налазимо масу барица и живих бића у њима. Која од њих обично виде наше очи на таквим местима? Одговор је: дагње и морске траве. Ако постоји борба за опстанак, дагње и морске траве су онда у самом њеном центру, усред њеног вртлога. Еволуција би овде требало да се одвија највећом брзином. А каква је стварност? Еминентни професор Џ. Ричи у свом председничком саопштењу Зоолошкој секцији Британског удружења за унапређење науке, у августу 1939., поднео је последњи извештај о еволуцији дагњи: „Јестива дагња (Cardium edule) задржала је своје специфичне карактеристике током два милиона година или више. Њен род у ширем смислу живео је пре 160 милиона година у тријасу“ (Природа, 23.9.1939.). Другим речима, далеко од тога да се развија у нешто друго, дагња се сабијена у свом станишту као путници у аутобусима градског саобраћаја, није ни за трунчицу променила током два милиона година, а била је савршено добра дагња и пре 160 милиона година. Што се тиче морских трава, већ смо запазили изјаву сер Џ. В. Досона да данашње морске траве нису „много различите“ од оних из камбријских и силурских мора – које датирају од пре 600 до 400 милиона година према истој помодној еволуционистичкој хронологији. Где је та гласовита еволуција?

 

Велика теорија еволуције спотакла се и пружила колико је дугачка већ на првој препони – претпостављеној борби за опстанак. Тврди се да је резултат борбе за опстанак природна селекција. Врло добро, наш еволуционистички коњ се диже на ноге и полази поново. Али, још једном пада. „Ниједан ваљан случај природне селекције који стварно одабира није примећен“ – изјављује професор Вернон Келог (види књигу Еволуција мајора Рена, стр. 91). To ће рећи, све врсте варијација се одвијају у организмима, али уопште није познат случај јединки са повољним варијацијама које истискују оне са неповољним варијацијама.

Али, немојмо још одустати. Према еволуционистичкој доктрини, природна селекција има за резултат преживљавање најбоље прилагођених. Још једном еволуција не успева да прескочи препреку. „Верује се да природна селекција као теорија о пореклу врста пада по питању некорисности специфичних карактеристика“ – каже професор Д. X. Скот (Изумрле биљке, Extinct Plants, стр. 22), а и многи други научници кажу исто. Врсте су једноставно на неки начин различите од следећих најближих врста, али се не може открити посебна корисност карактеристика по којима се једна врста разликује од друге.

Показује се да је стварна чињеница по овом питању да нема интензивне борбе за опстанак, нема природне селекције и нема еволутивног кретања напред и навише, заменом слабије прилагођених боље прилагођенима. Сваки део теорије еволуције се при проучавању претвара у прах и пепео, а ови делови су основа целе грађевине. Beh смо запазили потпуно одсуство доказа да жива бића могу превазићи границе у погледу размножавања. Никад таква ствар није примећена, а сваки покушај да се произведе експериментом – пропао је. Осамдесет година лова на фосиле протекло је у потпуном неуспеху да се нађу прелазни облици међу врстама за које еволуција каже да су постојали. Измишљене ембриолошке доказе еволуције еволуционисти су данас одбацили као нешто што уопште ништа не значи. Рудиментарни органи, чија „јасна бескорисност“, да употребимо Дарвинове речи, показује да су остаци од прошлих облика бића – све време се показују као корисни, а не бескорисни. Они тако стално и у све већој мери престају да служе као доказ еволуције. Од врха до дна нема ничега доследног. Еволуција је највећа научна превара евих времена.

Поменули смо како је Дарвин провео 21 годину у сакупљању материјала који би подупро његову теорију еволуције, пре него што је објавио Порекло врста крајем 1859. године. Његова писма сасвим јасно показују да ни на крају, уочи самог објављивања, није успео да убеди ни самог себе. 23. новембра 1859. године он је писао Лајелу: „ …Често ме прожима хладна језа и питам се да ли сам читав свој живот посветио једној фантазији“ (Живот и писма, II, стр. 229). Два дана касније писао је Хакслију: „Имао сам ужасне зле слутње и мислио да сам можда заваравао самог себе, као и многи други“ (ibid, II, стр. 232). Такво веровање у своју теорију је показивао Дарвин док су први примерци књиге били у рукама његових пријатеља. Видео је и знао у свом срцу да није створио ништа осим крпежа неосмишљених нагађања. Ниједан човек који осећа чврсто тло истине под својим ногама, не пише у таквој напетости, као што је Дарвин писао ова писма.

Поред своје главне теорије, Дарвин је у својим књигама увео различите помоћне теорије. На пример, једна таква, која се провлачи кроз Порекло врста, је да су континенталне животиње и биљке више развијене под дејством напрезања од острвских и да би континенталне врсте, унете на острво, потиснуле и замениле мање побољшане домаће врсте. Изгледа да се ова идеја јавила у Дарвиновој глави крајем 1858. године, јер је онда помиње у једном писму Хукеру, говорећи: „Види се како све врсте Новог Зеланда узмичу пред европским. Усуђујем се да кажем да ћете помислити како је то крајња глупост, али ја верујем да је то чврста истина“ (Живот и писма, II, стр. 143).

Господин Џ. М. Томсон у књизи Натурализоване животиње и биљке Новог Зеланда (Naturalized Animals and Plants of New Zea­land) приповеда како cy y раном периоду насељавања донете биљке и животиње претерано напредовале: биљка Nasturtium officinale расла је у дужину преко 4 метра, а затим се опет свела на нормалну величину. Г. Томсон каже да је, као ватрени еволуциониста, очекивао да види како донета вегетација замењује новозеландско жбуње. Изјављује да је чекао узалуд: „Данас сви ботаничари Новог Зеланда мисле да, ако се елиминише директан – или у великој мери индиректан – утицај човека, домаћа вегетација увек може да се одржи против донете“ (стр. 527-528). Он такође каже: „Исто, вероватно, важи за животињски свет, само је овај проблем теже пратити.“

Дарвинов син сер Френсис Дарвин, као издавач Живота и писама свог оца, рекао је о његовој склоности ка теоретисању „да је она била таква – као да је био набијен теоретском снагом спремном да се активира на најмањи подстицај“ (1,149). Дарвинов старији брат Еразмус одговорио му је, пошто је прочитао свој примерак Порекла: „А priori размишљање је за мене тако задовољавајуће у потпуности да, ако се чињенице не уклапају у њега, утолико Горе по чињенице“ (II, 233). Дарвинов блиски пријатељ сер Чарлс Лајел, прочитавши Порекло врста, сугерисао је да у будућем издању „ту и тамо можете убацити неки стваран случај – да би подупрли огроман број апстрактних тврђења“ (II, 206). Наравно, сва тешкоћа еволуције је управо одсуство „стварних случајева“. Напросто, њих нема.

Артур Филд, 1941.г.