Од рибе до амфибије и до гмизаваца

0
94

Еволуционисти замишљају да су тетраподи (кичмењаци са четири уда укључујући змије и китове), еволуирали у амфибије, гмизавце и сисаре преко својих рибљих предака.

Говорим о два субјекта – еволуцији и креацији – и ја верујем да је истина ако кажем да не знам ништа ни о једном ни о другом.

Питање је: Да ли можете да ми кажете било шта о еволуцији, било шта што је истина? Ја сам поставио то питање пред геолошким особљем Музеја природне историје и једини одговор је био тишина, изгледа да је ниво знања о еволуцији невероватно плитак…

Онда сам се пробудио, схватајући да сам целог свог живота био варан да на неки начин прихватим еволуцију као истину…

Ја сматрам да ефекат те хипотезе о заједничком пореклу кроз систематику је не само досадан и не само да то није знање, He­ro ја мислим да је то стварно анти-знање.

 

Еволуционисти тврде да су амфибије (жабе, саламандри, итд.) произишли или еволуирали од риба. To је теорија, али изван теорије нема никаквих доказа. Тотално никаквих. Тај период је наводно трајао негде око 30 милиона година. Сценарио је да су рибља пераја претворена у ноге и стопала претварајући се у амфибије.

Кад је Лутер Садерленд упитао познатог еволуционисту, др Петерсона, који је стручњак за рибе, да ли је задовољан причом да је амфибија произишла из рибе, Петерсон је одговорио да „он ради на том проблему“, и када је Садерленд упорно питао да ли Петерсон сматра да је Crossopterygia (изумрла класа риба), предак Ichthyostegid амфибија, Петерсон је одговорио: „Ја имам питања по томе… узалудно је тражити одговоре на питања на које нема одговора“. To је отприлике врста одговора „иза кулиса“ и званичних „доказа“ еволуције.

Контраверза о риба-амфибија трансформацији међу еволуционистима постоји на хипотетичким основама али не на емпиријској евиденцији.  Неки од еволуциониста сматрају да је Rhipidistian Crossopterygian (из геолошког стуба девон) риба која је произвела амфибије, други еволуционисти сматрају да је плућна риба предак амфибије, трећи сматрају да је амфибијски предак Coalacanth риба која се сматрала изумрлом прс 80 милиона година.  Главни разлог за све контраверзе је наравно што нема доказа за транзициони прелаз. Промена од рибе до амфибије није једноставна морфолошка промена.

  1. Кошчани део ноге се појављује изненада и нема никакве сличности са кошчаном структуром пераја.
  2. He постоји лакатна веза у перају, ниједан фосил није нађен који има ту везу.
  3. Рибља пераја су подешена за кретање и као кормило за управљање које је ефективно само у ситуацији пловности, а не у ваздуху.
  4. На који начин су дошле огромне физиолошке и хемијске промене на плућима, устима, кожи и многим другим органима који су специфично створени за живот у води или на земљи. Случајне половичне мутације нису могле да омогуће ту транзицију.
  5. Карлична кост код риба је неповезана са кичменим стубом, већ је само површно повезана са мишићем. Коштана структура која омогућава локомоцију удова на земљи је врло специфична и комплексна творевина.
  6. Апендикуларни делови скелета код риба и амфибије су врло различити.

Модерне амфибије су врло разгранате (преко 4.000 подврста), али су суштински исте као и њихови фосилни преци. Еволуциониста Роберт Л. Керол то потврђује у „Палеонтологија кичмењака и еволуција“ (Њујорк 1998. год. стр. 180):

У времену појављивања у фосилном запису, и жабе и саламандери изгледају суштински модерни у њиховој скелетној анатомији… Због недостатка фосилне евиденције која би показивала да су жабе, саламандери, Kacilijans (тропске подземне амфибије), еволуирали од заједничког претка, ми морамо да прихватимо могућност да су све модерне групе еволуирале од посебних група палеозоик амфибија.“

У погледу заједничког амфибијског претка, еволуционисти Едвин олберт и М. Моралес пишу у „Еволуција кичмењака“ (1991. год. стр. 510):

И поред сличности, нема евиденције да било који од палеозоик амфибија има карактеристике које би се очекивале од заједничког претка. Најстарији фосили жаба, саламандера и kacilijans су врло слични са својим живим потомцима.

Фосилни налази се углавном састојеод периферних отисака ­меког ткивa и скелетног коштаног садржаја. Главне анатомске и биолошкс карактеристике било ког организма се налазе у меканом ткиву, на пример кардиоваскуларни систем, респираторни и нервни системи итд., тако да еволуциона документација базирана на фосилу је само површан закључак о карактеристикама организма. Кад организам умре он се рапидно декомпозује(распада) кроз бактеријску акцију или под неким другим природним утицајем, тако да наши закључци о композицији изумрлог организма су oграничени, из једноставног разлога што је постојећа евиденција ограничена.

У сваком случају, велика нада еволуциониста је била усмерена ка транзицији из воде на суво тло. Са таквом евиденцијом дарвинистичка теори би сигурно добила неоспорност која је већ дата и без евиденције.

Од многобројних кандидата за сувоземног претка изабране су такозване рибе са ушним перајима Rhipidistian врста, која се односи Crossopterygian (изумрлу класу риба). Закључак да су Rhipidistian рибе преци амфибије створен је на основу склопа њихових лобања, структуре зуба, кичменог стуба и размештаја костију у перајима. Претпостаљено је да мекано ткиво има заједничке биолошке структуре између рибе и амфибије.

Та претпоставка је била толико утврђена у еволуционој теорији да су те врсте риба узимане као индекс за геолошки стуб. Ако би се Rhipidistian фосили нашли у неком геолошком слоју, тај слој је био означаван као 90 милиона година стар.

Rhipidistian је испуњавао важне особине транзиционог прелаза јер је за разлику од хрскавичавог скелета имао коштану конструкцију, и што је најважније, имао је коштане делове на перајима. Палеонтолози су се на крају сложили. Rhipidistian (плућна риба) из класе Crossopterygian (коштана лобања) је проглашен као риба која је ходала. Неупућени слојеви народа су на крају могли да буду обавештени о нашем даљем претку. Ричард Милтон пише у „Разбијање Дарвинистичког мита“ (1997. год. стр. 225-226):

Један особити примерак праотачке рибе која је дала палеонтолозима обилног материјала за студирање је риба из класе соеlacanthus. Фосил coelacanthusa се налазио на удаљеним местима као, Њу Џерсију, Гренланду, Баварији, Шпицбергу, Бразилу и на неколико места у Енглеској. Опис coelacanthus-a је дао пионир палеонтологије Гидеон Мантела још у почетку 19-столећа, и илустрован је од Дарвиновог помагача Томаса Хакслија 1886. год.

Приморци те рибе су били добро презервирани у старим стенама и њихове анатомске карактеристике су биле детаљно испитиване и каталогизиране. И тако су те анатомске особине – плус мало интелигентног погађања – довеле до једногласности код експерата. Та риба и њени сродници су постојали у периоду девона, негде у времену пре 350 милиона година, пре него што су достојанствено завршиле своју егзистенцију. Али пре него што су издахнуле пошло им је за руком да се уз помоћ својих ембрионалних удова, тресну у блатиште и породе нову генерацију створова који су добили способност земаљског експлоатисања – прави Колумбо међу морским организмима, и достојан праотац људске pace.

Објава о открићу „изгубљене карике“ је била једна од ранијих научних откровења. И поред тога што читаоци популарних новина не би знали да распознају Coelacant од сардине, имагинација јавности је била распаљена овим открићем. Британски музеј природне историје је отворио изложбу, и групе школске деце у потрази за бољим оценама, и са одобравањем својих учитеља, су лепили своје носеве уз стакпо изложбених кабинета у Јужном Кенсингтону.

Они који су били одговорни да попуне та кабинете, укључујући пуњење мозгова деце испред истих, сигурно су сад могли да дају одушка себи и предахну у моменту честитања самим себи. Ако су то урадили, то није дуго трајало. У том моменту један запрепашћујући и ирационалан акцидент се догодио.

Шта је пореметило научну екстраполацију о људском пра-праоцу?

  1. год. рибари Источне Африке (близу Мадагаскара) извлаче мрежу са уловљеном рибом и налазе међу другим рибама и једну чудног изгледа. Та риба је испитана од куратора Источно Лондонског музеја Маргарете Латимер и професора Ј.С.Б. Шмита са Јужноафричког Универзитета и идентификована као живи примерак фосила coelacant.

Испоставило се да људски пра-праотац има четири пераја као и многе друге живе рибе. Поред тога „живи фосил“ борави у океану на 200 метара дубине, тако да је при вађењу експлодирао због декомпресије при смањеном притиску воде, што га сигурно по речима Шмита не чини „подобним колонизатором сувог тла“.

Најзад, у одељењу за кости јадни невини ЦЕЛАКАНТ је лишен своје титуле и достојанства у стриктно приватној церемонији.

Званична линија данас је да је целакант био само еволуциона мртва тачка, али да неки други створови, могуће eusthenopteron, држи жељену титулу „изгубљене карике“. Eusthenopteron се исто тако сматра ишчезлим, – хајде да се надамо и држимо прсте прекрштене да ће овог пута да остане мртав.“

Али еволуционистичка нада не умире тако лако. Уместо да се помире са чињеницом да је целакант погрешан кандидат за праоца амфибијс и сувоземаца, еволуционисти полажу нову наду да ће аутопсија меканог ткива садашњих целаканта (нађено је до сада преко 200 нових примерака), да покаже биолошке карактеристике које би заједнички повезивале рибу и амфибију. Али и та испитивања су донела разочарење еволуционистима. Барбара Стал пише о свом налазу у „Историји кичмењака“ („Проблем у еволуцији“, 1974. год. стр. 146):

Модерни целакант не показује никакву евиденцију да су унутрашњи органи преадаптирани за употребу на сувом поднебљу. Цревни џепни изданак који служи као плућа сувоземним животињама је присутан али је вестигалан (преостао) код латимерие. Вена која одводи крв враћа је не са леве стране срца као што је то случај код тетрапода, него ка Sinus venosus позади срца као што се то дешава директно или индиректно код свих osteichthyans изузимајући плућне рибе. Срце је типично рибље, не показујући поделу на леву и десну страну. И стомак са спиралним залисцима на цревима је типичан за све рибе сем код ража.

У следећи степен еволуционог развоја улазе гмизавци (хладнокрвни гмизавци као гуштери, крокодили, змије итд. укључујући диносаурусе). Њихово појављивање је изненадно као и амфибија. Чувени еволуциониста Нилс Елдриџ сматра да гмизавци нису „природна“ група, зато су неки ближи птицама, а да су други ближи сисарима. По том размештају крокодили, корњаче, змије, гуштери итд. припадају роду птица или сисара. Други еволуциоин ста Луис Л. Керол пише: „На жалост ниједан примерак (фосила) није погодан предак са појавом гмизаваца. Немање праотачких форми ствара многе проблеме у амфибија-гмизавци транзицији и оставља их без одговора.“

Гмизавци припадају групи амниота које поседују мембрану око ембриона. Креационистички научиик др Двејн Т. Гиш иише у „Еволуција: Фосили још увек кажу не!“ (1995. год. стр. 96-97):

Амниоте, за разлику од амфибија могу да лежу јаја на сувоземном тлу зато што та јаја имају ембрионалну мембрану. Амниотско јаје је неупоредиво комплексније него амфибијско јер има амнион кесу у којој ембрион лебди. Амнион има резервоар у коме се непотребни продукти акумулишу и жуманце које је резервоар за исхрану ембриона који се развија. Јаје је покривено љуштуром која служи као заштита, али у исто време љуштура је довољно порозна да допушта измену гасова, – узимање кисеоника и отпуштање угљен-диоксида. Еволуционисти морају да замисле да је цео овај врло комплексан систем еволуирао корак по корак кроз серију безумних, непланираних, случајних промена у генетском систему амфибије. Те промене су морале да буду пропраћене неопходним алтернацијама репродуктивног система прото-гмизавца – исто тако случајно створених у амфибијском генетском систему. За време те транзиције, све појединачне промене су морале да буду потпуно функционалне, стварајући преимућство над пређашњим степеном развоја, тако да га успешно замени. Све виталне структуре као амниотична дупља и амнион су морали да буду створени de novo код гмизавца, из разлога што амфибије нису имале те хомологне структуре. Нема изгледа да ће било који од еволуциониста да покуша замислити ту еволуциону постепену транзицију и порекло амниотичког јаја.

Бранислав Кевић, Иза кулиса