НАУКА ПРОТИВ РАЗУМА

0
230

Еволуционисти објашњавају да је праузрок живота случај, док креационисти тврде да је то дело Творца.

Можда ће неки од аргумената креациониста помоћи онима који никада нису разматрали ове теорије упоредо. Постоји најмање девет јаких аргумената против теорије еволуције.

  1. СЛУЧАЈ. Еволуционисти теоретишу како су најпростији облици живота настали стварањем аминокиселина које су се касније поредале у ланац и тако образовале протеин (беленчевину), и то све игром случаја.

Најједноставнији протеин састоји се од ланца који има отприлике 100 аминокиселина. Међутим, живот неће настати било каквим редоследом тих аминокиселина. Један једини редослед даје живот- све остале комбинације то нису у стању. Шанса да се 100 аминокиселина случајно поређају у оптимални распоред који даје живот, износи 1: 100000000000000000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000000000000000000000000000000000000000000 (број има 158 нула)

Астрофизичари претпостављају да у Универзуму не постоји више од 1080 инфинитезималних (бескрајно малих) „честица“ (број 1 са 80 нула) а да старост Универзума износи 1018 секунди (30 милијарди година).

Под претпоставком да свака честица може да учествује у хиљаду милијарди (1012) различитих догађаја сваке секунде (ово је, наравно, немогуће висока бројка), онда је највећи могући број догађаја који су се одиграли у целом Универзуму током целокупног постојања само 1080 x 1018x 1012, односно 10110 (броји са 110 нула).

Било који догађај са вероватноћом мањом од 10110, не може се одиграти.

„Његова вероватноћа постаје нула, бар у нама познатом Универзуму.“

Дакле, горе наведени пример од 100 састојака (100 амино-киселина формираних у ланац који даје најпростији облик живота) има вероватноћу која је једнака нули. То се никада није могло догодити случајно.

Огромна цифра 10 на 158 (1 који следи 158 нула) може се упоредити по својој величини са предвиђањима данашњих научника да у свемиру постоји само 10 на 22 (1 који следе 22 нуле) звезда у Универзуму.

Ако Хаос не може да произведе Ред у тако минијатурним размерама, како се може очекивати да насумице произведе сав поредак који научници проналазе у Универзуму?

Едвард Конклин , биолог, изјавио је: „Вероватноћа да је живот настао случајем може се упоредити с вероватноћом да ђе резултат експлозије у штампарији бити уредно и по редоследу сложено проширено издање речника који се у њој штампа.“

Питањем да ли је Хаос могао да произведе Ред бавила су се двојица веома угледних енглеских научника. Они су проучавали могућност да је живот настао случајем. Та двојица научника, професор сер Фред Хојл  и професор Чандра Викрамасинге  су, независно један од другога, дошли до закључка да „је могућност да је живот настао случајем толико крајње минимална да је то апсурдно.“ Обојица су израчунали да је шанса да се живот на Земљи појавио неком случајном искром – математички изражена  1:10 на 40 000 (број 1 иза којег следе 40 000 нула. Тај број би заузео 13 страница куцаних нула, са 55 редова на свакој страници и 60 нула у сваком реду.)

Дошли су до закључка да је разумно тврдити „како су најважнији аспекти физике, на којима живот почива, у сваком случају плод намере. Не постоји ни један други начин на који бисмо могли да схватимо… живот, осим као Стварање на космичком нивоу. Схватамо да је једини логичан одговор да је живот последица Стварања, а не случајног комешања.“

Чланак који је донео њихове закључке у лондонском „Дејли експресу“ од 14. августа 1981. носи наслов: „Бог МОРА да постоји“.

Другим речима, живот настао из случаја, ни случајно!

  1. ДОКАЗИ У ВИДУ ФОСИЛА. „Аризона дејли стар“ од 17. августа 1981. доноси слику недавно угинуле краве која се распада у пустињи. Слика открива да од животиње није остало ништа осим веома избледелих костију. Није било коже, длаке, унутрашњих органа који су од животиње преостали. Они су разнесени од стране других животиња, бактерија и услед дејства природних елемената.

Ова слика животиње од које ће ускоро остати само веома оштећене кости скелета неминовно намеће једно занимљиво питање: како настаје фосил?

Што животиња дуже лежи мртва, мање ткива остаје да се фосилизује. Па ипак, научници причају свету да је потребно милион година да би се добила потребна количина прашине, блата или наноса која ће прекрити животињу. Али фосили су проналажени готово нетакнути, све до коже и набора на њима (на пример, код фосилних остатака црва).

Црв фосилизован до најмањих превоја на телу имплицира да је прво дошло до изненадног таложења блата које га је покрило а затим и до хемијских промена које су очврсле животињицу толико да је њено тело издржало огроман притисак велике количине наноса изнад ње.

Шкољке су проналажене са очуваним мишићима, што опет имплицира да је прво дошло до изненадног таложења наплавина изнад њих, а затим и до брзог хемијског процеса који је од мишића унутар шкољке начинио чврст фосил. Треба претпоставити да би у случају да се процес одвијао споро- мишићи унутар шкољке иструлили.

Проблем спорог таложења прашине која покрива угинули организам а изазива процес фосилизације није једино питање које доводи еволуционисте у недоумицу.

Исти проблем јавља се и код фосилизације животиња које живе у води. Један научник је изјавио: „Када риба угине, њене кости се распадну за мање од недеље. Научник је рекао да је присуство потпуно очуваних фосила риба доказ катастрофе која се догодила изненада и затрпала кости рибе на датом месту.“

Питање стварања фосила представља проблем за еволуционисте, али не и за креационисте, који верују у општи потоп који је једини могао да изненадно и брзо наталожи огромне количине муља на мртве животиње, како на земљи, тако и у мору.

Није ово, међутим, једини проблем с којим се сусрећу еволуционисти. Њихова теорија захтева огроман број прелазних облика живих бића која би се могла повезати у један низ да би се доказала само једна секвенца еволутивног процеса.

„Али фосилни остаци показују темељиту разлику која постоји између рептилских животиња и сисара- без икаквих доказа о прелазним облицима.“

Еволуционисти теоретишу да ће фосилни остаци- што научници буду копали дубље у земљу- показати потпуни развој од нижих облика живота ка вишим облицима.

Креационисти заступају теорију да ће фосилни остаци открити изненадну појаву живота, како виших тако и нижих облика, и то у најнижем слоју, и да се неће пронаћи доказ о мењању простих животних облика у сложене како се буде кретало навише по слојевима страна. То је у складу са веровањем креациониста да је живот настао истовремено у свим својим облицима.

Први проверени фосил живог организма пронађен је у слоју стена из камбријског периода, за који се претпоставља да је стар неких 500 000 000 (пет стотина милиона) година. Никакви фосили нису пронађени у два слоја која леже испод. Међутим, у слоју из камбријског периода пронађене су милијарде фосила и сви су били веома сложене грађе.

Нико до сада није пронашао ни један фосил који би доказивао развој живота из једноћелијског организма. Управо у складу са оним што тврде креационисти.

Погледајмо шта каже један угледни уџбеник. Стенсфилдова Наука еволуције, коју је 1977. издала кућа „Макмилан“, о слоју из Камбрије саопштава следеће: „Током камбријског периода, изненада су се појавили представници готово свих главних животињских врста које данас познајемо. Као да се подигла нека гигантска завеса и открила свет који обилује животом фантастичне разноликости.“

Креационисти су на дневни ред ставили још један проблем који представља муку за еволуционисте. Они доводе у питање закључке еволуциониста да се најстарији фосили увек налазе у најстаријим стенама. Један креационист је написао:

„Фосилни докази да је живот еволуирао од простијих ка сложеним облицима током геолошких периода почива на геолошкој старости појединих стена у којима су пронађени ти фосили. Стенама се геолошка старост одређује на основу фосилног састава који садрже. Фосили се један за другим редају на основу њихових претпостављених еволутивних веза. Тако се главни доказ еволуције заснива на претпоставци еволуције“.

 

Другим речима, разлог због којег се неке стене сматрају старим јесте то што су фосили у њима стари. Разлог због којег неке фосиле сматрају старим је тај што су стене које их садрже старе. Ово се зове circulus vitiosus (зачарани круг, односно кружни закључак).

Следеча нелогичност на коју наизлазимо бавећи се фосилима је да „никада није пронађен потпуни геолошки редослед слојева, ни на једном једином месту на земаљској кугли… штавише… уопште није неуобичајено да се геолошки слојеви проналазе потпуно изван претпостављеног реда, па се тако, рецимо, „стари“ слојеви сасвим удобно одмарају лежећи преко „нових“ слојева.“ (Геолошки редослед слојева је пресек који показује слојеве различитих доба наслагане једне изнад другог, при чему се старији слојеви налазе на дну а нови на врху. Слојеви су поређани од најстаријег ка најмлађем. Овај процес је, претпоставља се, трајао милијардама година.)

У низу проблема са којима се еволуционисти срећу, јавља се и овај: „Сада је познато да су сложеније биљке постојале у камбријском периоду, који је на еволуционом календару неких 200 милиона година пре него што су, према тој теорији, еволуирали и најпростији облици сувоземних биљака.“

„Постоје бројни локалитети широм света где су тобоже старији и једноставнији фосили наталожени тако да су вертикално изнад слојева који садрже „млађе“ и комплексније фосиле.“

Али, једна од најчуднијих противречности у целој ствари са фосилима изашла је на светлост дана када је на неким острвима у близини Новог Зеланда пронађен гуштер туатара, и то жив, после тврдњи да је та врста тобоже одавно изумрла. Пошто научници нису пронашли ни један фосилни остатак овог гуштера млађи од 135 милиона година, претпоставили су да је та врста гуштера изумрла. Другим рецима, та животиња је живела пре 135 милиона го¬дина, али од тада па све до нашег доба није, јер нису пронађени никакви фо¬силни остаци тог гуштера у наслагама стена за које се претпоставља да су старе до 135 милиона година. Проналазак живих гуштера заиста их је збунио. Где су фосилни остаци гуштера у последњих 135 милиона година?

Не питајте еволуционисте. Само креационисти имају одговор: претпоставке које се праве приликом одређивања старости фосила потпуно су погрешне.

Такве аномалије су релативно честе и догађају се широм света. На пример, један научник био је потпуно збуњен када је испитивао фосилне остатке у Гренд кењону. Пронашао је наслагу стена које су садржале извесну врсту фосила. Изнад тог слоја био је дебео слој јаловине без фосилних остатака, што је наговештавало да је та животињска врста изумрла. Међутим, у слоју изнад јаловине поново су се нашли исти фосилни остаци. „Теорија еволуције не дозвољава враћање уназад, никакво обнављање врста које су једном изумрле.“

Многи угледни научници запазили су немогућност еволутивне теорије да помоћу фосилних остатака докаже да је живот еволуирао из простих у сложене животне облике. Дејвид Рауп , из чувеног чикашког Филд музеја, изјавио је следеће о фосилима:

„Ми смо данас око 120 година од Дарвиновог времена и знања о фосилима су се веома проширила. Иронично је, међутим, да имамо мање примера еволутивних прелаза него што смо их имали у Дарвиново време. Под овим подразумевам да неки класични примери Дарвинових промена у домену фосила, као што је, на пример, еволуција коња у Северној Америци, морају да се одбаце или модификују, што је резултат детаљнијих информација које сада поседујемо.“

Упркос свим овим проблемима, еволуционисти настављају да се држе фосила као доказа који показују ваљаност њихове теорије. Можда разлог за то лежи у веома занимљивој чињеници да „више од половине светских геолога ради директно за нафтне компаније а да подршка многим геолозима на Академији и у власти долази од нафташа.“

 

  1. МУТАЦИЈЕ. „Аризона дејли стар“ од 4. априла 1981. доноси слику двоглаве змије. Текст испод слике каже да је професор зоологије са Аризона стејт универзитета изјавио како змија „не би дуго преживела у дивљини.“Та змија је била мутација и имала би тешкоће да преживи у суровим условима природног окружења.

Еволуционисти тврде да су мутације мене које изазивају промене врста, па ипак научници знају да 99 одсто мутација производи инфериорна створења, као што је поменута двоглава змија, која „не би предуго живела у дивљини\“. Да је ово са мутацијама тачно, онда би се меду фосилним остацима нашло и бар нешто од тих 99 одсто неуспешних мутација, поред оних успешних, које се налазе у великим количинама. До сада меду фосилима није пронађен ни један остатак са мутацијама.

  1. ВРЕМЕ. Према теорији еволуције прошли су милиони, ако не и милијарде година, док човек и различите животиње нису еволуирале у више облике живота. Извесне врсте су изумрле пре него што су друге врсте, укључујући ту и човека, еволуирале.

Током једне расправе између еволуциониста и креациониста у Тусону (Аризона), један еволуциониста, професор универзитета у Аризони, тврдио је да би, чак и када би се пронашли фосилни остаци човека и диносауруса на једном месту, то озбиљно ослабило теорију еволуције, али је ипак не би уништило.

Он је објаснио да је то стога што су, према теорији еволуције, диносауруси живели на Земљи 60 милиона година пре појаве човека.

Један од гледалаца који је присуствовао дебати укључио се у разговор и указао на то да управо такав фосилни доказ постоји на реци Пелокси, у близини Глен Роуза (Тексас), јужно од Форт Ворта. Велика поплава која се догодила 1900. године спрала је наслагу муља и открила кречњачки слој који се налазио испод њега. Овај слој кречњака, за који се претпоставља да је стар 120 милиона година, донео нам је једно запањујуће откриће.

У кречњаку су нађени отисци људских стопала! Пошто се према теорији ево¬луције човек појавио на Земљи пре отприлике милион година, појављује се необјашњива разлика од 119 милиона година, уколико је, бар приближно тачно, установљена старост кречњака.

Но, то није све. Изненађење је тек уследило када су у близини отисака људских стопала пронађени и отисци ногу диносауруса! Теоретски, диносауруси су изумрли пре отприлике 60 милиона година. То значи, бар према теорији еволуције, да је немогуће да су човек и диносауруси на Земљи живели у исто време.

Гледалац је замолио професора да пружи своје тумачење овог открића, да одговори јесу ли човек и диносаурус обитавали на Земљи у исто време. Затим, да објасни како је могуће да је стена стара 120 милиона година, отисци диносауруса 60 милиона, а отисци човека милион година?

Научник је хитро понудио објашњење.

 

Заступао је становиште да је стена једном била мека, пре отприлике 60 милиона година. Диносаурус се кретао кроз блато и тако оставио иза себе доказ о свом постојању, отиске у мекој стени. Затим се блато стврдло, па се неких 59 милиона година касније поново размекшало. Човек се кретао кроз блато и тако је и он оставио своје отиске. А онда је, из неких необјашњивих разлога, стена поново постала чврста, па су се тако отисци диносауруса и човека нашли један поред другог.

На питање како је могуће да отисци диносауруса нису услед ерозије нестали када се кречњак поново размекшао оног дана када је човек оставио своје отиске, научник је признао да нема одговор.

Одговора није било ни на питање којим је то начином стена могла да се размекша, затим да се стврдне, па поново размекша и онда опет стврдне. Научник није био вољан да призна да су фосилизовани отисци диносауруса и човека „озбиљно ослабили теорију еволуције иако је нису униш¬тили\“, мада је том тврдњом започео своју дебату. Он је покушао да искри¬ви чињенице како би објаснио своју теорију, уместо да је покушао да теори¬ју прилагоди чињеницама. Једино што је могао, притешњен чињеницама, било је да порекне чињенице! Један други научник, који је 1955. био учес¬ник приликом истраживања места на којем су пронађени поменути отисци, изјавио је да би, да су у кречњаку пронађени само отисци људских стопала, морао да донесе закључак да припадају човеку. Али, пошто су пронађени поред стопала диносауруса, онда не може бити сигуран.

Да би се ствар на дебати за професора још више искомпликовала научном методом одређивања старости помоћу угљениковог изотопа утврђено је да су биљни остаци у том слоју кречњака стари између 38 000 и 39 000 година, што је нешто „мало\“ мање од наводне старости стене од 120 милиона година.

На истом налазишту искрсао је још један нерешив проблем за еволуционисте. Пронађени су отисци људских стопала и испод слоја који садржи отиске диносауруса!

Све ове чињенице иду потпуно у прилог креационистичкој теорији, по којој су човек и диносаурус живели у исто време а не удаљени милионима година један од другог, и то да су живели заједно пре неколико хиљада година. На тај начин лако су објашњиви налази у кречњачкој стени на реци Полокси у Тексасу.

  1. СЛЕД. Прастара дилема ,,шта је прво настало, кокошка или јаје“ право је питање за дебату еволуциониста и креациониста. Свет је пун примера животиња и биљака које су морале да се појаве на сцени у апсолутно истом тренутку у прошлости.

На пример, пчеле и цвеће морали су настати у истом тренутку, јер једно без другог не би могли да преживе.

Следећи проблем који имају еволуционисти јесте питање када су настале животиње-грабљивци а када оне којима се грабљивци хране.

У нашем, окружењу постоји природна равнотежа животињске популације, зато што се једна животињска врста одржава у бројчаној равнотежи захваљујући другој животињској врсти, свом непријатељу, грабљивцу. Уколико се популација ловљене животиње нагло повећа, нагло ће се повећати и популација животиње-ловца. И обратно, уколико се популација жртве смањи, смањиће се и бројност њеног грабљивца.

Овај систем излази из своје равнотеже једино у случају када се у окружење умеша човек.

Узмимо за пример случај зечева ли Аустралији. Ове животиње нису постојале на најмањем континенту све док их нису донели људи, да би им служили за спортски лов и забаве. Међутим, пошто зечеви у Аустралији нису имали свог природног непријатеља-грабљивца и како се веома брзо множе, њихов број је толико порастао да је довео у опасност опстанак осталих животиња које се хране истом храном као зечеви. Брзо створена зечја популација опустошила је изворе природне хране, и равнотежа је била нарушена.

Сличан је проблем са опосумом у Орегону. Ову животињу, која на северу, где се Орегон налази, није одомаћена, донели су за време Другог светског рата градитељи бродова с југа који су радили на северу. Када је рат завршен, градитељи бродова су се вратили на југ, а неколико опосума које су држали као кућне љубимце, пустили су на слободу на северу. Опосуми су се брзо размножавали, немајући природног непријатеља (грабљивца) па су готово преплавили северозапад САД, до тачке када су почели да угрожавају опстанак осталих животињских врста чију су храну јели. (Неки локални шаљивџија је рекао да је највећи непријатељ опосума шевролет-модел 55! Иако је шала, није далеко од истине, јер највише тих животињица настрада док ноћу претрчава ауто-пут у потрази за храном). Опосум је постао прави проблем за људе који живе на северозападу.

Ови примери доводе до констатације коју еволуционисти тешко могу да оспоре: ловљена животиња која је храна за свог грабљивца и њен ловац морали су да „еволуирају“ у исто време, јер да је другачије свет би био пренасељен ловљеним животињама, уколико су оне „еволуирале“ прве, односно огромном количином фосила-грабљиваца, у случају да су они „еволуирали“ пре животиња којима се хране.

Искуства људи који су вештачки пренели неку животињу у окружење где нема њеног природног непријатеља доказују да су грабљивац и његов плен морали да „еволуирају“ у исто време.

Постојање такве равнотеже у природи доводи до неминовног закључка да иза ње мора стојати Творац.

  1. КАРИКА КОЈА НЕДОСТАЈЕ. Једна од области која је најотворенија за питања креациониста еволуционистима јесте проблем такозване „изгубљене карике“, односно везе која недостаје између човека и човеколиких бића (тобожњих човекових предака).

Један летимичан преглед онога што су нам нудили као „изгубљене карике“, односно „праве људе“ на прелазу између животиња и људи, показаће сву слабост аргумената еволуциониста.

а) Зињантропуски човек. Фосилни остаци овог раног „човека“ били су откривени у наслагама које су наводно старе милион и седам стотина педесет хиљада година. Када су, међутим, помоћу методе угљениковог изотопа, обављене провере старости материјала из те наслаге, установљено је да је материјал стар отприлике 10 000 година.

б)         Човек из Небраске. Ова такозвана карика била је предмет чувеног судског спора „Скоупс“ у Тенесију, када су водећи научници покушавали да докажу да је човек еволуирао из нижих животињских облика.

Фосилни доказ о човеку из Небраске састојао се од једног јединог зуба за који се тврдило да је припадао праисторијском човеку који је, наводно, живео пре милион година. Научници су искористили овај зуб да би помоћу њега реконструисали како је изгледало тело човека из Небраске, његова коса, па чак и његова породица. Када је, међутим, на истом налазишту ископано још фосила, откривено је да су остаци тобожњег човека из Небраске, у ствари, остаци обичне свиње.

ц)         Човек из Пилтдауна. Овај „човек“ је наводно био стар пола милиона година, а реконструисан је на основу комада вилице која је откривена 1912. Фосилизована вилица сматрана је аутентичном све до 1953, када је откривено да је то, у ствари, део вилице обичног савршеног мајмуна. То парче вилице је патинирано да би изгледало старије, а затим закопано.

Другим речима, била је то намерна превара.

д)         Неандерталски човек. Ова карика сматрана је везом између мајмуна и људи, али је касније откривено да је то, ипак, само и једино човек.

Човек може само да се пита због чега научници који заступају теорију еволуције тако брзо грабе сваку прилику која се укаже да повежу човека са мајмуном.

Можда ће на ово питање одговорити следећа изјава:

„Разлог због чега- после свих фосилних остатака који су били испитани и сортирани од стране антрополога-еволуциониста последњих стотину година- још увек не постоји сагласност око човекових еволуционих предака јесте тај што човек није имао еволуционих предака! Сви прави докази наводе на то да је човек био прави човек од самог почетка.“

Можда зато у новије време еволуционисти мењају теорије да је човек еволуирао од мајмуна. Но, на жалост, они се слепо држе своје давно усвојене предрасуде и када формирају нове теорије. Узмимо, на пример, нову теорију коју је поставио доктор Џефри Бурн , директор регионалног Јеркс центра за проучавање примата при Ејмори универзитету. Доктор Бурн је рођен у Аустралији а школовао се на Оксфорду. Сада је један од водећих америчких ћелијских биолога и анатома, а сматрају га и врхунским стручњаком у области науке о приматима.

Он је јавно обзнанио своје веровање да су „мајмуни еволуциони потомци човека.“ Овај научник, дакле, жели да људи поверују да су мајмуни човекови праунуци!

  1. МУШКИ И ЖЕНСКИ ПОЛ. Очигледна чињеница да је толико много животињских врста еволуирало у облику мужјака и женке представља још једну тешку бригу за еволуционисте.

Оба пола су апсолутно неопходна за настављање животињких врста, тако да је потпуно императивно да су оне морале еволуирати у истом тренутку.

То значи да је нека животиња, уколико се развила у виши облик живота процесом еволуције, морала имати партнера потпуно исте врсте, али супротног пола, који је еволуирао тачно у исто време, јер у противном врста не би могла да се размножава.

  1. СТАРОСТ УНИВЕРЗУМА. Еволуционисти тврде да је Земља настала пре отприлике 4,5 милијарде година. Креационисти се супротстављају веома ефектним научним аргументима и сматрају да наша планета не може бити старија од 10 000 година.

Ево неких аргумената који говоре у прилог младости Земље:

а)         Слабљење магнетног поља. Сателити Националног аеронаутичког и свемирског удружења, који се налазе у орбити око Земље, мерили су јачину њеног магнетског поља и открили су да она постепено опада, односно да се троши.

Један научник је прегледао резултате ових мерења и изнео свој закључак: „Како магнетско поље планете Земље опада одређеним темпом, лако је израчунати да би пре више од 10 000 година магнетско струјање било толико снажно да Земљина структура не би могла да издржи температуру коју такво струјање производи. Земља не може бити старија од 10 000 година.“

б)         Отицање нафте. Сматра се да сваке године у океан природним путем истекне 5 милиона тона нафте. Претпоставља се, исто тако, да укупна количина нафтних залиха на копну износи 100 милијарди тона, што значи да би до сада целокупна нафта већ 2 500 пута истекла у океан, под претпоставком да је настала пре 50 милиона година. Значи да би сваких 20 000 година у океан истекла укупна количина нафте коју поседује планета Земља.

ц)Хелијум. Када биљни и животињски свет умире па се после тога распада, у атмосферу се испушта извесна количина хелијума. Рачунајући, на основу радиоактивног распадања, стопу прилива хелијума у атмосферу, старост Земље износи негде око 10 000 година чак и да узмемо у обзир да се извесна количина хелијума ослободи из атмосфере у отворени свемир.

д)Раст популације. Веома честа тврдња у еволуционистичким теоријама је да је човек еволуирао пре отприлике милион година. Ти први људи су се множили, како тврди теорија, до тачке на којој данас имамо четири ми¬лијарде људи на Земљи.

„Иста она популацијска статистика која прориче тобожње озбиљне проблеме у будућности даје нам индикације о, у прошлости прилично блиском, настанку човека…

Иницијална популација од само једног људског пара, са стопом раста од 2 процента годишње, досегла би популацију од 3,5 милијарди људи за само 1075 година…

Просечна стопа популацијског раста од само пола процента годишње довела би до данашње величине светске популације за само 4 000 година.“

е)Метеорска прашина на Земљи. „Не може се сасвим прецизно измерити акумулација метеорске прашине на површини Земље, међутим, данашњи прилив ове свемирске прашине произвео би на Земљиној површини у току милион година слој дебљине од једне осмине инча, односно у протеклих 5 милијарди година слој дебљине 54 стопе“

ф)Сажимање Сунца. Године 1980, двојица научника открили су да „… Сунце сваких сто година изгуби 0,1 посто од свог обима…“.

Они верују да је ово „скупљање“ трајан процес и да се одигра¬ва истим темпом као што је то било у прошлости.

Уколико је ово тачно, онда је пре само 100 000 година Сунце било два пута веће него данас; а пре 20 милиона година површина Сунца би додиривала Земљу и она би била усијана као жеравица.

г) Метеорска прашина на Месецу. Научници који су припремали спуштање америчког лунарног модула на површину Месеца сматрали су да је Месец стар отприлике 4,5 милијарди година. Знали су да је на Месец, који се кретао својом путањом кроз свемир, падала метеорска прашина. Сво¬јим методама израчунали су колико је прашине пало на Месец током последњих 4,5 милијарди година.

Како су сматрали да је Месец веома стар, на њему су очекивали велику количину прашине. Закључили су да би лунарни модул потонуо у прашину када би се спустио на површину Месеца. Због тога су на стајни трап модула поставили велика стопала у облику диска, која су модулу треба¬ло да обезбеде да под својом тежином не пропадне у прашину.

Њихове теорије делимично је подржао и Р. А. Литлтон  са универзитета у Кембриџу. Ево спекулација господина Литлтона:

„Пошто на Месецу нема атмосферског омотача, његова површина је изложена директном зрачењу. Због тога, снажно ултраљубичасто и радиоактивно зрачење уништава наслаге стена на површини и претвара их у прашину. Годишње се ствара слој дебљине од неколико хиљадитих делова инча. Ако се, рецимо, сваке године формира слој прашине дебљине од 0,0004 инча, онда ће се у року од 10 000 година образовати слој дебљине од 4 инча. У року од 100 000 година слој ће бити дебљине 40 инча; за милион година слој дебљине 3,3 стопе; за милијарду година, слој дебљине од 6,3 миље; а за 4,5 милијарди година (колико је Месец, наводно, стар) био би формиран слој дебљине од 28 миља.“

Међутим, када се лунарни модул спустио на Месец, астронаути су измерили слој прашине који је био дубок од „једне осмине инча до 3 инча.“

Дакле, ако су прорачуни професора Литлтона тачни, Месец није старији од 10 000 година, можда и мало мање, али никако не може бити стар 4,5 милијарди година.

 

  1. СИМБИОЗА. Симбиоза се дефинише као „заједнички суживот два различита организма који имају однос узајамне користи.“

Постојање неколико симбиотичких односа у природи представља прави проблем еволуционистима.

На пример, крокодил из реке Нил дозвољава малој птици, египатској звиждавки, да му улази у уста и чисти зубе од штетних бактерија. Када звиждавка не би истребила ове уљезе, крокодил би био озбиљно угрожен. А ти паразити су једина храна птице звиждавке.

Другим речима, две животиње су потребне једна другој, и то у исто време. У противном, ни једна врста не би могла да преживи.

Симбиоза се не везује само за животињско царство.

Често се догађа да се у симбиотском загрљају нађу животиње и биљке, опет на обострану корист. Такав је пример јука мољца и биљке јука. Мољац скупља зрнца полена и полаже их у чауру биљке јука, а затим ту полаже и неколико својих јаја; када се из јаја развију ларве, оне се хране само семеном јуке и на тај начин преживљавају и расту; пошто биљци увек остане довољно семена за даље опрашивање, а без мољца не би могла да се опраши, то је овај однос користан и за биљку.

Ни биљка ни животиња не би могле да опстану да нису настали тачно у исто време.

Постојање оваквог плана заиста ишчекује Творца.

Но, и поред свих слабости на пољу еволуционе науке која су очигледна, еволуционисти истрајавају на својим теоријама. Због чега је толико значајно бранити теорију еволуције, и поред свих доказа против ње? Има ли она неки циљ који захтева њену одбрану?

Неколицина људи је покушала да пружи одговор на ово питање.

Џулијен Хаксли, научник кога смо већ цитирали у овом поглављу, информише нас о следечем: Јасно је да је доктрина еволуције директно супротстављена теорији креације… Еволуција, уколико се доследно прихвата, онемогућава веровање у Библију.“

Аутор књиге која се бави темом хуманизма, Клер Чејмберс , рекла је ово: „Пре него што човек буде поробљен, његово стање свести мора бити редуковано од духовног ка телесном. Он мора да научи да о себи мисли као врсти животиње која нема духовних потреба. Када се човек једном ослободи обавеза према Богу, отворен је пут његовом потпуном потчињавању комунистичкој држави, која ће му бити господар.“

 

Ралф Еперсон