Poreklo vrsta

0
350

Večeras imamo jednu malo škakljivu temu. Imam problem jer želim da dosegnem one koji imaju naučno

obrazovanje i one koji to nemaju. Neka stvari će biti pojednostavljene do te mere da će naučnike iritirati, a neke će biti toliko kompleksne da će, možda, izazvati probleme kod onih koji nemaju naučno obrazovanje. Ali, verujem da ćete do kraja večeri svi imati ideju o onome šta želim da kažem. Meni je ovo najzanimljivije.

Da počnemo sa Čarlsom Darvinom. On je bio veoma srećna čovek. Oženio se vrlo bogatom damom što znači da je mogao da ima vrlo lagodan život. Ali, bio je i vrlo bistar čovek tako da se upuštao u mnoge neobične i mistične stvari. Imao je teološko obrazovanje, a bio je dobro prihvaćen i kao prirodnjak. Stoga je prihvatio mesto prirodnjaka na brodu Bigl gde je trebalo da mapira obale Amerike, posebno Južne Amerike. Večeras ću uraditi nešto neobično – braniću Čarlsa Darvina. Na kraju krajeva, bio sam darvinista većinu svog života, pa dajte da ga malo i odbranim večeras. Ali, ono što je on znao u svoje vreme i ono što danas naučnici znaju su dve različite stvari. Da vam kažem nešto o razumevanju naučnika u ono vreme. Oni su prošli kroz eone relogijskog sukoba.

Ljudima je bilo dosta rasprava o religiji, a način razmišljanja tog doba bio je da je Bog stvorio nepromenljive vrste i da je stvorio svaku pojedinačnu vrstu sa nemogućnošću promena ili mutacija. To znači da kad klasifikujete životinje, a to je cela nauka – sistematika, ljudi su, poput Linea, davali dva imena svakoj vrsti. To nam je poznato kao binomijalna nomenklatura. Naša vrsta ima, recimo, dva imena: homo sapiens. Homo je ime roda, a sapiens je specifično ime vrste. Ako je životinja imala, recimo, tri reda krljušti, a druga slična je imala samo četiri reda krljušti, onda to mora da je druga vrsta jer (po tadašnjem uvreženom mišljenju) Bog je vrste stvorio sa nemogućnošću variranja. Svaka mala razlika znači i različita vrsta. Tako su počeli da se stvaraju stotine hiljada i milioni vrsta.

Danas postoje dve vrste naučnika koji se bave sistematikom. Jedne zovemo onima koji razdvajaju, a druge koji sjedinjuju. Oni koji razdvajaju teže da kažu recimo: «Aha, ova ima dve dlake, to je jedna vrsta. A ova druga ima jednu dlaku, to je zasebna vrsta!» A oni koji sjedinjuju vrste kažu: «A, pa oni su vrlo slični, sigurno je u pitanju jedna vrsta!» U mom Odeljenju gde radim imamo i jednih i drugih naučnika. Oni jako brzo dolaze u sukob. (Znate, divno je pronaći svoju vrstu pa iza nje staviti svoje ime koje sa sobom nosi nešto. I onda neko dođe i kaže da nije u pitanju nikakva nova vrsta, i pokvari posao. I tako ceo tvoj život i sva tvoja reputacija nestaje sa tim.) Darvin nije znao baš ništa o genetici. Mendel je svoje radove objavljivao, ali svi njegovi pronalazci bili su zatrpani manastirskom prašinom, tako da Darvin nije imao pojma kako funkcioniše genetičko nasleđe. Sad znate način razmišljanja Darvina u to vreme. Darvin je bio savremenik i prijatelj Čarlsa Lajala. Lajal je bio prvi koji je došao na ideju da slojevi stena predstavljaju eone i dugačke vremenske epohe. Več je Darvinov deda koristio ideju Aristotela da životinje mogu da imaju u sebi potencijal da se menjaju. I dok je putovao na brodu Bigl imao je sa sobom nedavno objavljenu knjigu Čarlsa Lajla koja je nosila naslov «Principi geologije». Lajal je otac ideje o dugim vremenskim periodima. U Darvinovo vreme postojali su i drugi naučnici koji su imali ideje koje su se razlikovale od Darvinovih, ali Darvin je došao na ideju o evoluciji putem prirodne selekcije. U slučaju žirafe sa dugačkim vratom, ona ima selektivnu prednost nad onima s kratkim vratom, tako da je bilo verovatnije da će ona sa dugačkim vratom imati potomka koji bi mogao bolje da preživi. Gledano na duge staze, dugovratije žirafe su imale veću šansu da prežive od onih sa kratkim. Nije mogao da kaže da će potomci imati genetičku prednost, ali ipak pravilo važi da one sa dugačkim vratom imaju veću šansu da prežive. Lamark je smatrao drugačije: Lamark je mislio da su žirafe želele da postignu više, pa tako istežući vrat da dohvate nešto više, vrat im je postao duži. To je lamarkizam nasuprost darvinizmu. Darvinizam je mnogo naučniji od lamarkizma. Uvek sam pitao svoje studente da li ptice lete zato što imaju krila ili imaju krila zato što lete? Lete zato što imaju krila! To bi bio darvinizam. Ono drugo bi bilo lamarkizam. A da je lamarkizam istinit mogao bih da stanem i da mlataram rukama govoreći: «Ja hoću da letim!» i na kraju bih razvio krila. Ali, možete mlatarati rukama koliko hoćete i nećete poleteti. Darvin je bio dobar za svoje vreme i stoga ga branim. On je bio povučen čovek, tako da mu je trebao neko ko bi mu krčio put. Čovek koji je to uradio bio je Haksli. On je bio poznat kao Darvinov buldog. Ako bi se neko okomio na Darvina imao bi posla sa Hakslijem. Haksli je bio veliki govornik i on je prosto sravnjivao sa zemljom religijsku opoziciju, tako da je darvinizam dobijao naučne bitke.

 

Kako je sve počelo u Darvinovom umu? Ono što je on znao u njegovo vreme bila je nepromenjivost, nemogućnost mutacija, jer, tako je Bog stvorio. A putuje na brodu sa knjigom o dugim vremenskim periodima koju je napisao Lajal. Oplovili su Južnu Ameriku i došli do ostrva Galapagos i tamo je pronašao nešto neverovatno. Pronašao je zebice. A na svakom ostrvu zebice su bile malo drugačije jedne od drugih. Neke su imale vrlo jake kljunove kojima bi razbijale orašaste plodove, a druge su imale fine gracilne kljuniće da iskopavaju crviće ispod kore. Neke su se hranile kaktusima. To je bilo zapanjujuće jer na glavnom kontinentu, na kopnu, zebe nemaju ovakvu varijabilnost. Na kopnu samo ptice pevačice pokazuju ovakvu varijabilnost. Zato je Darvin počeo da razmišlja: «Da li je moguće da su neke zebice došle na ova ostrva, i da je postojala takva raznovrsnost hrane i različitost staništa, pa su se zebice prilagođavale ovim staništima svojim oblikom?! To je prilično logično! Ali postoji jedan problem. Onda,

mora da su se one promenile. Ali, nije li Bog stvorio nepromenjive vrste sa nemogućnošću mutacije? I šta je bio sledeći zaključak: «Pa, onda to nije Bog uradio. Dakle, Bog nije stvorio! To je prirodni proces!» I znate šta, slažem se s Darvinom. 99%. Bio je u pravu. E sad sam vas sigurno iznenadio sa ovim. Osim u jednom detalju. Darvin nije završio rečenicu. «Bog nije stvorio nepromenjive vrste sa nemogućnošću mutacije». Nakon što je okupao bebu, sa prljavom vodom izbacio je i samu bebu. Dakle, izbacio je mogućnost stvaranja na bilo koji način. Da mu oprostimo njegovo neznanje, jer on zaista ništa nije znao o genetici. Ali, neću biti tako ljubazan prema darvinizmu kao što sam bio sa Darvinom.

Vidimo različite zebe. Očigledno je da su to sve zebe. Postoji razlika u njihovim oblicima i formama. Da počnemo priču od početaka odakle nauka o poreklu počinje, pa do onoga gde je Darvin stigao. Očigledno, Bog nije stvarao i sve je došlo u postanje prirodnim procesima. Kako je život otpočeo? Zemlja je davno bila različita nego što je danas. Nije bilo kiseonika. Svaki naučnik je uveren da, ukoliko je na zemlji postojao kiseonik, život ne bi mogao da evoluira jer bi oksidacija uništila bilo koji molekul iz kog bi nastao život. Postulirali su da su vulkanski gasovi bili ti koji su prvo stvorili atmosferu. Pretpostavili su da je bilo azota, metana i vodonika. Sad imate gasovnu smesu, a Stenli Miler je, upravo, napravio takvu smesu. Zatim imitirate uslove oluje i tamo na dnu možete ekstrahovati organske molekule. Pretpostavili su da je u okeanu postojala supa organskih molekula i da su se one tako mešale međusobno i tako su formirale prvi živi organizam. Simpatična teorija sa još boljim eksperimentalnim potvrdama!

 

Ali, postoji mali problem. Ako kroz ovu smesu prolazi iskra onda zaista dobijate organske molekule. Ali, bolje bi bilo da ih izvedete iz te sredine dok sledeća munja ili iskra ne udari. Dakle, morate da ih uhvatite. Ako ih ostavite u prethodnoj smesi, oni će biti unušteni. A šta bi bilo ono što bi ih izvuklo na primordijalnu Zemlju? Supa podrazumeva da je sve u vodi. Sastav stare primitivne atmosfere bio je: vodonik, amonijak, ugljen dioksid, metan, azot i voda. Smatralo se da ovi gasovi potiču iz vulkana (koji inače nisu baš kao gasovi iz vulkana), ali rekoše oni, hajde da kažemo da je približno to bilo to. Zapravo, vulkanski gasovi su oksidišući gasovi. Ali, svi naučnici se slažu da, u današnjoj atmosferi uz prisustvo kiseonika, nastanak života bi bio nemoguć. Zato svi započinju sa onom drugom atmosferom. Postoji jedan mali problem. Treba vam voda. Ako imate vodu, a nema kiseonika, onda ne postoji ni ozonski sloj jer nema kiseonika! Stoga će kosmički zraci prodirati pravo na zemlju i razdvajaće vodu na vodonik i kiseonik. Ako imate vodu mora da je prisutan i kiseonik, tako da je sve ovo praktično nemoguće. Ako je

bilo vode, moralo je uvek biti i kiseonika. Čak i danas imamo oblak vodonika koji se kilometrima od Zemlje prostire u svemir koji dolazi od fotolize vode. Ali, da budemo još uvek ljubazni. Pretpostavimo da se ovo(!) dogodilo.

Sledeće, da biste imali život morate imati i aminokiseline. A da bi postojale aminokiseline mora da postoji amonijak u atmosferi jer je aminokiselinama potreban azot. Međutim, život može da koristi samo alfaaminokiseline, a aminokiseline koje nastaju slučajno imaju u sebi sve aminokiseline: alfa, beta, gama, delta. A samo jedna pogrešna orijentacija u molekulu i molekul ne može da održi svoju biološku funkciju. Zatim imate L – levo i D – desno orijentisane aminokiseline, a živi organizmi mogu da koriste samo L aminokiseline. I kako iz te supe da selektujete samo one koje vam trebaju? Da bi se formirale aminokiseline treba vam kisela sredina. A zatim, ako hoćete gradivne blokove molekule DNK, onda stvarno imate problem: treba da pokupite sav azot iz atmosfere i da ga promenite u azot-cijanid. Tek tako biste imali sve što vam je potrebno da se formiraju aminokiseline koje su potrebne da se formira DNK, a kao što smo videli, aminokiseline ne možemo dobiti. Zatim, trebaju vam šećeri za formiranje DNK. I on mora da se formira u primordijalnoj atmosferi. Ali, ni to ne može da se uradi jer vam za to trebaju bazni uslovi a to je suprotno od onoga što vam treba za aminokiseline. A ne samo to, ako ima i najmanja količina amonijaka u atmosferi, šećeri ne nastaju. A čak i da nastanu u visoko baznoj atmosferi,

onog trenutka kada nastanu moraju se razložiti. To znači da vam je, da bi vam se formirali gradivni blokovi za DNK potreban čitav niz različitih i suprotnih uslova od onih potrebnih za dobijanje aminokiselina; čitava stvar postaje nemoguća.

Ali da kažemo da se to dogodilo. Sad ovi gradivni blokovi treba da formiraju proteine i slične stvari, a i nukleotidi moraju da se povežu da bi formirali RNK, a moraju biti i upotrebljivi. A sve ovo treba da se dešava nasumično(!).

Koja je verovatnoća da se formira prvi molekul koji može da se upotrebi u biološkim sistemima? Čak i ako imamo u vidu da je bilo nemoguće da se sami formiraju, recimo da ih imamo. Ljudi su u međuvrenu izračunali da je verovatnoća 10 -157 . A to i nije baš neka verovatnoća. Da vam to malo približim: fizika uči da je broj svih čestica u celom svemiru (ne samo atoma već i protona, neutrona, elektrona, kvarkova u celom poznatom svemiru) toliko veliki da vas zaboli glava, on je 10 80 (!).

Koja je verovatnoća da, ukoliko podmetnete bombu pod gomilu balvana i bomba eksplodira, da drva padnu tako da imate kuću u kojoj sve funkcioniše kako treba? Verovatnoća je negde 10 -80 . Ali kad govorimo o verovatnoći jedan prema deset na sto pedeset sedmi, onda ne govorimo o BUM!! formiranju kuće, već ta verovatnoća je tako mala kao da taj BUM!! stvori Njujork!! Ovo samo koliko da vam dam ideju koliko vere treba da poverujete u spontani nastanak života. Jedna od najkompleksnijih stvari jeste kako funkcioniše vaš genetski materijal.

I samo jedan mali gen zahteva da imate nukleotide poređane u odgovarajućoj sekvenci. Kod DNK, kod je tripletski kod. Tri baze kodiraju jednu aminokiselinu. Tako da, ukoliko želim 100 aminokiselina poređanih u odgovarajućoj  sekvenci u proteinu, onda mi treba 300 nukleotida u odgovarajućoj sekvenci. A to je za jednostavan protein. Postoje daleko komplikovaniji proteina. A verovatnoća da se to slučajno dogodi je 10 -127 . Verovatnoća da se nešto tako dogodi je jedan na minus milion, milion, milion, milion… broja čestica u univerzumu. To je neverovatan broj!

Moram da vas naučim dve reči: jedna je genotip, druga je fenotip. Genotip su svi geni koji su prisutni u oplođenoj jajnoj ćeliji. Fenotip je rezultat tih gena, dakle, ono što dobijamo, jedinku kakvu je vidite. Kad pogledate u jednog čoveka, šta vidimo, genotip ili fenotip? Vidimo fenotip. Getotip ne vidimo, ali on je tu. Ali, postoji evolucioni zakon koji kaže da prirodna selekcija može da deluje samo na nivou fenotipa, a ne na nivou genotipa. To znači da ono što se dešava na nivou genotipa dešava se po principu slučajnosti mutacijama. Evo jedan primer. dva čoveka šetaju nacionalnim parkom gde ima divljači. Jedan je mali debeli a drugi je visok i zgodan. I iz grma istrčava lav. Koji je verovatnije da će postati lavov obrok? Mali debeli. Ovom pričom želim da vam kažem da, ako šetate nacionalnim parkom gde ima divljači uvek povedite sa sobom nekog manjeg i debljeg.

Zapravo, tu imate fenotip onoga ko ima kratke noge i zaokrugljeno telo i fenotip onog drugog koji je bio brži jer je bio dunogog. (Lav inače ne razmišlja o fenotipu, već o hrani.) Dakle, shvatate šta hoću da vam kažem. Ovaj zakon kaže da prirodna selekcija uvek deluje na nivou fenotipa, nikad na nivou genotipa. Dakle, imate vaše gene, to je vaš genotip, a oni geni koji su se eksprimirali formirali su vaš fenotip. Taj manifestovani fenotip je ono što je podložno delovanju prirodne selekcije.

Da ovo prenesemo u praksu. Imam knjigu sa uputstvima kako da napravim avion. Po tim informacijama mogu da konstruišem avion. Kako znam koliko dobro ovaj avion leti? Moram da ga prvo napravim, onda imam test pilota koji će sesti da ga isproba. Treba prilično platiti ovom test-pilotu jer ne znate da li će avion dobro da leti. Ova knjiga sa uputstvima je isto što i naš genotip. A kako avion leti, znaću ako načinim ovaj fenotip. Prirodna selekcija kaže: «Ili ću zadržati ovaj napravljen tip ili ću ga odstraniti jer nije više funkcionalan».

Imam pitanje za vas: Ko je napisao knjigu sa uputstvima? To je morao biti neko inteligentan. Kod darvinizma, ko je napisao knjigu DNK? Imamo genotip, ko ga je napisao? Slučaj ga je napisao. Super, knjiga sa uputstvima je slučajno nastala! Verovatnoća za to je neverovatna, ali slučaj je to ipak izveo. Dakle, knjiga je tu, ona postoji. I ona mi kaže kako da izgradim ovaj avion. Divno! Napokon mogu da imam avion! Dakle, uzmem knjigu, sednem na stolicu i čekam da se avion pojavi. Pa, čekajte, imam knjigu sa svim informacijama kako da nastane avion. I koliko dugo ću čekati? Zauvek! Nije dovoljno imati knjigu. Znate, ovi geni mora da se eksprimiraju. Ta ekspresija gena je neverovatno komplikovana, zapravo treba da slažete delove DNK koji su razdvojeni. I onda imam jedan prepisivač koji prepisuje informaciju s DNK na takozvaniu informacionu RNK. Onda uzimam tu RNK i stavljam je u mašinu koja se zove ribozom, i imam tu puno enzima koji onda grade moj avion. Da vas pitam, kako je nastao ovaj sistem za prevođenje genetičke informacije iz DNK? Prirodna selekcija tu ne može da pomogne. Prirodna selekcija može samo da mi kaže da molj avion leti, upotrebljiv je, ili ne leti. Dok nemam avion, zaboravite delovanje prirodne selekcije. Ko je izgradio fabriku koja tako precizno funkcioniše? Slučaj?

Da budem dovoljno slobodan da iznesem još jednu mogućnost: dizajn, smislenom stvaranju. Možete da birate između verovanja: BUM!! eksplozija i evo 15 Njujorka izgrađenih u eksploziji sa svim pokretnim stepenicama koje funkcionišu u zgradama, i verovanja u inteligentno stvaranje. Šta ako imam dizajnera i želim da napravim neke promene u DNK, ili imam slučaj da hoću da promenim DNK, to ću onda morati da nazovem mutacijama. [On nema ništa zajedničko sa mutacijama, on je tu samo da bude sladak; predavač govori o mladuncu polarnog medveda na slajdu]. I mogu da prođem sa vama kroz tačkaste mutacije i sve druge vrste mutacija, a budući da radimo sa tripletnim kodovima, a enzim uvek čita DNK u specifičnom smeru, mogu mutacijom da dodam nukleotid ili mogu neki da izbrišem, a kada to uracim cela rečenica se menja. Tako da ukoliko dodam jedan nukleotid na jedno mesto, umesto GGC, sledeći bi bio AGG. I svi sledeći bi, shodno tome, bili promenjeni. To je slučajna mutacija. Ona može da se dogodi. Da pojednostavimo: evo jednog tripletskog koda: The cat and the hat. Ovo je rečenica koja se sastoji od dve reči sa po tri slova: CAT AND HAT (MAČKA I ŠEŠIR). Ukoliko se desi mutacija i ukloni se C, onda bi moja rečenica umesto CATANDHAT bila ATANDHAT. Besmislica! Stoga, mutacije su štetne. Pravljenje izmena u DNK nije tako dobra ideja.

Da vidimo šta nam nauka kaže kako smo postali. Prvo su se formirali jednoćelijski organizmi, ali ja se ne sastojim od jedne, već od hiljadama vrsti različitih ćelija. Hekel kaže: «Imam ja odgovor. Imali ste jednu ćeliju i onda su nekim slučajem nakon ćelijske deobe, te ćelije ostale zajedno. Onda se stvorilia cela lopta ćelija, i onda budući da je ona sve više rasla, došlo je do uvlačenja i to je dovelo do spajanja ta dva sloja koji su prethodno bili lopta i to je osnova vas i mene. Mi izgledamo tako». Jedno udubljenje je ovde, a drugi otvor ću prepustiti vama da zamislite gde je. Zatim je zaključio da svi embrioni različitih vrsta životinja prilično liče i prolaze kroz iste stadijume.

Naravno, namerno je varao i crteže embrionalnih stadijuma je malo modifikovao da bi odgovarali njegovoj teoriji. Hajde da zanemarimo da je varao i da razmotrimo kako smo postali višećelijski. Hajde da uvedemo genetiku. Ako uzmemo za primer jednu ćeliju, ukoliko ona mutira, možemo imati nešto različitu ćeliju. To je moguće, ali to nije ono što želimo. Počinjem sa jednom ćelijom, i to sa informacijom za tu jednu ćeliju, a sad hoću da postanem višećelijski.

Hajde da govorimo o dve ćelije: uzmimo primer ćelije mišića i nervne ćelije. Od one prve DNK koju smo imali za jednu ćeliju, dva različita seta informacija moramo da dobijemo za dve različite ćelije. Šta nam to kaže? Imamo ćeliju mišića. Da pojednostavimo da je za njeno kodiranje potreban jedan gen, iako je to mnogo komplikovnije. Imamo gen koji kaže: «Ti si mišićna ćelija». Zatim će morati da postoji gen koji će reći: «Ti si nervna ćelija». Da li je prva ćelija imala oba gena ili je bilo dovoljno da ima jedan isti komplet podataka? Imala je jedan set podataka. A odakle nam ovaj drugi? To je gen. Verovatnoća da on sam postane je 10 -127 . Pre ga nije bilo, a sada mora da nastane, tu je. Odakle potiče? Slučaj ili dizajn? Možete da verujete da je u pitanju slučaj, nemam ništa protiv. Ali, vi onda verujete u onaj BUM!! i u čudo nastanka 15 Njujorka! To je ono u šta verujete, ali to nije dovoljno (trebaće vam još vere).

Ako imam svetla na dve strane ove sale, i želim da isključim jedno, a ne drugo, koliko prekidača moram da imam? Najmanje dva, tako da mogu svako svetlo pojedinačno da isključim i uključim. U mom mozgu imam nervne ćelije, a u ruci mišićne ćelije. One imaju identičnu DNK. Ali, u mom mozgu svi geni koji govore o formiranju mišićne ćelije su isljučeni. A uključeni su svi geni za formiranje nervne ćelije. Prva ćelija od koje smo svi nastali bila je samo jedna, tako da joj nije trebao prekidač. Dakle, da bi ovo funkcionisalo, trebaju nam prekidači. Tačnije, dva da svakoj kažu: «Ti si uključen, ti si isključen»! A odakle potiče prekidač? Setite se, to je genotip i on nikada nije podložan prirodnoj selekciji. Pa, odakle onda potiče? Slučaj ili intiligentno stvaranje? Eksplozija kuće ili …? To je ono u šta morate verovati!

Dobro, kako onda kad imam prekidače uključujem ili isključujem gene? Moram imati još ceo set dodatnih sredstava koji bi uključivali i isključivali prekidače. Čak ako imam dva prekidača na zidovina, a nema nikoga da ih pali i gasi, oni su totalno beskorisni. Prema tome, odkud potiče ovaj najkomplikovaniji sistem poznat nauci?

Mnogo, mnogo komplikovaniji nego bilo šta što je čovek stvorio i izgradio kao što su rakete, čelandžeri? Ako verujete u evoluciju, morate verovati da je sve to nastalo slučajno. Ali, to još uvek nije dovoljno. Šta da radim ako imam nervnu i mišićnu ćeliju koja je svaka na svom mestu? Kakva mi je korist od njih pojedinačno? Moraju komunicirati međusobno. Nervna ćelija mora reći mišićnoj: «Hajde, sada svi se aktivirajte!» Dakle, šta mi treba? Trebaju mi strukturni geni koji će reći: «Ti ćeš izgledati ovako, a ti ovako», trebaju mi geni promoteri koji će govoriti genima: «Ti si uključen, ti si isključen», trebaju mi geni koji kontrolišu fiziologiju i koji rade potpuno različito, trebaju mi geni koji će kontrolisati embrionialni razvoj da bi sve išlo na vreme kada mu je vreme. Hekel je, jednostavno, povezao dve ćelije kada je zamišljao kako nastaju višećelijski organizmi i to je sve. On, zapravo, nije imao pojma šta radi! Sad svi ovi dodatni geni treba da uđu u funkciju.

Genotipi su po njemu: BUM!! – kuća; BUM!! – kuća, BUM!! – kuća, BUM!! – kuća, itd. Za ovo vam stvarno treba neverovatna vera! Ali, recimo da su i oni došli u postanje i sad imamo sve avione, ili prvi organizmi su tu. Super, sad prirodna selekcija, napokon, može da počne da deluje. Dakle, ukoliko hoću da izvršim selekciju, to znači da moram da imam najmanje koliko nečega da bih morao da izaberem? Dakle, dva vam treba. Sad trebate da udvostručite razmišljanje. Prirodna selekcije ne može ništa da stvori. Onda može samo da izabere između dva već postojeća entiteta. Ona samo može da kaže koji od dva aviona bolje leti. I ako prirodna selekcija odluči da jedan bolje leti, onda kažemo da taj ima selektivnu prednost, a drugi i ne leti baš tako dobro i, po darvinizmu, šta će se desiti onom prvom? Biva istrebljen. Tako radi prirodna selekcija. Ali, razmislite o tome! Da prirodna selekcija počne da deluje potrebno je da imate bar dva entiteta. Nakon delovanja prirodne selekcije koliko je ostalo? Jedan (!!).

Imam pitanje za vas: ako ste počeli sa dva i ostao vam je jedan, imate li više ili manje od početnog? Manje. I kako onda kroz prirodnu selekciju da dobijam sve veći i veći broj varijeteta i sve više i više različitih životinja ako je sve što prirodna selekcija može da uradi to da smanjuje broj? Zaista ne znam kako da dobijam sve više i više od mehanizma koji stalno smanjuje broj.

Nauka je našla odgovor na to. Uzmimo klasični primer moljca. Tamna varijanta iste vrste ima selektivnu

«nazadnost» u odnosu na onog koji je beo. Ovo je bilo na svetloj pozadini, a na tamnoj pozadini je suprotno, crni ima selektivnu prednost. Ako pogledamo biljke, vidimo da se smanjio broj oblika listova tokom vremena. Dakle, prirodna selekcija je ostavljala sve manje i manje proizvoda. Odakle onda sva varijabilnost koju imamo? Svaki gen morao je nastati ili slučajno ili inteligentnim dizajnom. Mora postojati ogromna varijabilnost koja je već ugrađena.

Na primer kod pasa možemo dobiti sve moguće varijante od najmanjih do najvećih. A sve je to bilo u onom primarnom divljem tipu kod vuka. Sve te boje, svi oblici ušiju, svi geni i sve varijante bile su već urođene u primarnom divljem tipu, u vuku. I sve to je moralo da bude u vuku slučajno ili po inteligentnom dizajnu. Uzmimo primer afričke pudlice. Njena dlaka je kao kosa kod Afrikanaca. Ako pogledate avganistanskog hrta, imaćete kosu Šveđana. Ako pogledate puževe, svi su bili klasifikovani kao različite vrste, a danas spadaju u jednu vrstu jer znamo da postoji varijebilnost gena unutar jedne vrste. Ovi leptiri imaju drugačije oblike, različito izgledaju u različitim sezonama. Koliko varijeteta ima u jednom tipu divljeg goluba? Selekcijom su dobili ogromne i male golube i sve druge golubove između od operskih do šetača po snegu. I u divljem tipu goluba svi ti geni morali su već biti ugrađeni slučajno ili inteligentnim dizajnom. Prirodna selekcija nije mogla da načini te gene. I sve ove varijante kod buba.

A šta da kažemo o zanimljivoj životinji kuahi. Ona je jedna od tipa zebre. Ta vrsta je izumrla. Ali imaju jednu kožu ove životinje u muzeju u Kejptaunu. Kada su je analizirali otkrili su da postoji krvni sud na leđima sa crvenim krvim zrncima. Onda su je poslali u Sjedinjene Države da bi izvršili analizu DNK i na njihovo veliko iznenađenje DNK je bila identična onim običnim i danas živućim zebrama. To znači da ova životinja i nije izumrla. Sad imaju program selekcioniranja i uzgajanja tako da se ponovo dobije kuaha kakva je nekad bila od živih zebri. Postoje dve bubamare za koje su smatrali u prošlosti da su u pitanju dve različite vrste dok nisu zaključili da se različiti geni aktiviraju zimi, a različiti u proleće. Miševi mogu da budu beli ili crni u zavisnosti od toga na kojoj podlozi žive.

 

Dakle, imaju dva seta gena za boju krzna. Isto važi i za začeve i za guštere. Da li su svi ti geni ugrađeni slučajno ili inteligentnim dizajnom?

Nauka danas kaže da nam je potrebno više varijabilnosti da bi ovo moglo da funkcioniše tako da su ove

modifikacije u genu morale da nastanu slučajno. A nauka kaže, da bi se povećala varijabilnost, to se čini

oplodnjom. Mešanjem gena mužjaka i ženke nauka dobija dobija veću varijabilnost. Imam pitanje za vas: Ova varijabilnost će postojati samo kad se pomešaju geni mužjaka i ženke. Dobićemo veću varijabilnost kod potomaka polnim parenjem nego kod ameba koje se razmnožavaju ćelijskom deobom. Razmislite o ovome! Deca potomci moraju biti prvo rođeni pre nego što prirodna selekcija može da koristi onu veću varijabilnost. Odakle su onda došli u postojanje muško i žensko jer nema povećanja varijabilnosti ukoliko ne dođe do parenja i proizvodnje nastanka potomaka? Odakle je to sada postalo? Imate samo dva izbora. Slučaj ili dizajn? Ženski rod je nastao slučajno! Zaista vam treba mnogo vere da prihvatite ovako nešto. Uzgred da vam kažem, Biblija kaže da je Eva nastala od Adama. Zar ne bi bilo logičnije da je Adam proizašao od Eve? Jeste, ali genetski, Adam nikad nije mogao da postane od Eve. Ja imam sve gene koji su potrebni da bi postao muško, i imam sve gene koji su potrebni da se postane žena. Ali, dame, vi nikad ne biste mogle da postanete muško jer nemate Y hromozom. Ne kažem da ste inferiorne, ali ne možete da budete muško. Naši geni se nalaze u hromozomima i imamio ih 46. Po jedan od tate, po jedan od mame; po jedan od tate, po jedan od mame. Kad se dešava mejoza, oni se mogu razdvajati nezavisno.

Koliko varijabilnosti to može da stvori? Imamo 23 para hromozoma i oni su nezavisni. To je 2 x 2  23 x 2 23

. To je 80 triliona različitih potomaka! To je priličan broj potomaka! To još nije ništa jer tokom mejoze kada se hromozom razdvaja, gledajte šta se dešava, oni razmenjuju informacije. Plavi je od oca, a drugi deo hromozoma je od oca i majke, pa onda mama-tata, tata. To tako precizno funkcioniše hiljadama puta u ćelijskim deobama i to je najkomplikovaniji precizni mehanizam poznat nauci. To je fantastičan mehanizam! Postoje enzimi koji raspliću molekul DNK. I budući da je on heliksoidnog oblika mogao bi da se veže u čvor. Ako mi date kanap koji se sastojiod dve upletene žice i date mi dva kraja da držim, i osoba preko puta drži dva kraja od istoga, hajde sad da ih razdvojimo, šta se dešava u sredini? Još više postaje kao spirala i vi sad imate enzim koji te delove DNK koji serazdvajaju preseca, drži oba i razmotava ih. Zatim posedujemo enzim koji čita sekvencu i onda seče tačno gdetreba i to isto radi i sa drugim krajem. I onda ako samo jedan presečete malo dalje nego što je trebalo, dobijateceo onaj poremećen okvir čitanja, i rečenica gubi smisao. Ni jedna greška u ovom mehanizmu nije dozvoljena ilibiste se rodili kao kupus! I sad, zamislite da ovaj toliko kompleksan mehanizam da nauku prosto boli glava od togada razume, kako to nastaje? To je genotip. Slučaj ili dizajn? Zaista ste prvak u veri ukoliko još uvek možete da ostanete na stazama darvinizma. I ne smo to, koliko se sad varijabilnost povećava? Koliko sada različitih potomakamogu da imam? Pogledajte se među sobom, ima li istih ljudi? Postoji beskrajna varijabilnost. Darvin nije znaoništa o ovome.

Pogledajte jednu ribicu. To je čovečija ribica. Nema oči i živi u pećini. To je nova vrsta? Da li je? Ako stavitebubašvabe u mračne pećine, posle četiri ili pet generacija potomci više neće imati očiju. Sve su to nove vrste? Da lije ovo darvinizam, pošto imamo mutaciju? Ne! Ono što se desilo jeste da se gen za oči, koji, sećate se, imaprekidač, nakon što je nestao stimulus – svetlo, isključio. Siguran sam da još uvek postoji gen za očiju kod ovevrste i to nije nova vrsta, to je samo varijetet neke već postojeće. Jednostavno se gen isključio. Postoje ptice koje ne lete i koje žive na ostrvima. Vrlo brzo ptice na ostrvima izgube krila. Da li je to evolucija? Ne, u pitanju je isključivanje gena za razvijanje krila.

Neke vrste mogu međusobno da se ukrštaju. Kod sisara takvi potomci uglavnom ne mogu da daju novo

potomstvo. Ali to nije slučaj kod riba, biljaka ili insekata. Imamo primer himere – mešavine konja i zebre; zatim mešavine leoparda i jaguara; lava i tigra – zovu ga ligar; između kita i delfina – zovu ga kelfin; zebre i magarca –zagarac; a imamo primer hemere. Ne mogu da nateraju ovcu i kozu da se ukrste, tako da uzmu embrione na stadijumu četiri ćelije koze i ovce, razdvoje ove embrione i stvore novi mešajući dve vrste ćelija i dobijate životinju koja je delimično ovca i deo koza. Uvek se našalim na ovu temu i kažem da ne bih voleo da budem ova životinjakada Isus dođe ponovo jer Isus kaže u jevanđelju da će razdvojiti ovce od koza.

Naši geni su svi na hromozomima. Neki hromozomi su duži, neki su kraći. Može se desiti da se dva hromozoma sjedine i onda postanu jedan veliki hromozom. Da li ovde dobijate nove genetičke informacije? Ne, to je samo drugačije raspoređivanje već postojećih informacija. Takvu fuziju ima i najveća antilopa na svetu. Pogledajte njene pruge i oblik rogova. Kudu antilope imaju iste šare a imaju drugačije rogove. A vidimo i njihove potomake, i mužjak bi imao iste rogove. Ovo je njijala antilopa; ženka ima pruge, a mužjak nema. Znači, mužjak i ženka toliko izgledaju različito da izgleda kao da su u pitanju razlličite vrste. Ako pogledamo bongo antilopu vidimo da ona ima šare i sličnu vrstu rogova, a druga vrsta mala antilopa ima iste šare i iste rogove. Sve su različite vrste. Šta ako vam kažem da su one jedna veća vrsta? Pogledajte vuka: on ima 76 ili 78 hromozoma. To je divlji vuk. A sad imamo sve pripadnike porodice kanide a broj njihovih hromozoma varira od 38-78. Ako imaju samo 38 hromozoma, onda suto vrlo dugi hromozomi. Ako imaju 78, to su kraći hromozomi. Ako spojimo ove kratke zajedno, možemo reći da je to ista količina informacija. Imamo primer pasa za koje znamo da potiču od iste vrste. A imamo primer divljih pasa i vidimo da je varijabilnost skoro ista.

Imam pitanje za vas: Znajući ovo što sad znamo, koliko je pripadnika porodice kanide: vukova, pasa, lisica i ostalih bilo potrebno da uđu u Nojevu barku? Jedan par. Sva varijabilnost je već unutar njih da mogu da nastanu svi ostali. Slično je i sa miševima i oni imaju hromozomsku fuziju koja se zove robertsonova fuzija. Kućni miš mus muskulus i drugi miš – poljski miš, razlikuju se samo u broju hromozoma, a mapa gena tih hromozoma je identiča.

Koliko je glodara trebalo ući u Nojevu barku? Jedan par. Da pogledamo još jednu zanimljivu pojavu koja se zove transpozon. To je gen koji može da se iseče sa svog mesta i da se stavi na drugo mesto u hromozomu. Opet je u pitanju vrlo precizan mehanizam jer ako presečete samo jedno slovo u rečenici, rečenica gubi smisao. Samo nakon jedne generacije vidimo da od malog nastaje gegantski miš. Odakle potiče taj mehanizam transpozona? To je genotip. Slučaj ili dizajn?

Da sumiramo: sva varijabilnost je već ugrađena u genetski pult. Da li je ona nastala slučajno ili inteligentnim dizajnom? Razmenjivanje reproduktivnog materijala, da li je on nastao reproduktivnim putem ili dizajnom? Ceoproces ćelijskog razdvajanja, da li je taj proces nastao slučajem ili dizajnom? DNK koja može da menja mesta, slučaj ili namerno stvaranje?

Neke životinje imaju nešto što nazivamo drastičnim rearanžmanima. Na primer golišavi pacov se razmnožava kao pčele – postoji jedna kraljica, i u teška vremena za miševe geni se drastično rearanžiraju i imamo ceo mogući spektar različitih potomaka.

Da se vratmo Darvinovim zebicama. Koristićemo vrstu loksops. Pogledajmo tu divnu varijabilnost. Svi su različiti a Bog ih nije stvorio. Ili ima toliko mehanizama za stvaranje ove varijabilnosti da je nije teško objasniti? Da je Darvin znao ovo o čemu smo govorili večeras, on bi se zapanjio. Toliko mehanizama da se stvori varijabilnost, a ni jedan od njih nije podložan prirodnoj selekciji! Kakva li je varovatnoća da nešto ovako kompleksno nastane slučajno?! Pao bi na kolena i rekao: «Bože, pa ti tako voliš raznovrsnost!» Možda bi pomislio na svoju ženu i rekao: «O, pa tisi stvorio moju ženu tako posebno drugačijom baš za mene?» Nisu li žene prelepe, a sve su različite. Jedna je crna a druga je bela. Mora da je bilo evolucije ili je to samo varijabilnost pa je gen za melanin aktivniji kod jedne a manje aktivan kodo druge? Tu nema evolucije! A šta da kažemo o deci? Deca vas moraju dirnuti! Adam je već u sebi imao sve gene potrebne da se formira sva ova varijabilnost koju danas imamo na planeti. Imao je alel za svaku boju očiju koja postoji. Mogu biti skoro siguran da jedan od prvog para morao je imati braon oči jer je braon boja dominantna, ali je morao imati i recesivne gene za recesiju zelenih, plavih i sivih očuju. Uvek kažem ljudima da ako imaju tamne oči njihova deca mogu imati bilo koju boju očiju. Ali, ako oboje imaju svetloplave oči, najverovatnije će i dete imati takvu boju očiju. Nauka je ispitivala voćnu mušicu i toliko ju je podvrgavala genetskim manipulacijama koje nikad evolucija ne bi bila u stanju da izvede. Voćne mušice su načinjene da budu sa crvenim očima, belim očima, bez očuju, dugačkih krila, kratkih krila, bezkrilne, s jednim grudnim delom, s dva grudna dela, ali to su i dalje ostajale voćne mušice.

Večeras bih želeo da počnete ovako da razmišljate: ako imam klavir, a tipke su geni, koliko melodija mogu da odsviram na mom pijanu? Beskrajan broj melodija. Ali, to će uvek biti klavirska muzika. A na gitari, koliko melodija mogu da odsviram? Takođe beskrajan broj. Ali, to će i dalje biti melodija izvedean na gitari. Ne smemo razmišljati o vrstama. Ono što je moralo ući u Nojevu barku moralo je biti na višoj kategoriji od vrste. Moralo je biti red, familija, čak i rod. Ne zaboravite Bog voli raznovrsnost! I šta večeras birate, slučaj ili dizajn? To je vaš slobodan izbor. Ali, setite se koliko vam vere treba da izaberete slučaj!

Prof. dr Valter Fajt (Walter Veith) doktorirao zoologiju na univerzitetu Kejptaun u Južnoj Africi. Doktorirao je iz oblasti nutricionističke fiziologije.

Prof. Fajt predavao je studentima teoriju evolucije sedamnaest godina. Posle iscrpnih istraživanja na univezitetu Štelenboš u radobolju od 1979-1987. uverio se da ova teorija ne daje adekvatno objašnjenje porekla ljudske vrste.

Godine 1988. prof. Fajt gostovao je na Institutu za istraživanje u oblasti geologije na univerzitetu Loma Linda u Sjedinjenim Državama. Njegov istraživački rad, ostvaren u saradnji sa vodećim svjetskim naučnicima iz pomenute oblasti, razradio je suštinu naučnog problema – evolucija ili stvaranje.

Prof. Fajt sada predaje na univerzitetu Vestern Kejp u Južnoj Africi na katedri zoologije i jedan je od pet naučnika u Južnoj Africi kojima je Londonsko kraljevsko društvo dodelilo počasnu Donaciju za realizaciju programa razvoja za početak naučno-istraživačkog rada u Južnoj Africi u periodu posle Aparthejda.