Од мекушаца до рибе

0
106

Мултићелијски организми међу бескичмењацима који су раније сматрани „једноставним“ организмима, показали су се као врло комплескни.

Ако тражите којим еволуционим процесом су трилобити настали, то нећете наћи у фосилном запису. Трилобити, изгледа, долазе од трилобита. Исто тако лигње и октопуси долазе од своје специфичне групе, чак су неки ранији организми као наутилус комплекснији по својој биолошкој структури него данашњи примерци. Лигње се појављују у камбријумском периоду са очима које имају ленцу, зеницу и оптички нерв, који су били потпуно функционални. Трилобити који долазе од трилобита су имали фантастично комплексан орган вида. Лутер Д. Сандерленд пише у својој књизи Дарвинова енигма“ 1984. г. стр. 144:

Један примерак је мала животиња трилобит. Постоји велики број трилобитских фосила без њихових предака. Ако их детаљно no гледате, пронаћи ћете да то нису једноставно животиње. Оне су мале, али имају очи о којима се води велика дискусија послед њих година. Њихове очи, једноставно су фантастичне. Оне су састављене од десетина туба које су постављене под разним yгловима на такав начин да покривају цео видни спектар. Али, тубе су далеко компликованије него што изгледа на први поглед. Ленце на тим тубама су једне од најкомпликованијих структура у биолошком свету… Што је opган коммпекснији – све мање изгледа да је поникао од ничега. И ова ситуација је створила главобољу код свих – поседовати све у почетку драме. Завеса се диже и глумци на позорници имају модерне костиме…

 

Мени је чудно да водећи еволуционисти Нилс Елдриџ са Америчког музеја природне историје, који је такође специјалиста за трилобите, није никад поменуо проблем са трилобитским очима. У његовој скорашњој књизи „Мајмунски посао“ која је уперена против оних који верују у Божје стваралаштво, он има неколико страница написаних о трилобитима, али не помиње трилобитске очи, што је највећи проблем за њих. Ја сматрам да он то не чини из разлога што је потпуно убеђен да је у питању постепени развој, само што они још немају фосил – можда ће касније да се нађе.

He само да се бескичмењаци појављују одједном у такозваној „експлозији“ камбријумског периода, већ ове главне групе које се знају данас имају предсатвнике подгрупа. Роберт Барнес пише у „Почетак бескичмењака“ 1980. год. стр. 365: „Фосилни запис не каже нам скоро ништа о еволуционом пореклу класа. Посредне (транзиционе) форме не постоје, нису пронађене или нису препознате.“

Други познати еволуциониста Ричард Докинс пише у књизи „Слепи часовничар“, (1987. стр. 229):

Камбријумски слој стена од пре 600 милиона година је најстарији слој у коме се налазе главне групе бескичмењака. И ми налазимо да су они углавном у вишем еволуционом развоју. Како се они појављују? Као да их је неко посадио тамо, без еволуционе историје. He трабе ни да се каже да су креационисти усхићени због тога.“

Еволуциониста Бенсон Стефан у „Решење мозаик-загонетке“ („Природа“, Том 345,28 јуни 1998. год. стр. 765-766) каже:

Палеонтолози су традиционално фамозни или (не-фамозни) са реконструкцијама целих животиња од рођења до смрти. Углавном они варају.

 

Ако било који догађај у људској историји личи на легенду креАције, онда је то диверсификација морског живота кад су мултићелијски организми постали главни актери у екологији и еволуцији. To је збуњивало и срамотило Дарвина, и још увек нас за слепљује јер је то била једна од главних епизода биолошке револуције, на нивоу ћелијског само-дељења и порекла Eukaryotic (фундаментална структура) ћелије. Бескичмењаци су изникли из пре-камбријске магле са атрибутима модерних потомака.

Данашњи водећи еволуциониста Стефан Џеј Гулд се пита одакле су бескичмењаци дошли у „Кратак пут ка великом крају“ (Природна историја, том 95, јануар 1986. год. стр. 18): „Где су онда прекамбријумски преци или ако они нису постојали у некој препознатљивој форми, како је модерна комплексност почела тако брзо?“

Још један чувени еволуциониста др Џорџ Гелјорд Симсон каже за изненадно постојање живота у камбријумском периоду „главна мистерија живота“. Симсон каже да су две трећине еволуције прошле кад смо ми нашли прве фосиле. Ако је изненадна појава бескичмењачког живота главна мистерија – да идемо даље – одакле су први кичмењаци рибе дошли?“

Транзициони приказ мекушаца (бескичмењака) до кичмењака је тотално непостојећи. По прорачуну еволуциониста тај период је трајао негде око 100 милиона година. У том замишљеном временском размаку требало би да се нађу милијарде фосила, али тих транзиционих фосила нема. Не само да нема фосилних доказа о преласку између бескичмењака у рибе, него их нема ни међу главним класама риба. Ниједна посебна класа риба која је позната у кичмењачкој палеонтологији не води порекло од друге, или су потомци једна другој, и већ припадају специјализованим сестринским групама. To важи за већ изумрле групације, као Ostracoderms и Placodernr друге, и исто тако за садашње групе риба. Најстарији фосили који pепрезентују кичмењаке Osteostraci и Heterostraci имају формиране кости и заштитни оклоп. Једини еволуциони доказ транзиције је фосил Pikaia из фамилије Chordate, али ми имамо у данашњем времену Amphioxus који је Chordate; другим речима, еволуционисти тврде да су од једне врсте Chordate као Pikaia произашле све рибе, амфибије, гмизавци, птице, сисари, а да је друга Chordate као Amphioxus остала непромењена за последњих 530 или 600 милиона година.

Еволуциони експерт за рибе Ерол Вајт, у своме говору пред Linean друштвом у Лондону 1966. године каже: „Било какве идеје које су имали ауторитети о предмету плућних риба – као и свих главних врста риба које ја знам- њихово спекулисање о пореклу риба је чврсто утврђено у ничему“.

Еволуциониста Џералд Т. Тод пише у „Еволуција плућа и порекло костију код риба“ (Амерички Зоолог, Том 20. бр. 4. стр. 757):

Сва три подразреда кошчатих риба појављује се у фосилном запису отприлике у исто време. Све три групе су потпуно морфолошки дивергентне и имају оклоп. Како су оне постале? Шта је учинило да се толико међусобно удаље? Како су добили оклоп? И зашто нема ни трага од транзиционих форми?“

Још један еволуциониста се пита. Ф. Д. Омани пише у „Рибе“ (1964. г. Цр. 192):

Како су ови рани Chordate еволуирали, кроз какве степене развоја су прошли пре него што се створење као права риба појавило – ми не знамо. Од камбријумске епохе, кад је вероватно постала, до ордоницијум епохе кад се фосили који имају карактеристике правих риба појављују, постоји јаз од 100 милиона година, који ми вероватно нећемо никад да испунимо.

 

Биохемичар Двејн Т. Гиш, који је креациониста, коментарише у својој књизи „Еволуција: Фосили још увек кажу не!“ (1995. год. Institute for Creation Research – стр. 81):

Само помислите. Рибе, амфибије, гмизавци, птице и сисари су сви кичмењаци. Порекло кичмењака би требало да буде највећи догађај у целој историји. Књиге и књиге би требало да су написане о том значајном историјском раздобљу. Те књиге би требало да буду испуњене сликама различитих документованих прелаза из једне врсте до друге, корак по корак преобраћање од бескичмењака у рибу и многих прелаза који повезују разне класе риба. To би била несумњива потврда факта еволуције, али уместо тога ми имамо огромну празнину, тотално ништа. Једино што еволуционисти могу да понуде су безначајне спекулације, потпуно лишене емпиријске евиденције. Овде код раног почетка, уместо евиденције, еволуциона теорија чами мртва у води.

Бранислав Кевић `Стварање или еволуција`