Погрешне интерпертације фосила

0
411

Пре него што кренемо у детаље мита о еволуцији човека, треба споменути пропагандни метод који је уверио јавност у идеју да је биће “получовек-полумајмун” заиста живело некада у прошлости. Овај пропагандни метод користи се “реконструкцијама” начињеним на основу фосила. Реконструкције се могу дефинисати као цртање слика или конструисање модела живог организма на бази једне једине кости – понекад на бази само једног фрагмента – који је ископан.

“Људи-мајмуни” које ми видимо у новинама, часописима или филмовима, у ствари су реконструкције. Будући да су фосили обично неуређени и некомплетни, било која претпоставка

базирана на њима је вероватно потпуно шпекулативна. У ствари, реконструкције (цртежи или модели) базиране на фосилним остацима од стране еволуциониста смишљено су прецизно припремљене само да би потврдиле еволуционе тезе.

Један антрополог са Харварда, Дејвид Пилбим , наглашава ову чињеницу када каже: “У најмању руку, у палеоантропологији подаци су још увек оскудни и мањкави тако да теорија веома много утиче на интерпретације.

У прошлости, теорије су јасно одражавале наше тренутне идеологије уместо стварне податке.” Будући да су људи високо импресионирани визуалним информацијама, ове реконструкције веома добро служе циљевима еволуциониста, а то је да убеде људе да су ова реконструисана бића стварно постојала у прошлости.

 

Овде морамо истаћи једну посебно важну ствар: реконструкције базиране на остацима костију могу открити једино најопштије карактеристике објекта, будући да стварни карактеристични детаљи и мека ткива временом брзо пропадају и ишчезавају. Због тога, са шпекулативном интерпретацијом меких ткива, реконструисани цртежи или модели постају потпуно зависни од маште особе која их прави.  Ирнст  Хутен са Харвард Универзитета објашњава ову ситуацију овако:

“Покушати рестаурисати меке делове је један чак још хазарднији подухват. Усне, очи, уши и нагиб носа не остављају индикације на деловима костију који леже испод њих. Ви са једнаком лакоћом на неандерталоидној лобањи можете моделирати особине шимпанзе као и црте лица филозофа. Ако ове наводне рестаурације древних типова човека имају икакве научне вредности, онда је то заиста само у сасвим малој мери и оне су погодне једино да заведу јавност… зато, не верујте реконструкцијама.”

У ствари, еволуционисти су измислили тако бесмислене приче да они чак приписују различита лица једној те истој лобањи. Три различито реконструисана цртежа начињена за фосил назван Australopithecus robostus, познати су пример таквог фалсификовања.

Пристрасна интерпретација фосила или фабриковање многих имагинарних реконструкција су показатељ како често еволуционисти прибегавају триковима. А ипак, то изгледа невино када се упореди са намерним фалсификатима који су били извршени у историји еволуције.

Обмана еволуције