Рационализација

0
365

        У часопису Time од 19. децембра 1994. године објављен је један кратак чланак у којем је било много значајних закључака. У њему је писало:

„Свемирски телескоп Хабл ( Hubble ) је још једанпут изненадио научнике омогућавајући им да по први пут виде најстарије галаксије настале само милијарду година након наводног Великог праска. Те галаксије су биле невероватно старе и добро развијене за свој, космички посматрано, мали број година, указујући на то да су се формирале и развиле много брже него што се раније мислило.“

    У извештају о истом открићу у часопису Newsweek (9. децембар 1994.) написано је још више:

 Ове најновије слике су изненадиле теоретичаре. Водонику и хелијуму треба милијарду година да дођу и нагомилају се у средишту гравитационог поља неке галаксије, стварајући тако елиптичне облике које Хабл види. То значи да су ове галаксије ‘почеле да се формирају мање од милијарду година након Великог праска’, каже вођа тима Дучо Макето ( Machetto ) из Европске свемирске агенције ( European Space Agency ) и Свемирског телескопског научног института( STScI  од енгл.. Space Telescopic Science Institute ). Те галаксије не само што су брзо настале из почетних блокова, већ су биле довршене за само милијарду година; када је Универзум био стар само 2 милијарде година, ова елипсаста тела налик на фудбалску лопту изгледају стари исто колико и елипсаста тела галаксија данас. Проблем је само у томе што ниједна теорија не објашњава како се та мешавина примордијалног гаса, настала услед Великог праска, могла тако брзо организовати у галаксије. ‘Наши модели не дају довољно велико и рано семе да би изникле галаксије ‘ , каже астроном Алан Дреслер ( Dressler ) из опсерваторија Карнеџи. ‘Не бих рекао да су људи очајни због овога, али им није пријатно.

„Значи, опет морамо да смислимо нешто боље! Нема сумње да ће научници тражити шта могу да промене у космолошкој теорији како би се она уклапала у нове опсервационе закључке о њиховим унапред постављеним концептима. Мало њих ће икада размишљати о томе да су најудаљеније галаксије зреле зато што их је Бог таквима створио и да је Велики прасак плод маште научника чврсто решених да оповргавају чињеницу да постоји Творац Универзума.“

Како смо у све већој могућности да дубље истражујемо свемир, вероватно ће бити откривене звезде старије од наводног датума Великог праска. (Види поглавље 29 под насловом „Звезде старије од Универзума“). Не морате да будете пророк да бисте предвидели да ће космолози на једно такво откриће реаговати померајући, колико то већ буде било потребно. датум Великог праска и прилагодавајући своје компјутерске моделе према тим новим подацима.

Не можемо се отети снажном утиску да већина научника, укључујући и космологе, поседују наивну и непоколебљиву веру у еволуцију. Једноставно речено, теорија еволуције тврди да су се целокупна материја и енергија, укључујући живе организме, развијали током дугих временских периода као резултат неусмереног и непланираног међусобног деловања физичких фактора присутних у првобитном извору енергије. Опсервациони докази у прилог супротном ставу се потпуно игноришу. То да међу лекарима и биолозима има много еволуциониста је просто невероватно. То да свако људско биће може да схвати макар и основе биологије, а још мање њене много сложеније опсервације, а да још увек верује да је све ово резултат експлозије огромних размера која се догодила пре 15 милијарди година, не може се рационално објаснити. Ако било која чињеница сруши мит о научној објективности, онда је то ова. Само они који се чврсто држе својих предрасуда могу да верују у тако очигледну измишљотину за коју не постоје никакви опсервациони докази.

Још се није догодило да се нешто живо развило из неживог. Ниједан научник не може да објасни зашто сво цвеће има прецизно распоређене и за око пријатне комбинације боја, а не боје које су ту и тамо, без неког реда, набацане. Као што смо видели, неки не умеју да објасне зашто данас нема цвећа које је постојало у раним периодима историје наше планете. Они који тврде да се код нас развио осећај за естетско, који нам омогућава да уживамо у лепоти цвећа, само зато да би био у складу са облицима и бојама које је створила еволуција морали би да објасне биолошку предност поседовања таквог једног осећаја за естетско и опште одсуство неестетског цвећа. Ниједан научник нема ни најмању могућност да објасни на који начин су формирани веома сложени биолошки системи који данас постоjе, а чији појединачни саставни делови немају никакву биолошку вредност ни сврху. Свакако да се ниједан од њих није могао развити као да „зна“ да је предодређен да буде једна карика у ланцу живота. Један такав систем је репродукнвни систем о којем ћемо посебно говорити. Не само што мушки репродуктивни систем не би имао никакву сврху без комплементарног женског репродуктинвног система, већ ни тестиси не би ничему служили, ни хормони попут тестостерона, фоликуло-стимулирајућег хормона или лутеинизирајућег хормона. Простата би баш као и семене кесице била бескорисна без свих осталих елемената овог система. Даље, пенис би са својом шупљикавом структуром која му дозвољава да се испуни крвљу и која садржи потребну количину нерава за постизање ерекције просто био једна сметња да ове и друге особине нису потребне за успешан сексуални однос. Ово су само неке од мајушних карактеристика. На микроскопском, биохемијском и генском нивоу ситуација је далеко сложенија. Па ипак, ниједна од ових карактеристика не би имала своју сврху у стварању нових јединки без присуства оних осталих особина. Ниједан научник се не би могао усудити да покуша да прати како је сваки од ових елемената доспео на своје место посредством Великог праска или на било који други начин осим речју Врховног Дизајнера чије предвиђање и мудрост далеко превазилазе људску.

Док научници сада боље схватају развој предивне бебе из оплодене јајне ћелије (ембриологија), још увек постоје бројне тајне. Замислите само да је сваки пршљен на кичменом стубу тачно на свом месту, да се сваки орган развије баш на месту на којем треба да буде; замислите чудесан дисајни и срчани апарат, бубреге повезане са бешиком и реналне вене и артерије и мноштво других „мистерија“ – да се сви ови потенцијални органи и структуре налазе у тој једној јединој ћелији – и да је све то „осмислио“ један неживи Велики прасак.

Погледајмо нешто још „једноставније.“ У подножју наранџиног дрвета налази се мешавина земље пуне микроба, биљака у фази труљења, а можда и животињских фекалија. Кишница пролази кроз ову мешавину и продире у земљу, упијајући у свој раствор велике количине ових одвратних материја. Ко би уживао у чаши овакве воде? Па ипак, када са тог дрвета уберемо здрав плод наранџе, сок који великим делом потиче од те веома загађене воде не садржи ниједан од ових загађивача и представља изврсну мешавину чисте воде и хранљивих састојака. Како паметно од Великог праска што је уредио да последице буду баш овакве! Зар читалац никада није размишљао о томе да једе наранџу чији је сок садржао ову поменуту загађену воду?

Пресеците јабуку на пола по дужини. Ова петељка се може скинути без готово имало напора. Чини се да уопште није везана за пулпу јабуке. Сада узмите неоткинуту јабуку у зрелом, јестивом стању и ухватите ту исту петељку између прстију, свом снагом покушајте да без њеног увртања ишчупате петељку и откријте како је „лако“ одвојити петељку од пулпе. Па ипак, сматра се да је Велики прасак тако створио ову везу између петељке и пулпе, да јабука остаје везана за петељку која представља њену пупчану врпцу, снабдевајући је хранљивим материјама и водом, све док она не падне са дрвета разносећи тако своје семе. Невероватно је како се сва ова мудрост нагомилала у једној огромној, неусмереној експлозији сирове енергије!

Испитајте сложеност процеса претварања глукозе у залихе енергије како је описан у 2. поглављу. Ту је дело Божјих руку очигледно.

Помислите на многобројне функције једне биолошке врсте – дрвета. Само неке од ових функција обухватају пружање уточишта птицама, инсектима и животињама које живе на дрвећу, пружање хладовине, спречавање ерозије, давање огревног дрвета, воћа, орашастих плодова, предивног цвећа, медоносног нектара, дрвне грађе за намештај и изградњу објеката, смоле, гуме, фармацеутских производа као што су кинин и уље еукалиптуса, претварање сувишног угљен диоксида у атмосфери у чист кисеоник; дрвеће има и естетску функцију, користи се у производњи папира, угља, нафтних деривата и пластике, ћилибара; обезбеђује стабилност климе, плодност тла, од њега се праве боје па чак и обућа у неким земљама, служи као храна за разне животиње попут жирафа и коала, помоћу годова се мери време, дрвеће уопште представља велике испариваче пречишћене воде и доноси још многе друге благослове човечанству. Заиста је задивљујуће то што се потенцијал за тако вишеструко користан биолошки објекат налазио у једном неиздиференцираном извору енергије попут првобитног Великог праска!

Више од седамдесет година научници сматрају да су се биолошке хемијске супстанце могле синтетизовати у условима који су, према њиховим тврдњама, владали на „примитивној“ Земљи. Британски научник Џ.Б.С. Холдејн ( Haldane ) и руски научник А. И. Опарин су обојица дошли до исте претпоставке 20-тих година двадесетог века. Године 1953. Стенли Милер ( Miller ) и Херолд Јури ( Yrey ) су ставили ову теорију на пробу. Створили су у лабораторији атмосферу која се састојала од воде, водоника, амонијака и метана. Употребили су електричним путем индуковане варнице како би симулирали муње. Добијена мешавина је садржала неке органске елементе укључујући ту аминокиселине, саставне елементе беланчевина. Наредним експериментима добијено је свих двадесет људских аминокиселина, базе ДНК, неке масти и шећери.

Да ли ово откриће потврдује теорију еволуције? Свакако да не! Та „првобитна“ земљина атмосфера је само претпоставка. Лабораторијски услови који су употребљени били су они за које су научници већ знали да су оптимални за добијање органских једињења и то је очигледно утицало на њихове теорије о саставу „првобитне“ Земљине атмосфере.

Даље, данас у земљи налазимо калцијум и фосфате, но да ли та чињеница ствара бедрену кост? Да ли присуство аминокиселина значи да ће се развити хиљаде комплексних протеинских структура потребних телу? За тако нешто је потребан интелигентни план. Милер-Јуријев експеримент нам не открива како су настали живи организми. Његова достигнућа се своде само на област хемије.

Свакако да је време да се научници уозбиље. Они су извршили притисак на лаковерне људе и нашим образовним системима наметнули једну од највећих превара у историји ове планете. Не смемо више овим нечувеним теоријама приписивати част која припада истини и мудрости.

       Расел и Колин Стендиш – Велики прасак је експлодирао