СВЕТ ДАНАС

0
581

Од када су се први људи након кушања забрањеног плода покрили лишћем, свесни своје нагости, уследило је отуђење као израз људских међусобних односа. Један другом човек више није циљ већ само средство, не више субјекат већ увек и једино објекат. „Човек је човеку вук“ – неколико миленијума касније овим ће речима Томас Хобс закључити своје размишљање о овој тематици. Такође и материјално утемељење самог човека нагнали су и цивилизацију да се раслаби до те мере да је појединац постао „само ништица у низу истих“, како би то формулисао Фридрих Ниче, док је регулатор вредности постало тржиште. Човек није више боголика икона Творца, већ број, објекат, боље рећи роба, која има своју цену на неприкосновеном тржишту персоналности. Нормално да су изнешене чињенице сазревале постпуно али тај ток је извајао реалност у којој је човек данас не више боголика личност већ употребљиво средство. Немајући простора за хронолошко излагање ове тезе задржаћу се само на садашњем времену као и на околностима које су му непосредно предходиле.

Још је Карл Маркс закључио да је капитализам створио и једну другу врсту сиромаштва. Сиромаштва људског духа! Под капитализмом, радник (читај човек!) био је сведен на ниво радне животиње, која је изводила досадне задатке који се понављају у фабрици. Мрачној, суморној, прљавој пећини, једном потпуно нехуманом окружењу. Експлоатишући људска бића на тај начин капиталисти се нису према њима опходили као што би требало према људском бићу да се опходи већ више као према зупцима у процесу производње. Но, та дехуманизација није се само тицала радника колико и самих капиталиста. Расточени похлепом и немилосрдном конкуренцијом, злоупотребљавали су раднике и једни друге и изгубили из вида прави смисао живота – испуњење креативних способности појединца. Са обзиром да је био ослоњен на хуманистичку традицију Запада, која је тежила да уобличи самосвојна, продуктивна, активна људска бића која кроз борбу развијају своје интелектуалне, естетске и моралне способности и која се односе према другима као према субјектима а не објектима, Карл Маркс закључује да је капитализам, сводећи људе на ниво робе, спречио остварење ове хуманистичке визије. Под наглим растом индустријализације религија је постала споредна грана „просвећеног“ појединца који је тежио ка науци. На раднике и овако нико није обраћао пажњу тако да се код њих очувала, зависно од територије на којој су се налазили, чудна мешавина сујеверја и званичног хришћанства. Тек ће Џон Весли и Џорџ Вајтфилд на њих да обрате пажњу али то би била нека друга тема. Углавном, „свезнајућа“ наука као да је тада завладала разумом „просвећене“ средње класе па су се удружења теозовског типа проширила по „просвећеном“ Западу. На Цркву се тада гледало са ниподаштавањем и одбацивањем. Морал је постао заоставштина прошлости која једноставно није нашла своју логичку примењеност у друштву које је постајало потрошачко и у којем су сензације, задовољства, разни телесни прохтеви били сурогати, а и још увек су, људске тежње ка срећи. Фридрих Ниче је то најављивао, грмећи још крајем 19.-ог века: „Човек постаје моралан – не зато што је моралан! Потчињавање моралу може бити ропско, или ташто, или користољубиво, или резигнирано, или тешко занесењачко, или бесмислено, или чин очаја, као и потчињавање неком кнезу; само по себи оно није ништа морално.“ Свакако да се у атмосфери након Првог светског рата оформило мишљење противно свим забранама, било је то време када је Сигмунд Фројд то психолошки образлагао апелујући на човека да одбаци стеге заблуда које су га до тада везивале. Нормално да се ту мислило пре свега на моралне окове који су у неким пуританским круговима доведени до одређених крајности. Сексуалне слободе тада су постале предметом пажње тог „просвећеног“ Запада а у складу са закључком који је Фридрих Ниче формулисао у односу на луксуз. Односно на човекову тежњу ка њему. „Склоност ка луксузу задире у човекову дубину: она показује да су обилатост и прекомереност вода у којој човекова душа најрадије плива.“

Међутим, исцрпевши ризницу задовољства, човечанство се нашло у замци бесмисла. Угушено многим чињеницама којима се нашло тотално отуђено од Истине сада је још само нејасно констатовало реалности које је колико једну генерацију уназад својски одбацивало. „То стање апсурда треба да проживљавамо. Ја знам на чему је оно засновано – овај дух и овај свет ослоњени један на другога немају могућност да се загрле.“ (Албер Ками, Мит о Сизифу)

 Налик на Буриданово магаре човечанство умире од глади немајући мотива да начини избор у том мноштву чињеница о реалности у којој се нашло, као што ни званични духовници немају храбрости да исти охрабре „вичући са кровова“!

„Ако је љубав способност зрелог, продуктивног карактера, онда способност да се воли у индивидуалном животу, у било којој култури, зависи од утицаја који та култура врши на карактер просечне особе.“ (Ерих Фром, Умеће љубави) Но, култура ваја човека као средство чији је једини ужитак потрошња. Иако је засновано на политичким слободама ипак је тржиште то које је постало регулатор међуљудских односа. И, као и свака роба, тако и људски ресурси морају бити стандардизовани, подложни утицају и, самим тим, лако предвидиви. А потрошачком друштву, или модерном капитализму, потребни су људи који се осећају слободни и независни, који нису подређени никаквом ауторитету, принципу или савести а ипак људи који су вољни да се њима управља, да раде оно што се од њих очекује, да се без отпора уклопе у социјалну машину. Дакле, људи који могу бити усмеравани без употребе силе, вођени без вођа, подстакнути на активност без циља, осим једног: да се буде успешан, да се креће, да се функционише, напредује… да се не мисли, једном речју. Модерни човек се отуђио од себе, од свог ближњег и од природе. Он је трансформисан у робу, своје животне снаге доживљава као инвестицију која мора да му донесе максимално могући профит у постојећим тржишним условима. Људски односи су у суштини односи отуђених аутомата, који своју сигурност заснивају на томе што свако од њих остаје близак стаду и што се не разликује по мислима, осећањима или деловањима. Те мисли, осећања и деловања спадају у ону категорију коју потрошачко друштво диктира појединцу и које овај очитава као властите. Али, имали алтернативу? Такав начин живота је „IN“, сви медији су га као таквог окарактерисали, разни мега, гига и тера маркети пружају конкретан показатељ успешности оваквог начина живота, док је све остало – „OUT“.

Једном речју, туна је на акцији а Реал у гостима… ко ће још о било чему другоме да размишља?

Данас су људи религиозни но не и верујући. Битније је како верујеш него ли како живиш. Отуда и та празнина пошто проста чињеница не може надахнути човека нити мртво слово испунити верника. Ширење Благе вести о Христу као да се претворило у разглашавање информација о Њему. Много је мање сведочења Њега. Присуство оних који живе Истину непроцењиво је за све нас који смо се информацијама заситили. Мноштво информација нас је и довело до бесмисла јер говоримо о фундаменталним стварима, о основним физичким законима на којима космос почива. И то су чињенице! Физичари их називају основним константама. То су ствари попут масе елементарних честица, брзине светлости, електричног набоја електрона, снаге гравитационе силе. Физичари тек почињу да схватају колико су оне прецизно усклађене. Све би пошло наопако само са једном децималном променом. Маса се више не би образовала, звезде не би светлуцале, свет какав познајемо више не би постојао. А о нама да и не говорим. Космичка хармонија која је омогућила настанак живота настала је упркос вероватноћи! Ко је у тренутку Великог праска одлучио да на милијарду аничестица број честица буде милијарду и један, за длаку нас спасавајући од уништења много пре но што смо уопште и настали? Шта је одлучило да након те космичке трампе (честица и античестица поништавају једна другу кад се сретну) број преосталих честица буде тачно толики да би настала гравитациона сила која је спречила да се свемир распукне попут пробушеног балона? Ко или шта је одредило масу неутрона и омогућило настанак атома – нуклеарне силе довољно јаке да у атомском језгру држи на окупу честице упркос њиховом електромагнетном одбијању, омогућавајући тако да свемир узнапредује од стања чистог водоника? Ко је набој протона начинио тачно толиким да би се звезде претварале у супернове? Шта је подесило нуклеарну резонанцу угљеника тако прецизно да би се родио живот? Списак чињеница се наставља. И наставља… и у људима буди један од два осећаја – бес или очај.

Први је резултат вере, нашег труда да досегнемо Творца. Али како? Како? То је питање од милион долара! Зар један такав Ум полаже интересе на начин на који ми покушавамо да откријемо Њега? Зар заиста прети трајном казном (пакао у вечности) због ипак привременог зла (грехова у животу)? Ко је Он? Просте чињенице не могу надахнути таквог трагаоца јер оне иду више у прилог нашем незнању колико о нашем знању.

Други приступ је резултат чињеничног слома – очај. Све је и тако већ речено, покушано а мени не преостаје ништа друго него да дохватим ту туну и укључим своју плазму те да уживам у гостовању Челзија. Да барем уживам док игра траје. Шта после? Ма зар је и битно…

Атеизам, као продукт времена, постаје данас норма цивилизованог човека чак иако се овај декларише као верник. Та неосетљивост за живот по Јеванђељу, за самог Бога који би требао да нам буде узор а не тек један од појмова, према коме се односимо као према лотоу (ако добијем добијем а ако не, ником ништа) где се наша нада и поуздање у Њега губи у дефетистичком приступу Његовом постојању и постаје стандард цивилизованог приступа „религиозним“ питањима. Све друго је фанатизам! Тако да није питање да ли постоји атеизам или зашто постоји атеизам него зашто смо ми атеисти. Како смо дошли до тог ступња да сагледавамо Бога тек као појам а пут до Њега тек као прегршт чињеница о Њему јесте уствари питање појаве атеизма као бунта против тог и таквог сагледавања Божије реалности. У овом свету чињенице доминирају над Истином али то и није нека новост, тако је било одувек, поента појаве атеизма је у сфери нашег прихватања тих чињеница као меродавних за објашњење Необјашњивог уместо простог сведочења Његове речи и Његове радости. Дакле, није питање зашто постоји атеизам него – зашто смо ми атеисти.

Мислите о томе!

Јереј Др Угрин Поповић