Огромне бројке

0
87

Сер Џулијан Хаксли, познати британски научник, дао се на посао да процени колика је вероватноћа да еволутивно, деловањем случајних фактора, настане коњ. Свој закључак је објавио у књизи Еволуција на делу на 41. страни. Вероватноћа је, према процени сер Џулијана, износила једна шанса на према 10 на 3 000 000. Ову огромну цифру је изразио на следећи начин,

„Цифра 1 са три милиона нула иза себе: а само да би се она одштампана, било би потребно три велика тома од по отприлике 500 страна“

С тим у вези треба прочитати тачно оно што је сер Џулијан рекао по овом питању, јер његов прорачун, признаје он, у великој мери умањује вероватноћу да процесом природне селекције настане коњ, а модерна открића ће још висе умањити вероватноћу да се тако нешто деси. Ипак, скоро да смо дирнути сер Џулијановом „вером“ у извесност овог догађаја.

Када човек мало прорачуна, видеће да резултати природне селекције могу бити крајње невероватни када имамо довољно времена на располагању. Следећи професора Милера, можемо поставити питање колико би било вероватно да висе животиње, попут коња, настану деловањем само и искључиво фактора случајности; односно, путем случајног нагомилавања неопходних корисних мутација, без интервенције процеса селекције. Да бисмо израчунали колика је та вероватноћа, морамо проценити два квантитета – сразмеру корисних мутација према бескорисним илл штетним мутацијама; и укупан број мутационих фаза, или сукцесивних корисних мутација, који је потребан да би настао коњ од неког простог сићушног претка. Однос корисних мутација један према хиљаду не звучи као велика бројка, али тако велик број мутација је смртоносан, јер спречава да организам уопште и живи, а велика већина преосталих мутација донекле избацује живу машину из брзине. А укупан број од милион мутационих фаза звучи заиста много, али је, на крају крајева, вероватно потцењен – то значи само једна фаза сваких две хиљаде година током биолошког времена. Ипак, узмимо да је то заиста разуман прорачун. Са овом сразмером, али без било какве селекције, морали бисмо, свакако, да изведемо хиљаду деформација да бисмо добили једну са само једном једином корисном мутацијом; милион деформација да бисмо добили једну која има две корисне мутације; и тако даље док не дођемо до 1000 на милионити да бисмо добили једну која има милион корисних мутација.

 

Наравно, то се у стварности не може догодити, али је веома добар начин да себи визуелно представимо колико је невероватно да се добије неколико корисних мутација у једној врсти само путем деловања фактора случајности. Хиљаду на тримилионити, када се напише, представља број 1 са три милиона нула иза себе: а за штампање тог броја била би потребна три велика тома од по отприлике пет хиљада страница! То је, заправо, бесмислено велика бројка, али показује колико је природна селекција невероватна. Јединица са три милиона нула иза себе представља меру невероватноће да настане коњ – невероватноћу да се то уопште догађа. Нико се не би кладио да ће се десити нешто тако невероватно; а то се, ипак, јесте десило. То се догодило захваљујући деловању природне селекције и својствима живе материје која је учинила да природна селекција постане нешто што се неминовно мора догодити.

Хајде да погледамо све ово на један реалистичнији начин. Шта природна селекција, заправо, ради? Она узима низ ретких и абнормалних догађаја, у облику корисних мутација, и учини их (или прецизно речено, резултујуће мутант гене) уобичајеним и нормалним. Као што смо управо видели, може се узети да је однос корисних према штетним мутацијама један према хиљаду. Учестаност саме мутације је много мања. Она у великој мери варира: за неке гене, имамо једну мутацију у педесет хиљада, код других само једну у неколико милиона. Можда бисмо могли узети просек од једне мутације у сто хиљада – након што репродукција обезбеди сто хиљада гена, можете очекивати да један од њих мутира. Дакле, права учестаност корисних мутација биће у просеку само једна у десте милиона расположивих гена. Ипак, када се појави нека ретка корисна мутација појави, селекција може да је претвори (што и чини), у току само неколико стотина генерација, у нормалан примерак те групе; и тако даље са оном после ње, па оном после те.

Хакслијев покушај да умањи невероватну вероватноћу – могло би се искрено рећи тоталну немогућност еволуције коња кроз процесе природне селекције – очигледно није ни од какве помоћи. Он тврди, као што видимо у горе наведеном цитату, да природном селекцијом корисне мутације гена постају уобичајена појава. Ово јесте тачно, али та чињеница уопште не повећава вероватноћу да ће до позитивне мутације прво уопште доћи. И да се разумемо: као што је малопре речено, Хаксли страшно преувеличава ту вероватноћу. За његове „непромишљено и брзоплето изречене“ претпоставке се сада зна да су биле екстремно оптимистичне.

Да би процес природне селекције довео до еволуције једног организма, сваки корак тог корисног „прогреса“ мора се десити по тачно одређеном редоследу како би се сваки корак надовезао један на други. Сер Џулијан превиша чињеницу да је, да би биолошки системи ефикасно функционисали, од пресудног значаја присуство многобројних фактора пре него што је било који од њих могао да донесе неку корист организму као целини (види 2. поглавље под насловом „Бехеова мишоловка“). На тај начин, тај редак догађај који бисмо, захваљујући могућности ретроспективе, могли назвати „корисном мутацијом“, у ствари, уопште не би донео организму никакву корист ако у исто време нису присутни остали елементи неопходни за функционисање целокупног система. Према томе, једна таква потенцијално корисна мутација, у тренутку када се први пут јавила, не би никако побољшала функционисање организма. Дакле, сам овај мутирани ген не би постао распрострањен зато што не даје организму никакву додатну особину корисну за његов опстанак. Управо овде се природна селекције није показала као користан процес у еволуцији.

Хајде да то илуструјемо. Говорећи у грубим цртама, што ни изблиза не одражава генетску сложеност која лежи у основи тироидног система, покушаћемо да разумемо функцију тироидне жлезде у контролисању метаболизма организма. Велики број од укупног броја елемената мора бити присутан да би систем био од користи за организам. Мора постојати хипофиза. Та жлезда мора да производи хормон Тирео-стимулирајући хормон (ТСХ). Мора постојати метод за апсорпцију и складиштење јода у телу. Мора постојати тироидна жлезда, а она мора бити способна и да производи тироидне хормоне и да буде стимулисана за ту производњу од стране ТСХ. Ови хормони морају имати најмање две функције: (1) регулисање телесног метаболизма и (2) механизам повратне спреге путем којег вишак тироидних хормона у крвотоку зауставља даљу производњу ТСХ и на тај начин спречава појаву убрзаног метаболизма у организму.

Признајемо да смо у великој мери поједноставили све ово и да су код многих од ових својстава гени неопходни. Но, да бисмо илустровали то, ми пишемо као да је за свако од тих својстава потребан само по један ген. Према томе, ако је мутација гена оспособила танко црево да апсорбује јод у организам, таква мутација не би донела никакве користи организму ако већ није постојао механизам за складиштење и коришћење јода. Нити би донела било какве користи ако хипофиза и тироидна жлезда не би већ постојале у организму. Из тога следи да сама мутација неопходна за апсорпцију јода, без осталих елемената, апсолутно не би учинила организам ништа више способним за преживљавање и стога не би постала распрострањена, сем ако се сваки поједини елемент од оних који су неопходни за функционисање система није већ развио.

Овде наилазимо на недостатак сер Џулијанове употребе процеса природне селекције као механизма за смањење више него астрономске вероватноће коју предлаже за еволуцију коња, јер ниједан од ових елемената у успешној контроли телесног метаболизма не би имао никакву предност за опстанак организма ако нису били присутни и сви остали неопходни елементи. Дакле, пре него што би се свака појединачна мутација могла показати корисном за опстанак организма, све оне би морале да буду у исто време присутне у организму. Тек тада би могле да се распростране у популацији. Једино концепт Стварања нуди рационалну основу за функционисање једног таквог система уз истовремену присутност свих особина.

Самоувереној тврдњи др Хакслија да се „то догодило захваљујући деловању процеса природне селекције и својствима живих супстанци које природну селекцију чине неминовном“, мора се упутити изазов. Ако под појмом то он мисли на присуство коња на земљи, онда је тај аспект његовог ланца очигледно неоспоран. Ипак, ако се његова заменица то односи на процес еволуције у генези коња, тада је доказ у супротности са тврдњом.

Како се онима којима математика није баш блиска може омогућити да иоле схвате величину бројке ио3 000000? Ми можемо учинити само слаб покушај у том правцу, али ћемо се потрудити служећи се поређењем.

Универзум се, онолико колико га је човек до сада истражио, састоји од приближно 100 милијарди галаксија од којих се свака састоји од једног билиона звезда и несумњиво великог броја планета, месеца и других небеских тела. Ипак, укупан број честица материје у читавом познатом Универзуму далеко од тога да достиже цифру од ио3 000 000. Када говоримо о честицама, не мислимо на атоме, већ на елементарне честице материје – кваркове и електроне.

Испитајмо један релативно лак елемент – кисеоник. Сваки од његових атома се састоји од језгра у коме се налази 8 протона (позитивно наелектрисаних честица) и 8 неутрона (честица сличне величине без наелектрисања). Сваки од тих протона и неутрона се састоји од 3 кварка. Дакле, колико нам је до сада познато, у језгру атома кисеоника постоји 48 честица. Ово језгро је окружено са 8 електрона (негативно наелектрисаних честица). Тако научници данас знају за 56 честица унутар једног атома кисеоника. Ту нисмо додали честице зване глуони које носе снажну силу која уједињује кваркове, а ни друге честице. Ако бисмо морали да изаберемо много тежи атом, у сваком од атома биле би откривене на стотине честица. Тако изотоп олово207 садржи 703 субатомске честице по атому, а изотоп уранијум238 806.

Установивши да се сваки атом састоји од много честица, испитајмо сада колико честица материје постоји у Универзуму који се састоји од око 100 милијарди огромних галаксија. Стивен Хокинг, професор математике на Кембриџу, дао нам је приближан одговор на ово загонетно питање. Он каже:

„У делу Свемира који ми можемо да посматрамо налази се око десет милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона милиона (1 са осамдесет нула иза себе) честица.“ (Кратка повест времена, стр. 136)

Сада та колосална цифра од 10 на 80-ти пристаје тако огромном Универзуму. Но, ако бисмо морали да поделимо 10 на тримилионити (вероватноћа случајног настајања коња) са 10на 80, резултат би био 10 на 2.999.920. То ће нам омогућити да стекнемо тек бледу представу о огромној величини цифре од 103.ооо.ооо у читавом нама сада познатом Универзуму не постоји ништа на шта бисмо могли указати што би нам иоле могло објаснити величину тако огромне цифре.

Могли бисмо да размотримо вероватноћу да коњ еволуира на другачији начин, а која, према процени сер Џулијана Хакслија, износи 10 на 3.000.000.  Претпоставимо да су се ти наводни случајни фактори догадали у размери од 10 на 80-ти у секунди. Изабрали смо ову цифру зато што она представља, као што смо видели, број свих познатих субатомских честица у нама до сада познатом Универзуму. Пошто Земља представља само трунку прашине у поредењу са огромним пространством које заузима мноштво галаксија, биће очигледно да ова цифра од 10 на 80-ти случајних реакција на земљи у секунди невероватно прекорачује границу могућег. Но, да бисмо били великодушни према теорији еволуције, претпоставили смо да постоји тај немогући број.

Сада се логично намеће питање колико би година било потребно да се развије коњ при вероватноћи од 10 на 3 000 000 када би се те случајне реакције на Земљи догађале у незамисливој размери од 10на 80-ти у секунди? У минути има 60 секунди, у сату 3600, у дану 86.400, а у години приближно 31.550.000. Ако број секунди у једној години помножимо са бројем наших постулираних случајних реакција у секунди (10 на 80), добијамо резултат од приближно 3 x 1087. Да би било још једноставније, пођимо корак даље у нашим напорима и више него утростручимо ову цифру и претпоставимо да се сваке године догадало 1088 случајних реакција. Сада смо у позицији да одредимо колико би година било потребно да се развије један коњ тако што ћемо, једноставно, поделити 10 на 3 000 000 са 1088. Цифра коју добијамо превазилази моћ наше имагинације – 10 на 2.999.912!

Еволуционисти нас обавештавају да се Велики прасак, услед којег је, по њиховој теорији, настао читав Универзум, догодио – „пре око десет или двадесет хиљада милиона година.“ (Стивен Хокинг, Кратка повест времена, стр. 9)

Хокинг се овде служи британском математичком терминологијом. За већину људи енглеског говорног подручја цифра од десет хиљада милиона се назива десет милијарди. Упоредимо цифру од 10 на 2.999.912 са десет милијарди изражених на сличан начин. Цифра од десет милијарди је само 10 на 10-ти. На тај начин, сер Џулијан Хаксли хоће да каже да се у периоду од само 10 на 10-10 година, или од највише два пута толико година (што се изражава као 2 x 10 на 10-ти) догодило нешто за шта постоји вероватноћа од само један у 10 на 2.999.912 година чак и када се користе критеријуми за стопу случајних реакција која далеко далеко превазилази било коју теоријски могућу.

Но, ми смо тек започели нашу анализу овог предмета. Долазак коња на Земљу не би ни у ком случају довео до присуства коња на планети данас, јер би тај коњ свакако угинуо након 20 или 30 година и та врста би изумрла у првој генерацији сем ако би и пастув и кобила еволуирали на истом месту на Земљи у периоду од око 15 година колико траје репродуктивни период код кобиле. То значи да након сваке од око милион случајних мутација та раса мора бити генетски способна да се одржи у животу. Свака мутација мора произвести јединку која проналази прихватљивог партнера који ће, такође, њу прихватити и то у току свог репродуктивног периода. Ниједна мутација не сме да да стерилно потомство, а свака мутација (промена у генетском коду) мора да испуни следећи услов – или да је тај нови генетски код довољно сличан претходном како би процес репродукције био могућ или се у противном мутација мора догодити истовремено код две јединке, мушке и женске, које ће пронаћи и препознати једна другу у току свог репродуктивног периода. Ово мора важити за све генетске промене у сваком организму који се размножава полним путем, од постулираног простог микроскопског „претка“ па све до одраслог коња.

Без обзира колико далеко уназад научници пратили постулирано еволуционо стабло, негде, у једном тренутку, два створења исте врсте морала су да развију одвојене, али комплементарне репродуктивне системе у кратком временском периоду како би били савременици. Пошто је полно размножавање изузетно сложен процес који укључује многе органе, ензиме, хормоне и биохемијске компоненте, шанса да се сви ови елементи развију одвојено код два иначе слична створења једноставно се не би могла израчунати. А ништа од овога нам не објашњава нагли скок са митотичког (бесполног) размножавања на мејотичко (полно) размножавање.

 

Даље, еволуционисти би морали да уведу теоријско биће које би се могло размножавати митотичком деобом током веома дугог периода развоја полне способности. Неки кажу да је први облик полног размножавања био хермафродитски (једна јединка има и мушке и женске полне органе и може да оплоди сопствену јајну ћелију). Но, такав један „прелазни“ еволуциони корак не би повећао вероватноћу јер полно понашање хермафродита у многоме повећава сложеност размножавања у поређењу са митотичком деобом.

У таквом једном моделу постојао би онај додати корак и био би то један од оних крупних корака када се један једини полни хермафродит развије у два одвојена бића – мушко и женско – исте врсте.

Даље, Хакслијева немогућа вероватноћа била је процена за развој коња од „неког једноставног микроскопског претка.“

Био је мудар и није покушао да израчуна додатну вероватноћу неопходну за еволуцију тог теоретског „микроскопског претка“ из неживих хемијских супстанци, а још мање из примордијалне енергије Великог праска. Природна селекције се не може позвати као пречица до развоја живота у овим гигантским еволутивним корацима.

Човек једноставно само може да са страхопоштовањем стоји пред величанством и мудрости Онога који је све створио.

„Кад погледам небеса твоја, дело прста твојих, месец и звезде, које си ти поставио; шта је човек те га се опомињеш?“ (Псалам 8:3,4)

„Твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васиљену и што је год у њој.“

(Псалам 89:11)

Да ли је овај свет настао деловањем случајних фактора у природи који су насумице  творили сва ова чудесна дела која видимо? Да ли је и читав незамисливо сложени Универзум настао на тај исти начин? Наравно да није!

„У почетку створи Бог небо и земљу.“ (1. Мојсијева 1:1)

Не може постојати ниједно друго рационално објашњење.

Расел и Колин Стендиш – Велики прасак је експлодирао

LEAVE A REPLY