О ДУХОВНОМ САДРЖАЈУ ДАРВИНИЗМА

0
19

Дарвинизам је у супротности са Библијом, али он сам по себи представља не науку, него само мишљење појединих научника, које је у супротности са  научно утврђеним чињеницама.

Светитељ Лука (Војно-Јасењецки) [22, с. 44]

Из тих речи се види, да дарвинизам има осим научних такође и духовних претензија. У складу с том чињеницом и филозоф Карл Попер је писао: «Дошао сам до закључка, да дарвинизам представља не доказиву научну теорију, него метафизички програм истраживања — један могући оквир и план за развијање доказиве научне теорије » [цит. по 2].Има 50 година како је, у врема свечарских беседа, посвећених Дарвиновој стогодишњици 1959. године, Џулиан Хаксли овако приказао суштину садржаја теорије еволуције: «У складу са представама о еволуцији, нема ни места, ни потребе ни за чим надприродним. Земља није била створена, она је настала као резултат еволуције. То се исто може рећи и о животињама, и о биљкама, које на њој живе и расту, па и о нама, људима, о нашој свести и души, а такође о нашем мозгу и нашем телу. Еволуирала је и сама религија…» .

Заиста, већ 1885 године аутор капиталног тротомног трактата «Дарвинизам. Критичка анализа» Н. Данилевски тврдио је, да «теорија еволуције и није толико биолошко истраживање, колико је филозофско учење, купола на здању механицистичког материјализма, чиме се једино и може објаснити   њен фантастични успех који нема никакве везе с њеним научним достигнућима » . У томе се и скрива узрок чињенице, да теорија еволуције, без обзира на њену поразну научну неплодност, има практично недељиву власт над општим идејним представама у нашем савременом разцрковљеном друштву.

По мишљењу Данилевског, предајући живот на земљи, у складу с Дарвиновим учењем, под власт еволуције, то јест под власт случајности, немогуће је објаснити задивљујућу хармонију у природи и у читавом мироздању. Данилевски је писао: «Из реченога је јасно, од колике је првостепене важности питање о томе, је ли Дарвин у праву или није, и то не само за оне који се баве зоологијом и ботаником, него за свакога макар малкице мислећег човека.  Његова је важност толика, и ја сам чврсто убеђен, да нема ни једнога другога питања, које би му по важности било једнако, ни у области нашега знања а ни у једној области практичног живота.  Јер то је, уствари, питање «бити или не бити», у најпотпунијем и најширем смислу » .

Са ставом, да је питање односа према дарвинизму од принципијелног значаја за нашу општу друштвену свест, такође су били сагласни либерално-демократски и социјалистички делатници. Разлика је само била у томе, што је Н. Данилевски решавао то питање са позиција православнога хришћанина, а дарвинисти – са материјалистичких позиција.

Карл Маркс је, пошто је прочитао „О пореклу врста“,  у писму Ласалу од 16 јануара 1861 године ликовао, што је Богу, барем у природним наукама, задат, по његовом мишљењу,  „смртоносни ударац“. Фридрих Енгелс је у својој «Дијалектици природе» писао: «Испрва су рад, а затим заједно с њим, разговетан говор, постали два најглавнија стимуланса под чијим се утицајем мозак мајмуна, постепено,   преобратио у човечији мозак…» . Лењин је у раду «Шта су то «пријатељи народа» и како они ратују против социјал-демократа» изједначио Дарвиново учење по његовом значају у области природних наука са значајем  Марксовог учења о људском друштву, посебно подвукавши да је Дарвин докрајчио гледања на врсте животиња и биљака као на «богом створене» . Духовну противречност између теорије еволуције и хришћанске веронауке осазнавали су и научници-природњаци следбеници Ч. Дарвина. Посебно, Џ. Хаксли је писао: «Дарвинизам је, ослањајући се на рационалне идеје, одбацио и саму идеју Бога као Творца свих организама…  можемо у потпуности сматрати неодрживом сваку идеју надприродног управљања, које се остварује некаквим вишим умом, одговорним за процес еволуције » .

Наведимо мишљење Артура Кејта: «Дозволите ми да објавим, до каквог сам закључка дошао: Христов закон не може се измирити са законом еволуције, у крајњој линији са оним његовим обликом у каквом је данас. Не, та два закона су у непомирљивом сукобу један с другим, Христов закон никада неће моћи да победи, док закон еволуције не буде поражен » .

Сам Ч. Дарвин савршено је схватао, да његова теорија ступа у конфликт са хришћанском веронауком. У књизи «Настанак врста» он је писао, очигледно покушавајући да се оправда: «Ја не видим довољно разлога, због кога би гледишта, која се у овој књизи излажу, могла да повреде ичија религиозна осећања “.

У књизи «Порекло човека и полни одбир» он је писао: «Ја знам, да ће закључци, до којих се дошло у овом делу, некима изгледати као сасвим нерелигиозни, али онај, ко их као такве жигоше, мора да докаже, због чега је настанак човека као посебне врсте од неке ниже форме уз помоћ закона промене и природне селекције безбожније, него објашњавање рађања појединачних људи по законима обичног рађања људи » .

Дарвин је ван сваке сумње схватао, да његово безбожно учење представља изазов црквеном вероучењу о стварању света Богом за шест дана, о постанку човека, о појави смрти у свету и другим догматским учењима.

Са руског др Драгомир М. Давидовић

Научни саветник Института „Винча“

Протојереј Константин Буфеев

Портал Слово

26 новембра 2010 г.

LEAVE A REPLY