МЕТОДЕ РАДИОАКТИВНОГ ДАТИРАЊА

0
513

Да ли сте се некада озбиљније запитали како се процењује старост једне стене, фосила или предмета? Да ли вас је изненадило невероватно прецизно навођење старости нечега што потиче из давних периода младости наше планете? Колико су заиста поуздане цифре за које се тако сигурно тврди да представљају чињеницу, и да ли су грешке ових мерења заиста тако мале? Свакодневно смо окружени бројним
стварима чију старост веома лако можемо да одредимо или проценимо. Књиге, играчке, алат, и многи други предмети углавном имају на себи одштампан и датум и место производње. Када видимо неку зграду, аутомобил или мост, на основу изгледа и материјала од кога су направљени можемо веома добро да проценимо време из кога потичу. Старост археолошких проналазака одређује се познавањем историје, стила и умећа људи који су живели у неком добу. Дакле, за већину ствари прилично лако одређујемо њихову старост.
Шта онда да радимо са стенама и фосилима на којима није утиснут никакав датум и које нису део историје о коме имамо забележене записе очевидаца?

МЕТОДА УГЉЕНИКА 14C

Ово је са разлогом најпопуларнија метода одређивања старости. Док се све остале методе користе искључиво за датирање стена, метода радиоактивног изотопа угљеника 14C (чита се: Ц 14) користи се за одређивање старости фосила. Открио ју је професор Willard Frank Libby 1949. године током које је предавао на Чикашком универзитету. Захваљујући овом открићу 1960. године добио је Нобелову награду за хемију. Угљеник-14 ствара се тако што космички зраци (протони) погађају атоме азота, кисеоника и аргона у атмосфери, при чему се из њихових атомских језгара избацују неутрони. Овако настали неутрони крећу се веома брзо и сударају се са атомима обичног азота 14N који преузимајући неутрон избацују један протон из свог језгра. Овим се не мења његова атомска тежина али се смањује атомски број за један чиме атом азота (14N) постаје атом угљеника (14C). За разлику од обичног угљеника(12C), 14C је нестабилан и полако се распада претварајући се поново у азот. Овај процес при коме се ослобађа енергија чини га радиоактивним (бета-зрачење). Од постојећа три изотопа угљеника (12C, 13C, 14C) само је 14C радиоактиван. Већи део угљен-диоксида (CО2) у атмосфери створен је реакцијом кисеоника са 12C док је мањи део створен реакцијом са 14C. Биљке у процесу фотосинтезе апсорбују обе врсте угљен-диоксида чиме и 12C и 14C улазе у њихов састав. Ова два изотопа угљеника улазе и у састав животиња јер оне једу биљке, тако да сва жива бића, укључујући и људе, у себи имају одређени проценат радиоактивног 14C. И ако се атоми 14C непрестано мењају назад у 14N, жива бића током целог свог живота размењују угљеник са својом околином тако да однос 14C/12C у њима све време остаје једнак том односу у атмосфери. Оног тренутка када биљка или животиња умре, атоми 14C се више не надокнађују новим тако да количина 14C почиње да опада. Ова појава се често метафорички описује као сат који почиње да куца оног тренутка када живо биће умре.
Стопа распада 14C је таква да се половина постојеће количине претвори назад у 14N за 5730 година. Зато се овај период назива периодом полу-распада или полу-живота. Није тешко закључити да би у случају проналажења једне четвртине данас присутне количине 14C закључили да је живи организам стар 11460 година. Након седам времена полураспада (око 40000 година) требало би да остане 0,78% првобитне количине 14C што је премало за прецизну процену старости. Зато се ова метода може поуздано користи само до три времена полураспада. Све старије од 50000 година не би требало да има мерљиву количину преосталог 14C.

ПРЕТПОСТАВКЕ И ПРОБЛЕМИ

На основу до сада реченог може да се примети да се ова метода заснива на неколико претпоставки: Садржај угљен-диоксида у атмосфери је од увек био исти.
Однос 14C/12C је увек био исти. Време полураспада 14C је од увек било константно и једнако данашњој вредности. Садржај азота у атмосфери је од увек био константан. Ни једна од наведених претпоставки се не може научно потврдити, а са друге стране постоје основане сумње у њихову тачност.
Из фосилних остатака сазнали смо да су некада на Земљи живеле много веће биљке и животиње. Не само да су постојале многе данас изумрле врсте, већ су примерци тренутно постојећих врста били и неколико пута већи од данашњих. То се односи и на биљке и животиње. Поред тога што су биле веће и разноврсније, флора и фауна су биле распрострањене на много већем подручју него данас. Испод леда целог северног појаса пронађене су затрпане тропске шуме огромних стабала. На планети са тако бујним животом постојала је огромна потреба за угљен-диоксидом кога је морало бити знатно више.
Данашња продукција 14C у атмосфери релативно је мала и износи 10кг годишње. Неки научници тврде да је до пре неколико хиљада година она била 100 до 1000 пута
мања него данас! Један од разлога је рапидно слабљење Земљиног магнетског поља које доводи до све већег продора космичког зрачења, а тиме и до бржег стварања 14C и повећања односа 14C/12C. Што се тиче времена полураспада, истраживања рађена у последњих десет година показују да је оно морало да буде знатно краће тј. да је брзина распада радиоактивних елемената некада била знатно већа. Недавно објављени подаци су шокантни за свакога ко схвата какви закључци следе из тога. Наиме, у прекамбријумском граниту, који се налази у основи свих континената, пронађена је велика количина акумулираног хелијума нагомиланог у кристалима. Било би потребно 1,5 милијарди година да се данашњом стопом израчи постојећа количина. Проблем је што хелијум веома лако напушта кристале па се никаква акумулирана количина не би смела очекивати. Он би требало да излази константном брзином којом се и зрачи, и никако не би смели да затекнемо постојеће залихе које полако нестају. На основу присутне количине хелијума израчунато је да овај гранит, који се налази у основи свих контитнената, не може теоретски бити старији од 14000 година. Последња истраживања рађена у светлу ових чињеница прецизније одређују његову старост (а тиме и старост земљине коре као и саме планете Земље) на 5680 година!
Овде бих хтео свима да скренем пажњу на чињеницу да овај резултат добијен од стране неколико искусних доктора физике и геологије потврђује тврдње теорије креације о младој земљи. Ово је такође и веома близу броја текуће године јеврејског календара, који означава број година од настанка света. Ако су вам ипак битне једино суве научне чињенице, још више ћете се изненадити када сазнате да ово потврђује и резултате веома познатих истраживања Др Роберта Џентрија  објављена више од 20 пута у водећим светским научним часописима као што су Nature и Science. Укратко, Др Џентри је истражујући остатке распада радиоактивног 218П (полонијум-218) у узорцима гранита узетих са бројних локација са свих континената, показао да је стопа радиоактивног распада некада морала бити неупоредиво већа. Поред тога, у закључку његових истраживања наведена је импликација да је земљина кора створена за мање од три минута и да нема говора о никаквим милионима година о којима говори теорија еволуције. Због објављивања ових резултата доспео је на суђење у америчкој држави Арканзас где су му се супротставили водећи заступници теорије еволуције.
Врхунац суђења било је сведочење познатог еволуционисте, доктора геологије Брента Делримпла  који је као одговор на Џентријев рад изјавио да је то „мала мистерија стварања“ . Џентри је под овим називом објавио књигу у којој говори о свом раду и поменутом суђењу. Значај свега овога је још већи имајући у виду да до данас нико није успео да оповргне резултате његових истраживања. Крајем 2003. године, физичар који и данас ради у Америчкој Националној Лабораторији Лос Аламос , Др. Џон Баумгарднер, пронашао је значајне количине 14C у пет дијаманата формираних дубоко у земљиној кори. И сам еволуциониста, претпостављао је да су дијаманти стари више од милијарду година, али ово „спектакуларно“ откриће, како га је и сам окарактерисао, показује супротно. Да су заиста у питању милијарде година, 14C ту не би требало да се налази.
Дијаманти имају веома јаке везе унутар кристалне решетке због чега и јесу најтврђа супстанца позната човеку. Било каква атмосферска или биолошка контаминација је веома мало вероватна. Овде падају у воду сва објашњења еволуциониста која су и раније била само неоснована прича без икакве везе са постојећим доказима. 14C је ту једноставно зато што није имао довољно времена да се распадне. Свет једноставно није толико стар!

ОСТАЛЕ МЕТОДЕ ДАТИРАЊА

До сада је свима вероватно јасно да за одређивање старости стена и слојева земљине коре не може да се користи метода 14C. То није проблем јер је установљен повећи број метода радиоактивног датирања само за ову сврху. За разлику од одређивања старости угљеником, ове методе се заснивају на мерењу количине „родитељског“ елемента, али и количине елемента „потомка“ до кога се први распада. На пример, уранијум- 238 се распада у олово-206, калијум-40 се распада у аргон-40, рубидијум-87 у стронцијум-87, уранијум-235 у олово- 207, итд. Старост се одређује једноставним израчунавањем временског периода потребног да се од родитељског елемента добије постојећа количина елемента потомка. Добијена старост представља време од формирања стене. Овим методама може да се одреди
старост само стена вулканског порекла, такозваних базалтних стена. Пошто оне сачињавају убедљиво највећи део земљине коре овиме је и већи део проблема решен. Тако време од формирања стене уједно представља и време од њеног очвршњавања.
Концентрације изотопа се могу измерити веома прецизно али је пут њихове конверзије у временски период поплочан са више претпоставки од којих свака мора да буде тачна да би добијени датуми заиста представљали старост стене: Стопе распада радиоактивних елемената су увек биле константне и једнаке данашњим вредностима. Почетне концентрације се узимају као познате узимајући да на почетку
уопште није било елемента потомка.
Систем се посматра као затворен тј. да није могућ губитак нити прилив ни родитељског ни изотопа потомка. Ни једну од ових претпоставки није могуће доказати док, као и код методе 14C, постоје основане сумње у њихову тачност.
О доказима који сведоче о великој брзини распада радиоактивних елемената у прошлости, већ је било речи у претходном делу. Претпоставка о затвореном систему
је нешто што се од почетка узима са резервом и селекција узорака се врши управо по овом критеријуму. То се наравно чини након мерења јер се пре тога не разликују једни узорци од других. Резултати добијени од појединих узорака, који се уклапају у оквире постављене теорије, се прихватају док се остали одбацују управо под изговором контаминираности узорка.
Што се тиче друге тачке, о усвојеним почетним концентрацијама, мислим да и сами видите проблем. Право је чудо како људи у опште могу да заснивају тако озбиљна тврђења у науци на основу једне овако благо речено сумњиве претпоставке. Не бисве било тако необично да се у последњих 50 година ова претпоставка није показала као потпуно погрешна! Како се и данас дешавају повремене ерупције вулкана, ово тврђење је било могуће веома лако проверити. Стене једноставно очвршњавају са оба изотопа у себи. Зашто би ико одбацио оно што се стенама догађа данас и усвојио нешто сасвим друго за стене из прошлости?
Један од примера је датирање базалта са Хаваја насталог ерупцијом вулкана Килауеа која се догодила пре 200 година. Коришћена је веома цењена и све популарнија метода калијум-аргон (40К-40Ар) којом је добијена старост од 22 милиона година! Испитиване су и стене близу места Хуалалеи настале 1801. године. Испитивање је вршено 2001. године и уместо 180 година добијене су вредности од 160 милиона до 3 милијарде година! Овакве грешке од преко 99,99% забележене су и испитивањем узорака са Новог Зеланда и бројних других локација.

СА ТЕОРИЈЕ НА ПРАКСУ

Како се у стварности долази до одређених датума и колико и сами еволуционисти узимају за озбиљно резултате добијене методама радиоактивног датирања?
Ради одређивања старости фосила Аустралопитекус рамидус 1994. године, узети су узорци базалта најближи слоју у коме се фосил налазио. Добијена је старост од 23 Ма (Mega annum, милиона година) методом аргон-аргон. Водећи истраживачи су одлучили да је добијена старост превелика да би се уклопила у велику причу еволуције. Због тога су одлучили да испитају нове узорке базалта. Од нових 26 узорака, 17 је дало резултат у оквиру прихватљивих 4,4 Ма, док су осталих 9 узорака поново дали много дуже периоде. Одбачени су под изговором да су највероватније
контаминирани и да због тога дају „погрешне“ датуме. Значајна ископавања рађена су у Кенији 1967. године. Једну од експедиција водио је Richard Leakey, син познатих палеонтрополога Louis и Mary Leakey. Пронађен је слој са фосилима и алатима људи из најпримитивније људске заједнице, такозвани КБС Туфф. Први покушај датирања овог слоја извршили су 1969. године F.Ј. Fitch (Bikbeck College, University of London) и Ј.А. Miller (Cambridge University), признати ауторитети за датирање методом калијум-аргон. Добили су старост од 212 до 230 Ма. На основу постојећих фосила, био им је потребан датум од 2 до 5 Ма и добијени резултати су одбачени. Иста два научника су касније другим методама дошли до цифре од 2,61 Ма. Усаглашавање око старости овог слоја и фосила у њему трајало је наредних 10 година. Питање је било веома важно јер је пронађен и фосил људске лобање. Резултати су објављивани у часопису Натуре, а обухватали су више метода радиоактивног датирања које су указивале на старост од 2,9 Ма.
Крај ове чувене контроверзе је запањујући. Током 1980. и 1981. године, постојећа истраживања су била критикована више него икада. Основа за то били су пронађени фосили свиња за које је еволуциони процес био прецизно утврђен. Одбачени су резултати свих пет метода датирања међу којима су аргон-аргон и калијум-аргон и прихваћена је старост од 1,8 Ма искључиво на основу теоријских претпоставки еволуције. У Аустралији је пронађено дрво затрпано лавом која је очврсла и формирала базалтну стену. Дрво је методом 14C датирано на 45 хиљада година док је базалт методом калијум-аргон датиран на 45 милиона година!
Пет узорака стена из северне Аустралије датирани су помоћу неколико метода. Олово-олово дало је старост од 841 ± 140 Ма, док су друге методе дале од 1550 до 1650 Ма. Веома је занимљиво да је метода торијум-олово (232Th/208Pb) дала следеће старости за ових пет узорака: 275, 61, 0, 0, 0 Ма. Управо су ове цифре и најпоузданије јер је торијум мање покретљив од минерала уранијума који су родитељи изотопа олова код оловоолово методе. У овом случају последње три добијене вредности су у сагласности са теријом креације и Библијом. Захваљујући развоју науке, теорија еволуције доживљава све већи пад у светлу растућег броја чињеница које је оповргавају. Губици на пољу науке надокнађују се судским пресудама које су постале место дефинисања значења појма наука. Уместо некадашњег значења „потрага за истином“, термин наука данас означава проналажење што бољег натуралистичког (атеистичког) објашњења појава у природи. Постоји право такмичење међу еволуционистима у измишљању теорија које би попуниле највеће рупе у теорији еволуције. Најуспешнији добијају огроман новац за финансирање својих даљих „истраживања“.
Често се, као и 2005. године, Нобелова награда додели управо за допринос теорији еволуције. И поред свега тога, еволуција још увек нема одговор ни на најосновнијепитање – „Како је настао живот?“ Нико до сада није успео да смисли причу која би бар на изглед могла да буде истинита. Ако ви верујете у еволуцију и мислите да имате одговор на ово питање, имате прилику да освојите милион долара! На интернет адреси http://lifeorigin.org понуђена је награда управо ономе ко да одговор на ово питање у сагласности са постојећим хипотезама теорије еволуције. Ако немате одговор, можда је време да се запитате ко је у праву. Друга страна тврди да има одговор, а ако су неким случајем они заиста у праву имаћете целу вечност да се кајете.

Ненад Тешовић