СЕЛФИ

0
879

   У нашој реалности постоје само ментални окови, решетке кроз које смо до јуче гледали у Небо. Данас више не. Данас смо покачили селфије на решетке и уместо Небу дивимо се туђим, од злата и сребра, направљеним оковима. Небо више није опција, нити крајњи циљ. Селфији су замрачили нашу потребу за другим те гледајући у саме себе ми верујемо да смо тиме ближи онима који се „радују“ и који су „срећни“ иза својих решетака од сребра и злата. На решеткама селфији, у центру кавеза риалитијии те визија да кавези могу бити другачији. Од сребра и злата. То хоћемо. То је наш крајњи циљ и испуњење.

Двоје људи, када их напусти трећи, због којег су се и састали, пребаци се одмах на куцкање порука. Нема потребе за упознавањем јер трећи је отишао а тиме и поента њиховог сусрета. Тако они одлучују да буду и остану странци. Када трећи дође СМС се на кратко прекида, слушају се вести а затим следе и реакције… У принципу, ништа што већ нису знали али својим говором покушавају да буду људи те да на тај начин испуне време до неке нове поруке или каквог чудесног твита. Дакле, срело се троје људи али се растало троје странаца. Ипак, направили су селфи а онда исти поделили на свим Друштвеним мрежама. Тај селфи се затим окачи на решетку и ми можемо да видимо како имамо пријатеља. Како нисмо сами а то и јесте поента. Дакле, не то да не будемо сами већ да покажемо целом свету како нисмо сами. Иако смо сами и сем селфија имамо само себе… Но, о томе се ни не размишља јер почиње нова епизода „Великог Брата“. Ми остављамо на кратко свој селфи и хрлимо у нову виртуалну авантуру….

Изгледа да Станија има каквих стомачних проблема. Све су назнаке да је диареја у питању. Ух… сирота она. Али, сретни ми јер управо откривамо тему за наше нове твитове и СМС-ове. Цела Мрежа је запаљена, нетт гори, свако има свој коментар на нову ситуацију у кући Великог Брата. Ипак, није мала ствар… Станија има пролив! Како то може да се догоди мимо нас. Неки сретници имају и селфи са њом. Цела Мрежа је могла да се посведочи томе. Али, има неких који сматрају да је тај селфи у ствари фотомонтажа. Дискутабилно је то. Мора се размислити. Удубити у тај селфи. Док, са друге стране, увек има и завидника… оних који немају селфи са њом. Можда би и кренули у истрагу тог селфија али управо наилазе нове вести – Жућу су избацили из буса!

Сташно, страшно! – одјекује мрежом и Станија већ одлази у заборав као и селфи направљен са њом.

Најтужнија реченица коју сам икад чуо јесте била од мог оца, прослављеног новинара и репортера. Он је рекао – „Новина живи само један дан“.

Само један дан је та вест битна. Тај догађај у коме су страдали многи на Озрену, када је писао о томе, или када је тај и тај коњ победио на Београдском хиподрому, када је писао о томе. Дакле и та патња и та радост трају само један дан…

Али не и наш селфи! Он може трајати вечно као и људи који су на њему. Наши пријатељи и наши ближњи. Да, они ће трајати вечно. Наш селфи ће им омогућити то!

Мислите о томе…

Јереј Др Угрин Поповић