ИСКУСТВО

0
783

Постоје многе расправе, многа мишљења, и неодољива потреба, да се иста поделе са хиљадама, и стотинама странаца, само да би се одржао тај привид размишљања. Већ су чувени они почетци са – нисам школован, или нисам у тој теми, или нисам ово или оно, или ко сам ја да судим – и, онда долази оно чувено – АЛИ! Затим експертиза саме те теме, све са тенденцијом да се дати исказ мора поштовати као меродаван иако је сама та особа, у почетку своје оралне маструбације, истакла како она уопште није нити стручна нити меродавна. Заиста онда, који то духови гоне такве особе да уопште имају потребу да своје мишљење поделе са светом. Заправо, не мишљење, него увек неко неслагање, неки антагонизам, неко непристајање… који опет захтевају макар малу упућеност, за шта ови, у почетку тврде, да је немају. АЛИ! Да, то вечито АЛИ! Боже, запитам се понекад, да ли ти људи уопште прочитају оно шта су сами написали, те како им упорно измиче тај очигледни оксиморон, којег до бесвести понављају. Како им не досади то, у крајњој анализи. Но, што би рекао још Цицерон – „чудних ли људи, чудних ли обичаја“.

Не бих улазио у све то сада. Пре бих истакао један квалитет који нам свима фали, а који је лишен потребе за доказивањем. Заправо, тај квалитет су имали рани хришћани, те су, на крилима тог квалитета, и покрстили Царство. Управо сам убеђен да недостатак тог квалитета и мотивише све те празне разговоре, а заправо потребу за њима. Тај квалитет је – ИСКУСТВО! И, заиста, колико ми имамо искуство Бога у својим личним околностима? И? Не видимо у томе проблем? У томе да знамо све о Њему, али не и Њега? Да знамо шта Он то хоће, или жели, или Му смета, или шта год… а да ту саму особу никада нисмо упознали. Можда би добро питање, на овом месту, било – откуда онда знамо шта то Он хоће ако ли не знамо Њега? А, да… чули смо да тако треба. „Ваља се“ – што би рекли. Исус Христос, претпостављам да сте чули за тог човека, имао је тај исти проблем. Да, да… и у Његово време људи су „чули“ како треба, или шта то Бог хоће-очекује. Немојте мислити да само ми данас имамо ту ексклузивност. Не! Глупост је одувек међу људима била присутна. Но, вратимо се Христу. У свом антoлогијском обраћању људима на гори, Христос је истакао – „чули сте како је казано старима…“ – међутим, онда наставља – „А ја вам кажем…“!!! Јасно нагласивши, колико у тој истој 5.-ој глави Јеванђеља по Матеју, да није дошао да мења Закон и да, штавише, онај који промени и најмању цртицу у њему биће назван најмањим у Царству Небескоме. Дакле, о чему се онда ради? Веровали или не, ради се о искуству. Исус Христос је имао искуство односа са Богом, што је даље сведочио Собом, док је већина, у Његово време, имала искључиво искуство односа са словом Закона. Те, како приступ Богу није просто механика деловања, тако и то слово, лишено људског духа, свело се на традицију. На нешто, што је успомена на неке, који су ето, имали однос са Богом. Схватате? И тада, као и сада, Бог је сведен на оно „јуче“! На лично неприсуствовање, већ на неку бледу интерпретацију Његове воље, која ће нам обезбедити неко лепше „сутра“. Оно данас, и оно овде, јесте избачено из те једначине Богопознања. Дакле, постоји то „јуче“, када је Бог ходио земљом, или када су људи комуницирали са Њим, и оно „сутра“ када ћемо и ми стати пред Њега. Свакако, ако се придржавамо интерпретације Његове воље од оних који су живели то „јуче“. Отуда вероватно и та потреба да се буде „у праву“. Јер, ипак… лутрија је то! Многи су живели у оном „јуче“, и многи су дали своје сведочење о „исправности“ Богопознања. Чешће пута то су противречна сведочења. Ипак, да не заборавимо – људи су разапели Бога јер је Он хулио на Њега. Једном речју, није био у праву. Они који су „чули“ знали су боље. Зато су Га и разапели. Једноставно, није се уклапао у њихову слику о Богу. У све оно што су они „чули“ о Њему. Тужно, зар не? Ипак, ту тугу живимо и данас.

Искуство и логика (да, логика!) – јесу добитна комбинација нашег живљења. Разумете ли? Ако Бог постоји, Он је жив. – прва премиса – Ако је жив, онда комуницира. – друга премиса – Ако комуницира, онда Га могу и ја чути – силогистички закључак! И, заиста, ако не видимо атоме то не значи да их нема, или да их ми не можемо видети, ако бисмо то јарко желели. Као и у случај атома, тако је исто и у случају Бога, немамо жеље да Га чујемо. Немамо жеље да комуницирамо са Њим. Признајмо то себи напокон! Достојевски јесте. Много нам је лакше да прережемо славски колач, опстојимо сат времена недељом (или не… Бог је милостив, разумеће нас), а затим испратимо Реал Мадрид, на свом ЛЕД од 74 инча, и купимо Ленор на акцији. Одрадили смо своје тзв „духовне“ обавезе, и сада још само да сачекамо то епско „сутра“, па ћемо већ видети шта даље. До тада окушавамо своју „православност“ на Друштвеним мрежама, без неке веће жеље да га и разумемо. „Чули“ смо, и то је довољно. А да ли…?

Мислите о томе!

P.S. Квалитет искуства је у немању потребе да се исто доказује. Оно се сведочи. То никада није позив на панел-дискусију, већ увек и искључиво радосни усклик – Христос Воскресе! Дакле – Жив је! Ту је! Са нама је! Међу нама је! Или, како би то још ап. Павле посведочио речима – „не живим више ја, него Христос у мени“.

 

Јереј Др Угрин Поповић