БАЈКА О ЧОВЕКУ

0
290

Дарвин је дискретно чекао 12 година после 1859. године, пре него што је своје еволуционистичке спекулације применио БАЈКА О ЧОВЕКУ-МАЈМУНУ Пре извесног броја година један лондонски суд је пресудио да је власник неких новина дужан да исплати извесном племићу на тумачење људског порекла. Његов први ађутант Хаксли није губио време, обилазећи то питање као мачка око вреле каше. У својим научним саопштењима, рукописима и предавањима Хаксли је од почетка проповедао сродство човека и мајмуна. Велики део јавности данас верује да је човеково порекло научно утврђена чињеница. У ствари, овај део теорије еволуције има толику научну тежину да му недостаје само перушка да полети. Са наследним местом у Горњем дому 30.000 фунти одштете – зато што је објавио погрешан податак да је племић јеврејског порекла. Било би сјајно када би се многи који негодују због еволуционистичке клевете да су наши преци мајмуни или друге животиње, удружили и довели пред суд све издавачке куће, професоре итд. који то прокламују. Никад више се ништа не би чуло о еволуцији када би еволуционисти били присиљени да изнесу прихватљиве доказе за суд и пороту. Ако би пропустили да докажу своје речи, потпуно оправдан би био захтев много веће одштете него у наведеном случају, пошто је морална штета коју су проузроковале еволуционистичке лажи – огромна. Доказ у случају човека-мајмуна заснива се на извесним фосилним остацима. Први од њих, који се састоји од теменог дела лобање и неких њених делова, нађен је у пећини близу Диселдорфа кратко време пре објављивања Порекла врста. Отада су откривене бројне друге лобање сличног типа, познатог као неандерталски човек. Прве откривене лобање су биле исувише некомплетне да би указале на положај отвора кроз који кичмена мождина улази у мозак. Према томе, било је немогуће рећи да ли је неандерталски човек стајао усправно. У складу са својим еволуционистичким маштаријама, научници су дуго времена претпостављали да је неандерталски човек био длакаво, погурено, мајмунолико створење. Његову реконструкцију на овим основама извршио је еминентни професор Бул, директор Природњачког музеја у Паризу. Слични модели појавили су се и у другим музејима, а слике су масовно објављиване. Неколицина научника је протестовала, али су били игнорисани. Комплетнији остаци су откривени у Риму 1929. године и показали су да је неандерталски човек имао усправно, људско држање тела, а да су еволуционистичке претпоставке биле неосноване (Дјуер, Човек, стр. 38). Др X. X. Вулард, члан Краљевског друштва, професор анатомије на Лондонском универзитету, у часопису Напредак науке (Science Progress) за јули 1938. године, описује неандерталског човека као примитивно биће, испод аустралијског црнца, али ближе њему него што је он модерном Европљанину. Родезијски фосил човека се сада сврстава у неандерталски тип, а професор Вуд Џоунс је у књизи Место човека међу сисарима (Man’s Place among the Mammals) истакао како je недостатак „мало основног знања анатомије“ (спојеног, без сумње, са еволуционистичким сањаријама) слично проузроковао да г. В. П. Пикрафт у извештају Британског музеја 1928. године неоправдано сврста родезијског човека у посебну врсту погуреног мајмуноликог бића (цитат Дјуера у књизи Човек, стр. 38). Данас су три главне, наводно, фосилне карике између човека и мајмуна: човек са Јаве, пилтдаунски човек – откривен у Енглеској и – пекиншки човек. Осим ових, постоји и хајделбершки човек, представљен само масивном виличном кости, кога већина антрополога описује као, у суштини, људско биће, али са извесним мајмунским особинама. Могло би се приметити да је Витекеров алманах за 1931. годину забележио како су посмртни остаци Диминга, озлоглашеног аустралијанског убице из 1892. године, ексхумирани и да је сер Колин Мекензи, директор Аустралијског института за антропологију, саопштио да имају приметне карактеристике мајмуна. Према томе, хајделбершки човек би могао да има исто толико много или мало везе са мајмунима као и Диминг. Човека са Јаве, друкчије названог Pithecanthropus erectus, или тринилски човек, открио је др Ежен Дибоа. Др Дибоа је 1887. године, када је имао низак ранг међу особљем Амстердамског универзитета, изненадио своје колеге одбијањем унапређења и најавом своје намере да као лекар холандске армије оде на Јаву, у потрагу за кариком еволуције која недостаје између човека и мајмуна (видети професора Елиота Смита у извештају Симпсоновог института 1931. године). Др Дибоа се вратио 1894. године са својим наводним човеком-мајмуном и постао цар научног света. Ови фосилни остаци, који су од тада стално били предмет сукоба мишљења, састоје се од темена лобање типа шимпанзе, без чела и истурених обрва, са два моларна зуба и болесном бутном кости људског типа, величине као код човека високог 170 цм. Др Дибоа их је пронашао близу Тринила на централној Јави, у делу корита реке Бангаван које је откривено само у најсушнијим периодима сезоне суша. Питање за дискусију је да ли постоји икаква основа за претпоставку да су ови остаци припадали једној истој особи: Власник темена лобање је очигледно имао главу врло сличну глави шимпанзе, али изузетне величине, јер највећи постојећи мајмун има запремину мозга око 625 цм3, а научници процењују да врх лобање са Јаве указује на запремину мозга од око 900 цм3. Овде би могло да се напомене да аустралијски урођеник има запремину мозга 1.250 цм3, а модерни Европљанин, у просеку, око 1.400 цм3. Чија год да је била бутна кост са Јаве, тај је сасвим очигледно стајао усправно, што не чини ниједан мајмун. Што се тиче два зуба, они се уопштено описују као слични мајмунским, али неуобичајени. Спојите детаље и резултат је створење које стоји усправно, са обрвама шимпанзе и без чела, са људском бутном кости, а на вољу машти се оставља да скицира лице, стопала, тело и руке. Велико откриће др Дибоа почело је налажењем зуба у кориту реке у септембру 1891. године. Месец дана касније открио је, метар даље, горњи део лобање. Настављајући своја истраживања на истом локалитету у септембру 1892. године, нашао је бутну кост 15 метара далеко од места где је била лобања. Такође је нађен други зуб, 4 метра далеко од бутне кости, у правцу лобање. Лобања је била померена и трпела ерозију под дејством воде. Зуби и бутна кост су имали оштре и јасне ивице и очигледно се нису померали са првобитног места. Др Дибоа је приписао ерозију лобање цурењу из литице на обали реке. У извештају Смитсонове институције САД за 1898. годину појављује се текст саопштења др Дибоа Берлинском антрополошком друштву 1896. године, a у извештају Смитсонове институције за 1913. годину може се наћи врло обиман чланак о свим остацима фосилизованог човека који су били до тада познати. Компилацију је начинио др А. Хрдличка, кустос Антрополошког одељења Националног музеја САД, после специјалне мисије у Европи, са циљем да фосиле испита за Смитсонову институцију. Из планова, илустрација и текстова ових извештаја произилази да је еродирана лобања са Јаве била узводно од нееродираних зуба и бутне кости. Али, без сумње, и вода би потекла узводно – само да помогне еволуцији. У берлинском саопштењу о својим открићима др Дибоа је изјавио да је „заједно са овим костима“ нашао фосилне остатке стегодона (изумрлог слона) и малог јелена, а „нешто даље“ остатке буфала, антилопе, говеда, свиње, носорога и хијене.

 

Сер Артур Кеит** у књизи Древно доба човека (Antiquity of Man) каже да је др Дибоа сакупио са овог места у кориту реке Бангаван између 1891. и 1894. године фосиле 27 различитих врста сисара. Немачка експедиција под вођством г-ђе Зеленка је такође провела две године, почевши од 1906. године, на истом месту, вршећи много шира истраживања, при чему је открила огромну количину различитих фосила, али није нашла трагове човека-мајмуна. Према томе, изгледа да је оскудне фрагменте који чине човека с Јаве њихов проналазач изабрао из прилично комплетне гомиле костију Нојеве барке. Штавише, за овог проналазача се каже да је жртвовао виши положај у Амстердаму за нижи положај на Јави ради изражене намере да открије недостајућу везу између човека и мајмуна, а коју је еволуција предвидела. Већина од нас би у таквом случају била склона да посматра у светлу најоптимистичкијих обећања било какве остатке које би копање по коритима тропских река могло да пружи. Имали би њиховог човека-мајмуна или би пропали у том покушају. Др Дибоа је рекао 1896. године берлинским научницима да је „на другим местима истог геолошког слоја“ нашао фосилне остатке гигантског мравоједа, прекривеног крљуштима и нилског коња. Није им рекао да је на овим „другим местима“, у Ваџаку, око 80 км од Тринила, 1889. године откривена фосилна људска лобања типа аустралијског црнца, а да је он сам 1890. године ископао другу фосилну лобању истог типа. Чудно је да ове интересантне чињенице др Дибоа није објавио до 1920. године, пуних 30 година. Према часопису Природа (Nature) од 6. 1. 1921. године, он их је нехотично открио, учествујући у дискусији о налазу фосилног човека у Талгају, Квинсленд. Могуће је да је др Дибоа имао добрих разлога да о томе ћути толико дуго. Истовремено, не треба бити много проницљив па запазити да ствар еволуције не би помогло откривање постојања правог човека уз његовог претпостављеног претка, човека-мајмуна. Као што примећује сер Артур Кеит, да су сви чланци истовремено пуштени у јавност – то би научницима пружило више него што би могли да приме, можда и више него што би могли да протумаче. Изгледа да је човек с Јаве (још увек главно упориште еволуције) све до сада био сакривен велом од погледа недостојних очију. Др Хрдличка пише у Извештају Смитсонове институције за 1913. годину: „Све што је досад испоручено научном свету је – одливак темена лобање (чије комерцијалне копије дају друкчије мере од оних које су према извештајима узете с оригинала) неко- лико илустрација које не задовољавају потпуно: нема репродукција бутне кости и зуба, тако да је научницима ускраћено не само проучавање, већ и сам поглед на оригинале, који су још у поседу њиховог проналазача.“ Др Хрдлички, званичном изасланику велике Смитсонове институције, којом председава и сам Председник и Врховни судија САД, ускраћена је дозвола да прегледа оригинале. Он је ситуацију описао као „неуобичајену“. Од 1936. године две некомплетне лобање и неке њене делове, сличне лобањи човека са Јаве, нашао је др Г. X. Р. фон Кенигсвалд код Сангирана на Јави, како бележи Природа од 2.12.1939. године. Најпотпунија од њих даје, према њеном проналазачу, запремину мозга од 835 цм3, у односу на процену Дибоа од 900 цм3 за човека с Јаве. Бутне кости сличне људским или други делови скелета – нису пронађени до задњег извештаја који је видео писац ове књиге. Никад није било ни најмање дозе слагања међу научницима о оправданости претпоставке др Дибоа да нађено теме лобање и бутна кост припадају истој особи. У берлинском чланку 1896. године др Дибоа је наређао мишљења двадесетак водећих научника о остацима, која су показивала екстремне разлике. Коначно, као круна свега, сам др Дибоа је 1938. године објавио како, после дугог проучавања антрополошких приручника, костију питекантропуса и „других материјала истог порекла у свом поседу, већином раније необјављених“ – сматра „да се овде ради о гигантском гибону“. Објављујући ово у броју од 26. фебруара 1938. године, Природа је глатко одбила да напусти човека с Јаве као цењени доказ еволуције. Она каже да су нови закључци др Дибоа о његовим фосилима примљени „са поштовањем, али без општег прихватања; a у светлу нових доказа морају се сматрати као дефинитивно побијени“. Овај водећи научни часопис затим тврди: „Питекантропус сада стоји на линији људског порекла, макар само као прахоминид.“ Испада тако да је уредник Природе већи ауторитет за човека с Јаве него његов проналазач. Међутим, као што ћемо касније видети, било шта да је, потпуно је немогуће да је питекантропус предак човека. Штавише, догматски ставови Природе су крајње брзоплети у светлу изјаве др Дибоа да, чак, и после пола века он још држи у рукаву неке карте, мислећи на необјављене тринилске фосиле. За човека са Јаве се вероватно никад ништа не би чуло да је др Дибоа 1894. године ставио две људске лобање из Ваџака уз тринилску лобању шимпанзе и људску бутну кост. Тешко да би његов проналазач напустио човека с Јаве без довољно јаких разлога. Пилтдаунски човек, или Eoanthropus (човек сванућа), је следећа тема на листи човека-мајмуна. Он потиче из слоја са фосилима, дебљине петнаестак центиметара, близу дна шљунковите јаме, дубоке 1,20 м, коришћене за насипање споредног пута у Сасекс Даунсу, око 13 км северно од Луиса. Пилтдаунски човек се састоји од девет малих делова кости лобање и мање од половине виличне кости, сличне шимпанзино. Све у свему, од њега нема много, a открио га је у деловима у току вишегодишњег временског периода г. Чарлс Досон, адвокат из Луиса, трагач за фосилима – аматер. При крају, помоћ му је обезбедио др А. Смит Вудворд (касније сер), припадник особља Британског музеја, а ускоро затим и председник Геолошког друштва. Ова слагалица је састављена напорним радом – онолико колико се могла уклопити – да чини део врха и задњег дела лобање. Празан простор је попуњен белим гипсом, а и чело и кости лица су моделиране од гипса. Коначно, вилична кост, чије су три петине недостајале, такође је допуњена гипсом и постављена напред. Човек-мајмун, који је тако настао, затим је изложен на веома посећеном сензационалном састанку Геолошког друштва у Лондону 18.12.1912. године. Објављено је да пилтдаунски човек, онакав какав је први пут приказан, има запремину мозга 1.070 цм3, што га ставља испред 900 цм3 јаванског човека, али знатно иза 1.250 цм3 аустралијских црнаца. Он је реконструисан више пута – очигледно уз још обилнију помоћ посуде са гипсом – пошто се данас наводи да му је запремина мозга 1.300 цм3. Главно од бројних питања за дискусију је код овог доказа еволуције, који се веома наслања на нагађања, да ли је вилична кост шимпанзе икад имала било какву стварну везу са деловима људске лобање. To је питање за дискусију и постоји крајња различитост мишљења у научним круговима о томе. Постоји разлог за сумњу, јер су уз делиће лобање и виличну кост из овог слоја са фосилима, ширине петнаестак центиметара, извађени још: зуб мастодонта, зуб стегодона (изумрлог слона, раније непознатог у Западној Европи), два зуба нилског коња, два зуба дабра, бутна кост слона, обликована да служи као алатка, и коначно нека оруђа од кремена. Чини се да не би било крајње невероватно да је овој разноврсној зоолошкој колекцији прави шимпанза дао свој допринос у виду дела виличне кости. Пилтдаунски човек је подигао споменик г. Чарлсу Досону и помогао др Смиту Вудворду да се домогне места председника Геолошког друштва (1914), а касније и титуле витеза. Његова тврђења ни у ком случају нису опште прихваћена, јер професор сер Графтон Елиот Смит 1931. године изјављује о овом доказу еволуције: „Још и данас многи антрополози на континенту одбијају чак и да га наведу у расправама о људским фосилима, или га, ако то чине, гурају у страну као толико сумњивог да је боље игнорисати га“ (Природа, 27.6.1931. године). Пекиншки човек је крајњи експонат у овом низу. Он потиче из пода пећине у каменолому кречњака, чија је експлоатација престала, 56 км југозападно од Пекинга.

 

 

У Извештају Смитсонове институције из 1931. године професор Елиот Смит је изјавио како је др Дејвидсон Блек, сазнавши о открићу чудног фосилног зуба негде близу Пекинга, отишао у Кину да се придружи кинеским геолозима у нади да ће наћи фосилног човека-мајмуна. Др Блек је 1929. године начинио своје прво откриће некомплетне лобање. Отада је нађен значајан број лобања, од којих је једна или више њих било довољно комплетно да покаже како је нос био широк и раван, а запремина мозга између 1000 и 1100 цм3. Ови остаци су били толико слични темену лобање са Јаве, које пак лини на теме шимпанзе, да је дуго трајала расправа о томе да ли је пекиншки човек довољно различит од јаванског да би му се доделило посебно научно име. Коначно је назван Sinanthropus, мада су неки научници тврдили да се скоро ни по чему не разликује од питекантропус еректуса са Јаве. У Природи од 2.12.1939. године забележено је да је откривено 7 бутних костију пекиншког човека, већином некомплетних, а према опису недостајале су им људске карактеристике бутне кости са Јаве. Узгред, може бити поменуто да су, уз пекиншког човека, у поду пећине нађени остаци преко 50 врста сисара, као и фосили жаба, змија, корњача и птица. До 1930. године, не мање од 1.475 налаза фосилних костију је начињено на овом локалитету (видети иступање професора Џ. Б. Барбера у Британском удружењу за унапређивање науке, Природа, 27.9.1930. године). Јавански човек је стекао своје полуљудске атрибуте на основу претпоставке да је људска бутна кост припадала темену лобање шимпанзе. А пекиншки човек је опет јавански човек, али без људске бутне кости. У погледу стања некритичне лаковерности, коју је у научничким умовима створила теорија еволуције, лаику се мора опростити ако се запита да ли се пекиншки човек пење до полуљудског статуса на коленима јаванског човека – или, да будемо прецизни, на бутној кости јаванског човека. У том смислу, може се разумети потпуна пустош која би била учињена у еволуционистичком тумачењу порекла људског рода ако би се допустило др Дибоу да одбаци јаванског човека као мајмуна и ништа више од тога. He само да би ишчезао егземплар бр. 1 еволуције, већ би с њим био срушен и пекиншки човек. Једини преостали човек-мајмун би онда био пилтдаунски човек. А када се бели гипс уклони, шта остаје од пилтдаунског човека? Ништа, осим неколико делова кости које би све могле да се скупе у једну шољицу. Може бити да је уредник Природе нањушио претећу трагедију када је тако глатко одбио да се опрости са јаванским човеком без обзира на све – ни за све докторе Дибоа на свету. Сада долазимо до крајње тачке. Без обзира шта би јавански, пилтдаунски и пекиншки човек могли бити, сасвим је немогуће да су они преци човека. Разлог томе је што је Homo sapiens, потпуно развијен човек, већ постојао, што је већ кувао свој доручак, правио алатке и бавио се својим свакодневним пословима када се наводна изгубљена карика еволуције појавила. Г. Дјуер, члан Зоолошког друштва, у књизи Нове тешкоће теорије еволуције (стр. 93) истиче да су фосили људи модерног типа откривени у слојевима који су сигурно бар исто толико стари, а вероватно и старији од оних у којима су нађени јавански човек, пекиншки човек итд. Он набраја фосилне лобање из Касте- недола, Олмоа, Калавераса, из Олдовеја и Клишија, фосилне вилице из Абевила, Фоксхола, Канама и Канџера. Г. Дјуер је антиеволуциониста, а антиеволуционисти су изван признатих научних кругова. Оставићемо зато његове изјаве по страни. Уместо тога, окрећемо се водећем британском научном часопису Напредак науке (Science Progress), који излази тромесечно, а издаје га поштована издавачка кућа Џон Мари. У броју од јула 1938. године, налазимо чланак X. X. Вуларда, члана Краљевског друштва, професора анатомије на Универзитету у Лондону, о древној прошлости човека (The Antiquity of Recent Man, H. H. Woolard). Непотребно je рећи да je професор Вулард еволуциониста. Ниједном антиеволуционисти не би било допуштено да само на тренутак заузме место које он држи. Заправо, професор Вулард је неуобичајено искрен еволуциониста. У свом чланку он даје приказ различитих људских фосила. Мисли да „не може бити апсолутно сигурно“ како су све кости и два зуба који чине јаванског човека припадале истој особи. Бутна кост је „несумњиво људска“, а теме лобање „подсећа по много чему на облик акробатског гибона“. Јавански и пекиншки човек чине „један тип“. Хајделбершка вилична кост је „у суштини људска“, али „сличност са антропоидном вилицом је нарочито блиска“. Делови пилтдаунске лобање разликују се од модерне лобање само по томе што су необично дебели, а вилична кост „подсећа највише на шимпанзину и изгледа нескладно са лобањом“. С обзиром на каснија открића фосилног човека у Енглеској, професор Вулард одбацује виличну кост као неповезану на било који начин са деловима лобање. Ово од пилтдаунског човека чини обично људско биће. Што се тиче старости различитих остатака, професор Вулард сврстава јаванског и пекиншког човека у вршњаке старијег плеистоцена, хајделбершког човека у средњи плеистоцен, пилтдаунског човека у старији плеистоцен или чак раније, а неандерталског човека у млађи плеистоцен. Као што је раније речено, он описује неандерталског човека као примитивније људско биће од аустралијског црнца, али ближе њему него што је он модерном Европљанину. Професор Вулард примећује да јавански, пекиншки и неандерталски човек чине растући низ према запремини мозга и зато их палеонтолози сматрају као редослед фаза настанка човека од нижих животиња. Он додаје: „Тешко је у том погледу осећати задовољство зато што су у оштрој супротности са овим типовима фосила откривени други, који се ни на који начин не разликују од модерног човека, а који су исто толико стари или, чак, старији од ових које смо управо описали.“ Професор Вулард примећује да „очигледно, вршњаци не могу бити преци једни другима“. „Други аспект овог питања“ – наставља он – „илуструје низ фосила који су нађени у разним деловима света, али, што је чудно, необично често у Енглеској. Нађен је низ врло старих фосила који сведочи о чињеници да се модерни Енглез, уколико је о његовој анатомији реч, протеже у прошлост до времена када је у другим земљама човек тешко могао да буде разликован од мајмуна.“ Енглеске лобање које помиње професор Вулард су: свонскомбска лобања (откривена 1937. године), лобања откривена 1925. године при копању темеља за Лојд банку у Лиденхол улици у Лондону, и трећа фосилна лобања – пронађена у месту Бери Сент Едмундс. Он каже да све оне потичу бар из раног плеистоцена. Сопствено еволуционистичко гледиште професора Вуларда је да је „човек настао нагло и да је у материјалу предака постојао период велике нестабилности и промена, тако да су многи нови типови развијени мутацијама“. Другим речима, одете једне ноћи у кревет као шимпанза (или било која животиња коју више волите), а следећег јутра се пробудите као потпуно развијен човек, са даром говора, укусом за музику и способношћу за математику. Наука би прогутала било шта само да избегне идеју да је Свемогући Бог имао било шта са појавом човека на земљи. Непотребно је рећи да професор Вулард не пружа доказе који подржавају хипотезу о магичној трансформацији животиња у људе. Деградација већегдела садашње биолошке науке је прилично очигледна из неких од искрених изјава професора Вуларда. Размотримо, на пример, импликације следећег: „Ако се два људска фосила нађу на истом геолошком нивоу и један има већи мозак а други мањи, увек ће на генеалошкој мапи бити приказано да је човек са мањим мозгом настао много раније из заједничког биолошког материјала него онај са већим мозгом. Ово је, наравно, анатомски закључак изведен тако због унапред створених закључака да процес еволуције мора да се развија постепено. Он није заснован на било каквом знању, стеченом на основу палеонтолошких доказа.“ И даље: „Откриће да модеран човек има огромну прошлост, у ствари већу него било који други варијетет, већина анатома је увек покушавала да заобиђе и минимизира, реконструишући све хоминидне фосиле тако да носе мајмунске црте, које су одсутне код савременог човека.“ Ово су директна и отворена признања еволуционисте из првих редова да се еволуција одржава лажшш чињеницама и фалсификованим доказима. Размотрили смо еволуционистичке „доказе“ – ако се они тако могу звати – о наводном човековом пореклу од животиња. Г. Дјуер не износи ништа више од очигледне чињенице када каже да, упркос потрази која је трајала већи део века, „није могуће указати на било који фосил и рећи за њега: врста представљена овим фосилом, мада није људска, јесте предак човека“ (Нове тешкоће теорије еволуције, стр. 93-94). Погледавши детаљно стварне чињенице, поучно је запазити каква врста тврђења се данас налази у књигама по полицама јавних библиотека у земљама енглеског говорног подручја. Типично за оно што се преваром подмеће јавности (која ништа не сумња) као утврђена чињеница, је следеће – из књиге др Марка Гробарда Човек, роб и Господар (Mark Graubard: Man, Slave and Master – Dent and Sons, London, 1939.), која ce први пут појавила y САД: Најстарији фосил који припада човеку, скоро истинска карика која недостаје, је човек-мајмун са Јаве, са мозгом средње величине између мајмунског и човечијег, али који хода усправно као човек, на шта несумњиво указује структура његовог костура. Постоји такође и пилтдаунски човек или човек праскозорја са великим очњацима, малим челом и виличном кости као код мајмуна. Коначно имамо пекиншког човека, који дефинитивно не припада људском роду, али је напреднији од мајмуна. Најстарији јасно људски фосил је вероватно онај нађен близу Хајделберга и назван хајделбершки човек… Човек-мајмун са Јаве, пилтдаунски и пекиншки човек су постојали пре око милион година… Хајделбершки човек крстарио је земљом пре око пола милиона година. Трговца из предграђа који закида на мери или продаје храну којој је истекао рок употребе – одводе на суд и кажњавају ако га ухвате, али се никога не тиче када из штампарских машина на велико излази безвредно еволуционистичко ђубре, без трунке чињеница које би га подржале, трујући умове људи. Вечна част изузецима, јер постоји известан број научника који су одбили да подрже измишљотину о човеку-мајмуну. Ево шта каже професор Вајсман у књизи Модерна биологија: „Прави је злочин над истином да се оскудни остаци, чије је порекло тако неизвесно као питекантропусово, представљају као апсолутни доказ порекла човека од животиња, да би се преварила јавност“ Др Кларк Вислер, главни кустос Антрополошког одељења Америчког музеја историје природе, рекао је у листу Њујоршки Американац (New York American) од 2.4.1918. године: „Човек се, као и коњ или слон, просто некако догодио… Човек је пао из ведра неба, колико смо ми у стању истраживањима да допремо у прошлост.“ Професор В. Бранка из Берлина каже у књизи Човечији фосил (Fossil Man): „Палеонтологија нам ништа не говори по том питању – она не познаје претке човека.“ Професор Ј. Рајнке са Универзитета у Килу каже у књизи Монизам и његове присталице (Monism and its Supporters): „Нама само бацају прашину у очи када читамо у једној тиражној књизи: Да човек непосредно потиче од мајмуна, a у даљој перспективи од дугачког низа нижих кичмењака, остаје утврђено као неоспорна историјска чињеница, са пуно важних последица. …

 

Једино тврђење, које наука може изнети у складу са својим достојанством, је да не зна ништа о пореклу човека.“ Г. Даглас Дјуер каже у књизи Човек, посебна креација (Man, a Special Creation): „Начин на који се јавност заварава комплетним сликама наводних човекових предака, заснованих на виличној кости, парчету лобање или чак зубу – је скандалозан. Јавност нема појма да су те слике плод маште. Један инцидент 1922. године у САД, који наводи мајор Рен у књизи Еволуција – чињеница или фикција, илуструје у којој мери еволуционистичке маштарије могу да утичу на научну мисао. Један једини зуб кутњак је нађен у плиоценском слоју у Небраски. Велики палеонтолог, професор X. Ф. Озборн, тадашњи председник Америчког музеја историје природе, написао је да он припада раном типу човека мајмуна, који је одмах назвао Hesperopithecus. У то време, г. Вилијем Џенингс Брајен је порицао еволуцију, a професор Озборн је искористио откриће хесперопитекуса да упути следећи укор г. Брајену: „Земља говори Брајену из његове сопствене државе Небраске. Зуб хесперопитекуса је као слабашан гласић, његов звук није лако чути… овај мали зуб говори читаве томове истине – о човековом пореклу од животиња.“ У Енглеској је еминентни антрополог, професор сер Графтон Елиот Смит, навео Илустроване лондонске вести (Illustrated London News) да објаве чланак о прецима човечанства, илустрован цртежима хесперопитекуса и његовог брачног друга – све на основу једног малог зуба. Сада је установљено да је зуб припадао пекарију, врсти дивље свиње и хесперопитекус је ишчезао. У свом издању из 1929. године Енциклопедија Британика сматра неопходним да помене овај изгубљени посед еволуције, али је страшна истина прикривена колико год је могуће, пошто је откривено само да је утврђено да зуб припада „бићу другог реда“ – што је начин да се каже „свиња“ помоћу 14 слова. Држава Тенеси је 1925. године донела закон који забрањује учење еволуције у школама, а г. Брајен, непосредно пре своје смрти, успешно се појавио као главни антиеволуционистички заступник парнице у Дејтону, против неких новина које су га исмевале. Процесу је дат широк публицитет, a са еволуционистичке стране подржавала га је и финансирала Америчка унија за грађанска права (American Civil Liberties Union). Није на одмет поменути да је 6 година касније Конгресни комитет САД о комунистичкој пропаганди рекао за ово тело: „Пуних 90% његових напора изражени су у име комуниста који су дошли у сукоб са законом“ (Извештај Представничког дома бр. 2290,1931., стр. 56). На овај судски процес у Тенесију указује се у одломку књиге г. Р. Ц. Мекфија Теологија еволуције (Theology of evolution), објављеној 1933. године. Аутор каже: Све док је питање отворено, као што је сада, скандалозно је да деца и студенти уче као доказану чињеницу како су њихови преци мајмуни и да им се приказују гнусне слике примитивног човека као длакавог створења, сличног мајмуну, са ниским челом, без подбратка, повијених леђа и кривих удова. Таква наука је срамота и злонин против човечанства, подесна само за жуту штампу, а католици и становници Дејтона заслужују поштовање што су одбили да прихвате потпуно недоказану хипотезу. Јеванђеље човековог порекла од животиње је круна теорије еволуције и све остало води ка њој. Стандарди у извођењу доказа модерне еволуционистичке науке представљају вероватно најнижу тачку интелектуалне дегенерације коју је достигао цивилизовани човек у току протеклих 2.000 година. Све је најбезглавија претпоставка и безгранична лаковерност, са јединим циљем да се доспе, милом или силом, до таквог погледа на људско порекло – који представља највеће понижење које је људски ум у стању да замисли.

Артур Филд, 1941.г.