Истина о Луси

0
331

Преко педесет година у свим школама на свету проповеда се теорија еволуције. Тако је данас планета Земља први пут у историји насељена генерацијом људи који мисле да нема Бога и да ће њихови преступи остати некажњени и након њихове смрти. То је можда и највећа победа једног бића свима познатог као Сатана. Ова теорија је вековима шаптана на уво појединцима али никада није успела да се пробије у ширу јавност јер је нико никада није узимао за озбиљно. Ни сам Дарвин није био нарочито убеђен у своје хипотезе. Ипак, постојали су његови савременици који су тренутно прихватили све његове тврдње, као да су целог живота чекали да се управо то догоди. Један од њих био је творац комунизма – Карл Маркс, који је своје одушевљење исказао пославши Дарвину примерак своје књиге „ Das Capital “ са личном посветом. Други је био Адолф Хитлер који је у теорији еволуције пронашао интелектуално оправдање за примену еугенике и масовно убиство милиона људи. Историја је сведок да у људском друштву могу бити опште прихваћене свакојаке лажи и демонске моралне творевине. Конформизам је вирус којим је данас заражено скоро целокупно човечанство, али ипак постоје мудри људи који се још увек сећају Пролећних Празника и који са неизмерном кроткошћу ишчекују и све извесније оглашавање труба Јесењих Празника. Поред овог палог света, пред својим крајем је и теорија еволуције којој се под модерним електронским микроскопима откривају огромне рупе и која је пред колапсом под тежином својих безбројних лажних тврдњи.

Луси је назив најпознатијег фосила врсте Australopitеkus afarеnsis, прелазне форме између човека и мајмуна. Пронађен је 1974. године и представља један од најкомплетнијих фосила јер је очувано чак 40% скелета. Већина других фосила састоји се од неупоредиво мањег дела скелета, често само од једне или свега неколико костију. Готово све што је сада већ опште познато о овом фосилу,није тачно. Пре свега Луси у опште није била женског рода, како се на основу имена може претпоставити, већ је у питању мужјак. Као друго, уопште се не ради о прелазној форми што потврђује и сам назив ове врсте Australopitеkus – („australo“ = јужни; „pitekus“ = мајмун). Некада и сами еволуционисти признају незавидан положај у коме се налазе. Познати генетичар са Харвард универзитета Richard Lewоntin у својој књизи Human Diversity каже: „Упркос узбудљивим и оптимистичним тврдњама неких палеонтолога, ни једна хоминид врста не може се поставити као наш директан предак“. Да би заиста знали шта је истина а шта не, најбоље је да погледамо овај фосил и сами просудимо о томе.

 

 

 ИСТИНА ПРОТИВ ЕВОЛУЦИЈЕ

 

 

На слици можемо да видимо реконструкцију комплетне лобање фосила врсте Australopitеkus afarеnsis. Одмах се види да се никако не ради о људској лобањи. Људско лице је вертикално док се овде види драматично одступање. Предњи зуби су под углом док су код људи вертикални. Гребен испод обрва је велики чак и у поређењу са људима из племена Абориџина. На крају, запремина мозга је мала чак и по стандардима за мајмуне. Очигледна разлика између људи и мајмуна је та што мајмуни немају носне кости. У питању су кости на које ми ослањамо наочаре док их носимо. Мајмуни немају ни такозвану носну кичму која нас спречава да меко ткиво доњег дела носа померимо на горе. Уколико прстом покушамо да померимо део носа између ноздрва на горе, одмах наилазмо на ову кост. Мајмуни немају овај систем костију већ једноставно имају троугласт отвор на лобањи на месту носа. Луси управо има такав отвор, што се може приметити и на слици. На основу којих особина онда еволуционисти тврде да се ради о прелазној форми? Кажу да су зуби код Луси релативно мали. То је истина јер већина мајмуна заиста има веће зубе, али постоји више врста мајмуна и са малим зубима. Друга ствар коју истичу је релативно дебела зубна глеђ. Мајмуни углавном имају танку зубну глеђ док је она код људи релативно дебела. Ипак, испоставља се да и данас постоје неке врсте мајмуна, као на пример орангутан, који имају релативно дебелу зубну глеђ.

 

Изгледа да је ова особина више везана за начин исхране него за било који сценарио који нуде еволуционисти. Дакле правих аргумената нема. Како су онда успели да постигну да милијарде људи верују да је Луси нека врста нашег блиског претка? Одговор је – пропаганда. Сви музеји, зоолошки вртови, новине, часописи, филмови, телевизијске емисије, сви они! Лобања врсте  изложена у музеју Australopitеkus afarеnsis пропагирају еволуцију упркос чињеницама. Један од безбројних примера је и експонат у зоолошком врту у граду Saint Louis у Америчкој држави Мисури. Експонат има неколико јасно изражених особина. Пре свега се види глава веома слична мајмунској док су са друге стране тело, груди и гениталије изразито налик на људске тј. женске. Руке и шаке су такође људске а исто важи и за ноге и стопала. Уколико би се уклонила длака добило би се тело слично луткама из излога. Елегантан став, рука на бради и замишљен поглед, сугеришу да ово биће размишља о нечему. Овај експонат са људским телом и мајмунском главом оставља јак утисак на све полазнике. Ово је иначе потпуно лажно представљање правог изгледа Луси. Управа зоолошког врта признаје да су знали за то још од израде експоната, али да не намеравају да га мењају јер би то променило поруку коју они желе да пошаљу јавности. Ако се боље погледају руке, види се да су направљене елегантно као руке пијанисте. Кости прстију (фаланге) су праве као код људи, док су код мајмуна оне закривљене и зато њихова цела шака изгледа веома закривљено. Због тога се, између осталог, мајмуни тако добро сналазе међу крошњама дрвећа док би са друге стране имали доста проблема да свирају клавир. Експонат је ипак направљен са оваквим шакама иако су још пре његове израде објављени резултати истраживања која су показала да је закривљеност Лусиних фаланги далеко већа од људских и да је чак једнака највећим закривљеностима фаланги код мајмуна. Показано је и да су припадници ове врсте имали способност фиксирања шака током кретања помоћу њих (четвороношке). Постоје кости шаке које омогућавају њено фиксирање, а ово се искључиво налази код врста које ходају уз помоћ руку, користећи спољну страну спојева фаланги. Једини правилан начин за представљање ове врсте био би у њиховом природном четвороножном положају, али истина није оно што управа овог зоолошког врта жели да проповеда, напротив. Још један пример интензивне пропаганде вршен је преко познатих научних часописа. На насловним страницама нашло се и стопало овог фосила у крупном плану. Занимљиво је то што ниједно стопало врстe Australopitеkus afarеnsis никада није пронађено па је цела реконструкција у ствари само спекулација. Ако претпостављате да су једноставно ставили људско стопало на крај ногу овог мајмуна потпуно сте у праву! На тај начин су покушали да подрже своје веровање да је ово створење ходало усправно на две ноге.

Оно што је можда још важнији мотив је проналажење било каквог одговора ––на мистериозне трагове модерног човека у слоју Laetoli старом 3 милиона година! Ово невероватно откриће Mary Leakey из чувене породице палеонтолога, није натерало ни њу ни њене колеге да посумњају у своје претпоставке. Њихова процена старости овог слоја на 3 милиона година учинила је да и поред општег слагања да се ради отисцима идентичним модерном човеку, то једноставно не може да буде случај. Нису се одрекли своје вере у еволуцију већ су почели да траже одговарајућег власника ових стопала. Њихове колеге су им стављањем људских стопала на Луси помогли у томе, нарочито када се узме у обзир и корекција старости Луси управо на 3 милиона година са претходно процењених 2 милиона. Велики број научника (еволуциониста) се од тада труди да некако смести Лусина стопала у те отиске али то наравно није тако лако. Ако желимо да разматрамо да ли је Луси ходала усправно

или не, боље је да причамо о костима које постоје него о онима о којима се само спекулише. До сада смо видели на шта указују кости руку и шака, а сада можемо да погледамо и кости ногу. Еволуционисти одмах наглашавају да је Луси имала велики угао чашице колена која спаја бутну кости и голењачу (носећи угао). Истичу да је код шимпанзи и горила овај угао једнак 0° а да код човека он износи 9°. Ово је наравно тачно, али је тачно и да неке врсте данашњих мајмуна такође имају угао од 9°, као што је на пример орангутан. Ова особина је очигледно везана за могућност ходања по гранама а не за процес еволуције.

Реконструкција врсте Аustralopit ekus afarensis изложена у зоолошком врту у граду Saint Louis у Америчкој држави Missouri. Страница домаћег уџбеника из биологије уверава децу да су људи настали од мајмуна насупрот доказима које налазимо у фосилном запису. За разлику од исправљених прстију на лажним представама шака у музеју у Sant Louis-у, научни часописи су на фотографијама реконструкција костију морали да прикажу њихов прави облик. Не само да се на тим сликама могу видети веома савијене шаке већ најпознатији фосил врсте Australopitеkus anfaresus  назван „Луси“, изложен у музеју у Етиопији недалеко од локације на којој је и пронађен се на раменом споју може видети његова заротираност на горе што само потврђује да се ово створење са лакоћом кретало по гранама дрвећа хватајући се за гране изнад себе далеко лакше него што би ми то чинили. Ово је и данас уобичајена особина мајмуна и то управо оних који већину времена не проводе на тлу већ међу крошњама дрвећа. Велики проблем за еволуционисте су и кукови. Карличне кости код људи су постављење паралелно и повезане су мишићима са бутном кости тако да омогућавају усправан ход. Код мајмуна карличне кости нису паралелне већ су отворене ка напред тако да приликом ходања њихово тело не може да се задржи у усправном положају већ пада напред. Ови мишићи који нас држе усправно, њих задржавају да не падну сасвим до земље. Како су ове кости оријентисане код Луси? Одговор је да је распоред костију код Луси идентичан ономе које данас проналазимо код шимпанзи! Погледајте поново слику из зоолошког врта од малопре. Да ли вам је сада јасно колико су погрешне представе овог фосила у јавности? Постоји на стотине музеја који имају сличан експонат, често са јасном назнаком да је ова врста ходала усправно. Теорија еволуције је у кризи и питање је колико ће још дуго моћи да задржи свој повлашћен положај да се једина предаје у образовним установама. Еволуционисти чине очајничке потезе да спрече њен крах. Фосил Луси о коме смо говорили, изнет је из музеја у Етиопији где се налазио више од 30 година, и кренуо је у турнеју по Америци како би се најдиректније могуће пропагирала ова теорија. Истовремено у школама широм света забрањује се помињање било какве алтернативне теорије па чак и наглашавање евентуалних проблема које теорија еволуције има.

Ако су деценије систематског пропагирања еволуције у јавности учиниле да и Ви данас верујете у истинитост ове теорије, можда је најбоље да потражите истину на време пре него што она изненади Вас!

 

 

                                                                                                               Ненад Тешовић

http://www.vox-magazin.com/clanci/20-vox-7/187-istina-o-lusi