Fosilni zapisi govore!

0
432

Večeras nastavljamo tamo gde smo sinoć stali. Dakle pitanje: stvaranje ili evolucija? Sećate se da smo sinoć govorili o geološkom stubu i rekli smo da tu postoje fosili. Nauka kaže da je raspored fosila zapravo zapis evolutivnog procesa kroz vreme. Sećate se, jednostavni morski organizmi su ovde u kambrijumskim slojevima, a ako idete malo više videćete nešto kompleksnije morske organizme, pa još kompleksnije. Kad dođete do devona, tu počinju da se pojavljuju ribe. U višim slojevima pojavljuju se kopnene životinje, pa se nisu još pojavile cvetnice, samo golosemenice, zatim insekti, a onda su se počeli javljati cikasi, a kada dođemo do mezozoika, to je vreme gmizavaca, i zatim još više dolazimo do sisara i oni zaista neobično izgledaju. Tako bivamo učeni da se evoluciona sekvenca nalazi u fosilnom zapisu.

Sećete se da sam rekao da se starost sedimentarnih stena ne može datirati. Princip datiranja fosila zove se fosilna korelacija. Npr. ako u nekom sloju nađem jedan fosil i nađem isti takav fosil u nekom drugom delu zemlje u nekom drugom sloju, onda pretpostavljam da su dva sloja iz istog doba. Pitanje je sledeće: koliko je star fosil koji se tu nalazi? Pa, jednako je star kao i stena u kojoj se nalazi. A koliko je stara stena u kojoj se fosil nalazi? Stara je onoliko koliko je star fosil u njoj. Dakle, koliko je sve to staro? Ne postoji način da se stene i fosili datiraju. Čak i najstariji udžbenici kažu da vlažni sedimenti sprečavaju eroziju i stoga je brzo zatrpavanje najvažniji činilac za nastajanje fosila. Fosili se najčešće pronalaze u sedimentima nastalim u vodi. Šta brzo zakopava ili zatrpava dinosaurusa ako to nije katastrofa? Da pogledamo neke od fosila: vidimo da su peraja nekih riba netaknuta. Danas ribe ne fosilizuju jer istrunu pre nego se stvori fosil. Prvo što istrune je ligament na vratu i zatim glava otpadne.

Dalje, otpadaju krljušti jer ih koža više ne drži. Ako vidite fosilizovanu ribu, ona je bila trenutno zatrpana. A ako joj je otpala glava, onda znate da je tu plutala otprilike nedelju dana. Dakle, neki fosili su sa glavom, neki su bez glave.

 

Imamo primer fosila ribe: još uvek su tu krljušti, a nema glave. Dakle, pre nego što je zatrpana, plutala je negde sedmicu. Imamo situaciju ako neke životinje hodaju na jednom mestu i desi se erupcija, i odjednom bivaju zatrpane, onda bivaju fosilizovane, i još se dublje zatrpavaju u sledećim erupcijama. Onda ih erozija otvori. One koji su nastali u vodi nauka objašnjava kao rezultat nekih malih lokalnih poplava. Ako vidimo jedan fosil sa njegovim tvrdim koštanim pločama koje vrše funkciju krljušti, znamo da je morala biti brzo zatrpana i nauka kaže da je, budući da su to koštane ploče koje je pokrivaju, u pitanju primitivna riba. Ali ribe od koje se pravi kavijar – jesetre – i one imaju koštane ploče i one i danas žive. Zatim nalazimo cele slojeve gde ne nalazimo ništa drugo do samo krljušti. Mora biti da su milioni riba nastradali i onda su njihove krljušti bile u izobilju i onda se stvorio sloj kako su se oni formirali. Nalazimo i ribe zatrpane drugim životinjama. Zatim smo u fosilnom zapisu viđali ribe sa gušterom u ustima. Imamo fosil koji sa sigurnišću dokazuje da je životinja bila zatrpana živa. Vidimo da je ta životinja bila u kretanju, kao da se pokušavala iskobeljati iz nečega. Dakle, morala je biti zatrpana onom strujom blata o kojoj smo sinoć govorili.

A onda nam kažu da nemamo potpuni zapis u fosilima jer nije baš lako pronaći životinje mekog tela koje nemaju skelet. Ali to nije istina. Nalazimo puno mekanih organizama. Vidimo fosil meduze. Savršeno je fosilizovana. A imamo i fosile insekata. Nauka kaže da su oni sa pravim krilima primitivne forme, kao recimo vilin konjic. Ako insekti mogu lepo da saviju svoja krila i stave ih pod svoj oklop, kao što ih imaju tvrdokrilci, onda to mora da je jedna «savršenija» karakteristika. Ali, nalazite ih u isto vreme u fosilnom zapisu! I kod insekata nema promena između fosilnih i živućih osim u veličini. Zapravo, nalazite viline konjice sa rasponom krila od tri stope [oko 1 m].

Bili su ogromni u prošlosti. Buba švabe, takođe. U prošlosti, životinje su bile veće nego danas. Postoji zakon u evoluciji poznat kao Karolov zakon koji kaže da životinje evoluiraju od manjih ka većim. To je logično! Ne počinjete od slona da biste završili sa amebom. Počnete od amebe da biste završili sa slonom. To onda treba da se vidi i u fosilnom zapisu. A vi u tom zapisu zapravo imate veće, a završavate sa manjima! Postoji još jedan zakon koji kaže da ukoliko je život počeo spontano, onda počinjete sa malim brojem da bi se dobio veći broj vrsta. Ali, to ne vidite.

Imate mnogo životinjskih varijanti u prošlosti u fosilnom zapisu a manje danas živih. A kad dođemo do insekata, problem je još veći. Nalazite fosilne pčele kada nije bilo cvetnica po teoriji evolucije, tako da su pčele postojale pre nego što je postojala njihova hrana(!?). I onda, naravno, vreme i svi vremenski uslovi isekli su i uništili stene koje su bile uzdignute da bi formirale kontinente. Stoga u njima postoji fosilni zapis koji izgleda prilično markantan.

Pogledajte sledeće: kako erozija spira slojeve, moraju sa njima da se speru i fosilni zapisi. Uzmimo za primer Himalaje. Kažu da se Himalaji smanjuju dva metra na hiljadu godina, ali oni su još uvek tako visoki, jer kako su biliodsecani od strane erozije, bili su podizani orogenezom. Zato su oni još uvek tako visoki iako su prošli milioni godina, kao što pretpostavljaju neki naučnici. Razmislite o tome: ako ja skidam sa vrha i uzdižem ih time što primenjujem pritisak odozdo, kako to da su najmlađe stene još uvek dole? To je nemoguće! Postoje mnogi problemi sa vremenom u evoluciji. Darvin je učio gradualizam – postepene promene. Zapravo, gradualizam je jedini evolucioni mehanizam koji ima smisla. Trebaju milioni godina da se mutacije formiraju da bi se živi organizmi promenili iz jedne forme u drugu. Dakle, očekuje se da se pronađu spore promene u fosilnom zapisu.

 

Ali, ne nelazimo ih. Zapravo, sve životne forme nalazimo odjenom. I onda vidimo naslov: «Evolucija supersoničnom brzinom». Danas znamo da je život prosto eksplodirao a ne onako kako je Darvin postulirao. Dakle, danas više ne verujemo u gradualizam, verujemo u tačkasti ekvilibrijum – tačkastu ravnotežu. Dakle, bili su periodi brzog rasta sa dugim periodima bez promena. Da vidimo kako je to život eksplodirao. Postoji članak u časopisu «Scientific America» koji sumira dosadašnje stanje u evoluciji. Naslov članka je: «Veliki prasak životinjske evolucije». Evo jedne revizije dosadašnjeg znanja iz najverodostojnih izvora na svetu: «Ova kambrijumska eksplozija se karakteriše trenutnom i simultanom pojavom mnogih različitih životinjskih vrsti skoro šesto miliona godina u nazad». Autor Džefri S. Levington, profesor i direktor Odelenja za ekologiju i evoluciju na državnom univerzitetu Njujork u Stouni Bruku ovo naziva «neverovatna eksplozija kreativnosti evolucije». U ovom najstarijem makrofosilnom sloj odjednom se pojavljuju mnoge vrste životinja. On, takođe, govori o evolucionim travnjacima nasuprot evolucionom drvetu. Ono što imate u svojim udžbenicima su evolucionalna drveta. Počnete

od jednog organizma i onda počnu da se granaju druge vrste, ali to ne nalazite u fosilnom zapisu. To pronalazite samo u umu naučnika. Ono što nalazite nije evolucino drvo, već evolucioni travnjak. To znači da se u isto vreme pojavljuju različite životne forme. Ono što još više zapanjuje je proučavanje ribozomalnih nukleinskih kiselina koji kažu da su se mnogi redovi životinja pojavili skoro u isto vreme. Zamislite to: mnogi redovi se pojavljuju simultano. To znači kao artropode – svi koji imaju noge povezane sa zglobovima kao rakovi, insekti, oni se u isto vreme pojavljuju sa mekušcima – puževima. Ovo je neverovatno!

Da vidimo šta drugi naučnici imaju da kažu: naučnik Stiven Guld, umro je prošle godine, bio doajen neodarvinizma. On kaže: «Evolucija se dešava mnogo brže nego što je iko ikada mogao da pretpostavi» On piše u časopisu «Nature»: «Od toga, ne iznad toga». Stariji udžbenici kažu da se naš filum hordate (to su oni gde i mi spadamo) nije pojavio do kasno, ali burges šeil sadrži hordate. Šta to znači? To znači da nije bilo vremena za specijalizaciju naših predaka jer su se hordati pojavili u kambrijumskoj eksploziji. Setite se, kambrijum je čak dole na lestvici. Drugim rečima: sve, uključujući i filon kome pripadamo i ti i ja, je bilo tamo od početka. To je zaista supesonična evolucija! Stiven Guld još kaže da je bilo dokazano da je pun diverzitet života bio dostignut tokom same eksplozije života. To znači da je sve bilo tamo od početka. Plašim se da nije onda ni moglo biti evolucije.

Ovde i Darvin kaže da je to dobar argument protiv njegove teorije. A Darvin je to rekao samo u prvom izdanju svoje knjige «Poreklo vrsta». Odakle im, onda, sva ona divna evoluciona drveta koja pronalazimo u našim udžbenicima? To su, zapravo, travnjaci. Ajkula se nije promenila od svog postanja do sada. Isto važi i za ribe.

Naučnici su ih povezali kao da su svi evoulirali zajedno od nečeg drugog. Ali te veze dolaze samo iz uma a ne iz fosilnog ostatka. Isto važi i za gmizavce.

Šta da kažemo o dinosaurusima? Oni se javljaju u određenim slojevima. Dok smo gledali evoluciono drvo

dinosaurusa otkrili smo da ne postoji nešto što se zove evoluciono drvo, postoji samo evolucioni travnjak. Odakle onda ovo dolazi? Ovo potiče iz umova naučnika jer se svi fosili pojavljuju u istom vremenskom periodu. Ako vam dam jednu torbu punu psećih lobanja, a nikad u životu niste videli psa, i kažem vam da ih poređate po njihovoj evoluciji, kako biste ih poređali? Od malih ka velikim. To je prvo što biste uradili. Onda biste uzeli one sa sabijenim njuškama, kao npr. buldoza i pekinezera i stavili biste ih na jednu granu, a one između u srednje grane, a one sa izduženim njiškama, kao što su avganistanski hrtovi, na drugu stranu i onda imate divnu evoluciju koja počinje od čivave i završava sa buldozima. I to bi bilo apsolutno logično, ali bi bilo i apsolutno pogrešno. Savršeno logično ne znači i ispravno. Svi znaju da je ova varijabilnost postojala kod prvog psa i da je onda dalje uzgajanjem i selekcijom došlo do svih ovih varijacija. Nemojte biti zbunjeni logikom!

Da su ove životinje nastradale u malim lokalnim poplavama, da bi samo objasnili činjenicu da su oni zatrpani u vodenim grobovima, ako uzmemo za primer formaciju Morison koja se prostire na ovom ogromnom prostranstvu, to bi trebala da bude prilično moćna poplavama. Uzgred budi rečeno, nalazite i dinosauruse kao alosauruse, u tom nalazu vidite da su svi oni usmereni u jendom smeru. Vrlo neobično jer one bi trebalo da su nasumično umirale. Zar su te životinje uvek padale na istu stranu kad su umirale? A šta da kažemo o ovim veličanstvenim Tiranosaurus reksima, ako ih vidite u muzejima videćete da su uvek predstavljani kao zlokobni mesožderi, uvek se tuku, ujedaju, žvaću, usta su im puna krvi. Ali zapravo, kao i danas među gmizavcima, nalazite razne varijante, pa nalazite male dinosauruse veličine kokoške do ogromnih kao što je Brontosaurus koji je svakako bio biljojed i bio je sve samo ne zloban. Činjenica je da danas ne možemo da nađemo takve dinosauruse. I ako pogledate odnos njihove kosti i koštane srži one su negde na sredini onoga što danas nalazimo u svetu. Danas imamo toplokrvne i hladnokrvne životinje. Ove izgleda kao da su između. To znači da im je trebala vrlo ujednačena klima da bi preživeli. Očigledno se klima promenila, jer u fosilnom zapisu biljaka imate mnoštvo tropskih biljaka. Ja prosto verujem da oni nisu bili u mogućnosti da prežive i zato su izumrli. Daleko od toga da su oni bili zlobni, oni su zapravo preživljavali u životnoj sredini gde je bilo mnogo više izvora hrane nego danas.

 

Šta da kažemo za dinusaurusova jaja koja su pronađena? Svako jaje koje je pronađeno bilo je isprano iz svog gnezda i zatrpano u vodenim fosilnim slojevima. A šta da kažemo o otiscima stopala dinosaurisa? Očigledno je da su svi nastali dok je blato bilo mekano. Postoji cela nauka izučavanja fosilnih ostataka stopala. Gledajući kako je načinjen fosilni otisak možete da zaključite na koji način se životinja kretala. Da li znate da sve životinje koje su ostavile otiske stopala ili velika većina njih uvek su išli uzbrdo kada su ostavljali otiske. To je neverovatno! Da li možemo da pretpostavimo da su životinje u prošlosti išle samo uzbrdo? Možete li onda da kažete da one ne ostavljaju tako dobro otiske ako idu nizbrdo? Nelogično! Laboratorijski dokazi pokazuju da se otisci jednako utiskuju bez obzira da li se ide uzbrdo ili nizbrdo. Kod nekih otisaka dinosaurusa vidite poskakivanje. Šta su ti dinosaurusi radili? Igrali balet ili su radili nešto drugo? Da li je moguće da je trčao po vodi ili je možda bežao uzbrdo od nečega? Da li je moguće da su ga talasi već podizali i da je samo malo dodirivao tlo? Zašto su hiljade njih prosto usmereni u jednom smeru? Ima preko 100 objavljenih teorija o nestanku dinosaurusa.

A katastrofičke pretpostavke čine većinu od njih. Jedna govori o olujama, druge o padu meteorita, druge o iridijumskom sloju. Dali ste znali da vulkani stvaraju slojeve iridijuma? A zašto bi uticaj iridijuma bio tako selektivan? Lično verujem da su ova stvorenja postojala i da su prosto «sprana» jednom ogromnom kataklizmičnom katastrofom. Nauka mora da negira univerzalni potop, jer ako ga prihvati, onda je nestao evolucioni scenario. Ali svaki pojedinačni fosil koji proučavamo govori o katastrofizmu. Pogledajmo biljke: nalazimo iste biljke u fosilima koje žive i danas. Vidite, na naslagama uglja fosili su ravni. Da li je moguće da je to mogla biti šuma koja je rasla u prošlosti i onda bila zbijena, da li to šume danas rade? Ne. Znači, drva pojedinčno padaju i ponovo njihova materija ulazi u biološki ciklus. Ako vidite ove ogromne naslage uglja postavite sebi jedno pitnje: ako je to bila šuma koja je rasla u jednom periodu i onda je bila zbijena, kako onda nalazite morske organizme u ležištima uglja?

Da li su šume rasle pod morem? Geilord Simpson, čuveni evolucionista, pretpostavlja da su sve životinje sada specijalizovane, a da generalizovane opšte forme od kojih su se razvili ovi specijalizovani organizmi sada ne postoje. Zapravo, sve životinje su uvek bile manje-više specijalizovane. Takozvane «opšte životne forme» su ili samo mit ili apstrakcija. Dakle, tzv. «jednostavna životinja» koja je bila predak nečemu kompleksnijem ne postoji u fosilnom zapisu. To je mit. Potiče iz uma. Dakle, Guld kaže da su porodična stabla koja krase naše udžbenike zasnovana na onome što su ljudi izmislili kolko god to izgledalo razumno, a ne na fosilnom dokazu. Prema tome to potiče iz ljudskog uma, a ne iz činjenica koje pruža fosilni zapis. Pogledajte hiljade amonita zajedno. Danas su istrebljeni. Da li su primitivni? Ne.

Oni su jedni od najkomleksnijih mekušaca koji su ikad živeli. Šta da kažemo o trilobitima. I oni više ne postoje. Da li su primitivni? Ne. Jednako su napredne kao i bilo koje druge artropode koje danas žive. Šta da kažemo o morskim sasama? Da li su i one primitivne? Ne, iste su kao i one koje danas žive. Uporedimo fosil i živi organizam. Imamo fosil morske kornjače i živu morsku kornjaču. Nikakve promene nije bilo. Uporedimo živi i fosilni nautilus. Isti su danas kao što su bili u fosilnom zapisu. Insekti su isti danas kao što su bili i na fosilima koje nalazimo. Šta da kažemo o evoluciji konja. Oni su najčuvenija postavka u muzejima. Opet ovde imamo morfološku sekvencu, a ne paleontološku. To znači da su se svi pojavili u istom vremenskom periodu, a neki naučnici su to poređali u sekvencu kako su smatrali da je logično. Čak nema ni dokaza da su neki od tih bili i konji. Postoji jedan u tom nizu – euhipus. Ranije su ga zvali hirakaterijum i izgleda kao neki mali skočimiš koji živi u pustinji. Ovo formiranje evolutivnog stabla od malih ka velikim je iracionalno jer i danas i danas imate male i velike konje. A redukcija nožnih prstiju od tri na dva je takođe nelogična jer nalazite živuće životinje u istoj formi kao i danas. Njihov broj je različit i ne mogu biti u sekvenci.

Da rezimiramo: evolucija zahteva da počnemo od nekolicine i da završimo sa mnoštvom. A mi, zapravo,

započinjemo sa mnoštvom, a završavamo sa manjim brojem. Evolucija zahteva da započnemo sa malim i završimo sa velikim. A fosilni zapis kaže suprotno: započinjemo sa velikim, a završavamo sa malim. Evolucija zahteva da, kako vreme odmiče, imamo sve kompleksnije životne oblike, a nalazimo sve u kambrijumskoj eksploziji uključujući čak i filon kome mi pripadamo. Evolucija zahteva da imamo evoluciono drvo, da počnemo sa jednom formom, i onda se razvijaju druge. Ali, nemamo ih, imamo evolucione travnjake. To nisu mali problemi, to su veliki problemi za evoluciju.

Hajde da probamo sa nečim drugim. Da pogledamo jedan savremeni primer katastrofe. Odvešću vas u čuvene okamenjene šume u parku Jelouston u Sjedinjenim Državama. Ova drveta stoje uspravno, ona su okamenjena. Ideja je da su oni tu morali rasti. Nalazite 40 slojeva okamenjenih šuma jedan iznad drugog. Ako su ova drveta tako uspravna, znači da su tamo rasla. I ako pogledate njihove godove neka su 400 godina stara. Znači da je svaki od tih slojeva morao rasti nekoliko stotina godina. Ideja je sledeća: šuma je rasla, desila se vulkanska erupcija, ona je zatrpala šumu, a zatim opet erupcija koja zatrpava novu šumu. Nova šuma je rasla… i tako 40 puta. A to bi tražilo stotine hiljada godina. I naša teorija o jednom opštem potopu bi nestala. U starijim udžbenicima teorija o stvaranju je ismevana zbog ovakvih činjenica. Ta drveta tamo postoje i ona su uspravna. A da li su ona tamo rasla?

Hajde da se još malo popnemo uz planinu i pogledamo. Evo jedno koje se proteže kroz više od jednog sloja. Postoji još nešto zanimljivo u svim tim drvetima: nemaju korenje, nemaju koru i nemaju grane. Da je šuma zatrpana pepelom, zar tamo ne bi ostali i koreni? Ali, koreni nedostaju. Nisu sva uspravna, neka su položena a sva su u istom smeru – kao dinosaurusi koji leže u istom smeru. I svaki sloj leži u određenom pravcu. U sadašnjim šumama nema takve prostorne orijentacije. Mora da je nešto drugo bilo u pitanju. Ako svi leže u istom smeru čak i ona koja su uspravna na neki način su u tom smeru u kome su i ova položena. Nemaju koru, nemaju grane niti korenje. Zatim nalazimo šumske podove. Ako se pojavi vulkanska erupcija i prekrije šumsko tlo onda mora postojati taj sloj šumskog tla. Oni nalaze takve slojeve, ali oni su široki samo jednu šaku. Ako ih odnesemo u laboratoriju, vidimo da su oni sortirani kao što bi se taložili u vodi.

Povešću vas na vulkansku planinu Sveta Helena. Pogledajmo planinu pre 1980-te kada je eruptirala. Prelepe šume i jezera i veliki glečer na vrhu pre erupcije. Ne znaju svi da su bile dve erupcije. Postoji jezero koje se zove Spirit.

Nakon prve erupcije koja se dogodila u martu 1980 samo se glečer otopio i voda je potekla severnom stranom ove planine. Ona je uskoro izazvala veliku poplavu i mogli ste da vidite drveta koja su otkinuta. Pogledajte, balvani nemaju ni grana ni korena. Uskoro je sve bilo prekriveno blatom. Mesec dana kasnije planina je ponovo eruptirala. Hajde da prvo vidimo rezultate prve erupcije: Postoje pojedinačna drveta koja su otkinuta u toj poplavi i vidimo ih kako leže. Šta vidite? Nemaju grane, otkinuti su koreni i nemaju koru. A orijentisani su u onom pravcu kako je tekao tok poplave. Zašto nemaju granje i koru? Vidite jedno udubljenje. Dok se balvani kotrljaju u vodi, njihovo se granje pokida. I kako se jedan o drugog taru, skine im se kora. A onda sledećeg meseca se desi nova erupcija. To su najveći pokreti zemlje ikad zapisani od strane ljudskih bića. Cela trećina vrha planine je skliznula dole. I to je bila ta ogromna eksplozija. Sila ove eksplozije je bila 500 puta jača nego bomba koja je bačena na Hirošimu. Desila se ogromna pečurka dima i šume je nestalo. Kamioni i automobili koji su bili hiljadama kilometara daleko bili su zatrpani. Postoji jedno od jezera koje je postojalo sa šumom pre erupcije – a nakon erupcije ovo jezero je nestalo. Svo blato i materijal su pali u jezero. Vidimo jedan krater i tu ljudsku figuru kao reper. Tu vidimo i ogroman kanjon koji je prosečen u samo nekoliko sekundi jer ova ogromna količina materijala koja je pala u jezero je izazvala ogromne cunami-talase. I kako se prašina taložila formirali su se slojevi za koje naučnici kažu da im treba milioni godina. Sva drveta koja su bila pokidana su se zajedno formirala na povšini vode u novoformiranim jezerima. Može se videti da su vrlo brzo drveta počela da plutaju u vertikalnom ploložaju.

Ronioci su otišli tamo i na dnu jezera našli su ogromnu količinu kore. A neka ležišta uglja danas se ne sastoje ni od čega drugog osim od kore drveta koja je komprimirana. Naučnici su želeli da saznaju koliko je tu stabala bilo i upotrebili su sonar gde je svaka linija predstavljala jedno vertikalno drvo. Pronašli su 90.000 uspravnih drveta u tom jezeru. Da je naišao drugi tok blata, ova drveta bila bi zatrpana vertikalno. Da se vratimo ovim našim okamenjenim šumama u Jeloustonu. U svim ovim šumama vidimo da su neka drveta horizontalna a neka vertikalna. Ni jedno stablo nema koru niti grane. A neka od njih se prostiru kroz više pretpostavljenih vremenskih slojeva. Naučnici su hteli da znaju koliko godina je bilo potrebno da se ovakva jedna formacija formira.

Pretpostavljali su da je svaki od ovih slojeva pojedinačna erupcija. Prvi problem je da je vulkanska materija, koja se naziva breksija, formirana pod vodom. A sledeći problem je da ovde imamo 40 slojeva, ali kad analizirate hemijski sastav svakoga, mogu da pronađu samo četiri kategorije. Vidite, kad vulkan skuplja magmu, može nekoliko puta da eruptira dok se ta magma ne potroši. I onda treba da prođu godine dok se ne formira nova magma. Magma koja izlazi u jednom eruptivnom ciklusu ima isti hemijski sastav, a kasnije magme imaće različit hemijskih sastav. Kada su analizirali ove okamenjene šume pronašli su samo četiri tipa hemijskog sastava. I nije jedan na dnu, pa zatim da se formirao drugi, pa treći, pa četvrti, već su ovi slojevi bili pomešani. Vrlo zbunjujuće!

Našli su četiri pukotine u zemlji. Zamislite, sve je pod vodom i jedan vulkan eruptira. I tok krene u jednom smeru. I sad imamo milione drveta koja plutaju koja se dole konstantno talože, pa su neka zakopana jedna uspravno, druga horizontalno. Onda eruptira drugi vulkan i teče u drugom smeru. Zatim eruptira drugi, pa teče u drugom smeru. I budući da svi imaju identičan hemijski sastav, sve erupcije su morale da se dogode u toku tri meseca jer su na Havajima otkrili da, ukoliko se erupcije razlikuju vremenski više od tri meseca, hemijski sastav magme je različit. Koliko smo rekli juče da je trajao potop po Bibliji? Pet meseci. Više nego dovoljno vremena tako da sve okamenjene šume na svetu pokazuju sličnosti.

Postoji zanimljiva biljka velvicija koja raste na okamenjenom drvetu. Da kažemo nešto o toj biljci: To je najstarija biljka na zemlji zajedno sa crvenim drvetom (to je jedna vrsta kedra i ima specifičnu koru koja ne može a gori).

Vidimo prvu generaciju ovih drveta. Nema nekih dokaza da je bila neka druga generacija ovih drveta koja bi tu rasla. Imam nekoliko pitanja za vas. Najstariji živi organizmi danas su velvecija i ova vrsta kedra – stari oko 4-5 hiljada godina. Na najstarijoj reci na našoj planeti Nilu, ukoliko želite da izgradite branu, nećete moći jer Nil donosi nanos, tako da bi se brana napunila tokom godina. Godinama su proučavali koliko godišnje nanosa donese Nil pre nego što su izgradili branu. To je korisna informacija jer ako znamo koliko nanosa donosi godišnje i znamo koliko nanosa imamo u Delti i koliko nanosa imamo u Mediteranu, onda je moguće izračunati koliko je Nil dugo tekao.

Između četiri i pet hiljada godina. Koliko dugo je tekao Misisipi u Misuriju? U oba slučaja nema odnošenja nanosa. Između četiri i pet hiljada godina. Reka Po koja izaziva probleme u Veneciji, dve do tri hiljade godina. Ne postoji reka koja je tekla duže od četiri do pet hiljada godina. Ne postoji biljka na planeti koja je starija od toga.

Moje pitanje za vas večeras glasi: Ako sve činjenice govore u prilog suprotno onome što zahteva teorija evolucije, zašto ne možete da verujete u izveštaj o stvaranju, ukoliko to želite? Zapravo, sve činjenice i dokazi se savršeno uklapaju u katastrofički model potopa. Ako izaberete da verujete, ne postoji razlog da se stidite. Pitaćete me: «A šta da kažemo o ledenim dobima? A šta da kažemo o velikim mamutima koje nalzimo u Sibiru. A šta o pomaku kontinenata? A šta ćemo sa evolucijom čoveka? E, sutra uveče ćemo razmatrati ove teme.

Prof. dr Valter Fajt (Walter Veith) doktorirao zoologiju na univerzitetu Kejptaun u Južnoj Africi. Doktorirao je iz oblasti nutricionističke fiziologije.

Prof. Fajt predavao je studentima teoriju evolucije sedamnaest godina. Posle iscrpnih istraživanja na univezitetu Štelenboš u radobolju od 1979-1987. uverio se da ova teorija ne daje adekvatno objašnjenje porekla ljudske vrste.

Godine 1988. prof. Fajt gostovao je na Institutu za istraživanje u oblasti geologije na univerzitetu Loma Linda u Sjedinjenim Državama. Njegov istraživački rad, ostvaren u saradnji sa vodećim svjetskim naučnicima iz pomenute oblasti, razradio je suštinu naučnog problema – evolucija ili stvaranje.

Prof. Fajt sada predaje na univerzitetu Vestern Kejp u Južnoj Africi na katedri zoologije i jedan je od pet naučnika u Južnoj Africi kojima je Londonsko kraljevsko društvo dodelilo počasnu Donaciju za realizaciju programa razvoja za početak naučno-istraživačkog rada u Južnoj Africi u periodu posle Aparthejda.