Оцена дарвинизма од стране Светих Отаца

0
832

Не присвајајући себи право и част да изричемо судове у име саборне апостолске Цркве, приметимо да је исцрпна оцена дарвинизма већ дата од стране Светих Отаца и црквених учитеља. Та чињеница, да су православни светитељи и свети чувари  побожности потпуно одређено изражавали свој однос према теорији еволуције Ч. Дарвина, сведочи, поред осталог, о томе, да дарвинизам – није чисто научна појава, него појава духовна. Јер нико од Светих Отаца није давао никаквих специјалних оцена  архимедовог закона или теорије електромагнетизма.  А о теорији еволуције изјашњвали су се једнодушно многи црквени ауторитети – и Дарвинови савременици, и они који су живели после њега. Ослушнимо глас Светих Отаца, који су нам оставили у наслеђе своје недвосмислене ставове о Дарвиновој теорији.

Преподобни Варсонофије Оптинский: «Енглески философ  Дарвин саздао је читав систем, по коме је живот — борба за опстанак, борба силних са слабима, где су побеђени осуђени на погибељ, а победници тријумфују. То је већ почетак звериње философије и вере, а људи који усвоје ту веру, без размишљања ће убити човека, увредити жену, покрасти најближег друга,  — и све то савршено мирно и спокојно, са пуном свешћу да имају право на све те злочине [10].

Свети праведни Јован Кронштадтски: «Недоучени и преучени не верују у личног, праведног, свемогућег и безпочетног Бога, него верују у безлични принцип и некакву еволуцију света и свих бића... и зато живе и делају тако, као да никоме никада неће давати одговор за своје речи и дела, боготворе себе саме, свој разум и своје страсти. У своме слепилу они долазе до безумља, поричу и само постојање Бога, и тврде, да се све дешава путем слепе еволуције (учење о томе да све што се рађа настаје само по себи, без учешћа силе Творца). Али онај ко има разума, тај неће поверовати у таква безумна бунцања. » [11].

 

Светитељ Теофан Затворник: «Када као основну карактеристику човека узмемо дух, тада сва Дарвинова теорија пада сама од себе. Јер у пореклу човека треба објаснити не само то, како настаје животињски део његовог живота, него много пре, како он настаје као духовна личност у животињском телу са његовим животињским животом и душом » [12]. Исти светитељ је примећивао: «У наше дане људи у Русији све се више удаљују од вере: један део сасвим и свестрано пада у безверје, други отпада у протестанство, трећи потајно уплиће своја веровања, и нада се да ће у то плетиво убацити и спиритизам, и геолошка булажњења са Божанским Откровењем. Зло расте: кривоверје и неверје дижу главу; вера и Православље слабе» [цит. по 13]. «Тачно је таква и теорија настанка света из тамних маглина са свим својим конструкцијама — теоријом спонтаног настанка, дарвиновског настанка родова и врста и са опет његовом последњом маштаријом  о пореклу човека. Све као бунцање уснулог » [14].

Између осталог, смирени затворник је писао, да еволуционисти с правом подлежу црквеном одлучењу — анатеми: «У нас се сада намножило јако много нихилиста и нихилисткиња, „природњака“, дарвиниста, спиритиста и уопште  западњака, — па шта ви мислите, да би Црква оћутала, да не би дигла свој глас, да их не би осудила и анатемисала, да у њиховом учењу има имало ичег новог? Напротив, сабор би неизоставно био сазван, и сви би они, заједно са својим ученицима, били предати анатеми; а у садашњем обреду Православља, била би само додата тачка: «Бихнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардску и свим њиховим следбеницима — анатема!» Али нема никаве потребе ни за посебним сабором, ни за додавањем нове тачке. Сва су њихова лажна учења већ одавно анатемисана. А у садашње време не само у губернијским градовима, него и у свим местима и црквама требало би увести и извршити чин Православља, сабрати сва учења, противна слову Божијем, и свима огласити како би сви знали, чега се треба бојати и од каквих се учења уклањати. Многи се изопачују у своме уму услед „необавештености“ и због тога би их гласна осуда погубних учења спасила од пропасти. Ко се плаши дејства анатеме, нека избегава учења, која се под њу подводе; ко се плаши дејства анатеме на друге, тај нека их врати  на прави пут и здравом учењу. А ако си ти, коме се анатемисање не свиђа, — православни, онда ти радиш против себе, а ако си већ изгубио здраво учење, шта се тебе тиче шта се ради у Цркви која га подржава? Па ти си се већ одвојио од Цркве, ти имаш своја уверења, свој начин гледања на ствари,  — па и живи с њима. Да ли се твоје име и твоје учење изриче под анатемом — сасвим је свеједно; ти си већ под анатемом, ако мудрујеш против Цркве и тврдоглав си у томе мудровању » [15].

Преподобни Јустин (Поповић): «Бог их је предао срамним сладостима и они се задовољавају не небеским, него земним, и само оним, што изазива ђаволов смех и плач Анђела Христових.  Њихове су сласти у бризи о плоти… у порицању Бога, у потпуно биолошком (скотоподобном) животу, у називању мајмуна својим предком, у растварању антропологије у зоологију» [16].

Светитељ Николај Србски: «Требали су да прођу милиони година, говоре бесловесни умови у наше време, да би се кичма исправила и мајмун постао човек! Говоре тако, не знајући силу и моћ Бога Живога» [17].

Свети Нектарије Пентапољски такође је исказивао свој праведни гнев, осуђујући оне, који желе да  «докажу, да је човек — мајмун, од кога су, како оцрњују саме себе, они и постали » [цит. по 18].

Свештеномученик Фадеј (Успенски) сазвучно је учио: «Човек који не верује у Бога хоће да  на основу кружења светске прашине објасни постанак света, у коме је у свакој травчици, у устројству и животу сваког и најмањег створења толико промисли, која далеко надмашује људски ум. Ни једнога живога зрнца многовековна мудрост људска није могла да створи, а међутим сву дивну разноврсност у свету неверје покушава да објасни на основу несвесног кретања материје » [19]. «Живот је, како то они говоре, огромни сложени механички процес, који је не зна се кад, ни од кога, ни ради чега пуштен у погон… Али ако је живот механички процес, треба се одрећи душе, мисли, воље и слободе» [цит. по 20].

Свештеномученик Владимир Кијевски међу новомученицима и исповедницима Руским дао је најдубљу и наоштрију оцену дарвинизма: «Само је у наше време могла наћи себи места таква дрска философија, која унижава људско достојанство и која се труди да своје лажно учење што више рашири. Није из Божјих руку, говори то учење, настао човек; он се у бесконачном и постепеном прелазу од несавршеног ка савршенијем развио из животињског царства и, као што мало има душе животиња, исто тако мало има је и човек… Како све то неизмерно и дубоко унижава и вређа човека! Са највишег ступња у низу створења он се спушта на исти ступањ са животињама… Нема потребе да се такво учење оповргава на научној основи, мада то и не би било тешко учинити, јер је неверје далеко од тога да је доказало своје ставове… Али ако такво учење налази за себе у наше време све више и више присталица, то није због тога … што је оно, тобоже доказано као неоспорна истина, него зато, што оно не смета развраћеном и склоном греху срцу да се предаје својим страстима. Јер ако човек није бесмртан, ако он није ништа друго ни више него животиња која је најдаље еволуирала, онда он нема ништа с Богом… Браћо, не слушајте погубно и отровно учење неверја, које вас спушта на ступањ животиња и, лишавајући вас људског достојанства, ништа вам не обећава, него само очајање и живот без утехе!» [21].

Светитељ Лука (Војно-Јасењецки): «Дарвинизaм, који тврди, да се човек посредством еволуције развио од ниже врсте животиња, а да није продукт творачког Божијег акта, показао се само као претпоставка, хипотеза, која је већ застарела и за науку. Показало се да та хипотеза  противречи на само Библији, него и самој природи,  која љубоморно тежи да очува чистоту сваке врсте, и не зна за прелаз чак од врапца до ласте. Није познат ни један случај прелаза мајмуна у човека » [22].

Навели смо невелик списак исказа о дарвинизму учитеља цркве, прослављених у лику светитеља у помесним црквама, у Руској, Србској и Грчкој. Тај се списак може без труда продужити.

У Заграничној Руској Православној Цркви о заблуди еволуционизма говорио је Светитељ Јован Шангајски. Најисцрпнију оцену дарвиновске теорије еволуције са позиција светоотачког богословља дао је његов ученик и духовни следбеник јеромонах Серафим (Роуз) [23, 18]. Данас многи православни хришћани смстрају оца Серафима Платинског достојним да буде прослављен у лику светих као Преподобни.

Приметимо, да светоотачке мисли које смо наводили представљају не случајне непромишљене појединачне судове по датом богословском питању, него практично једнодушно мишљење Православне Цркве. На то је, говорећи о питањима еволуционизма и прогреса, указао свештеномученик Иларион (Троицки): «Идеја прогреса је прилагођење на људски живот принципа еволуције, а теорија еволуције је озакоњена борба за опстанак… Али свети Православне Цркве не само да нису били делатници прогреса, него су га скоро увек принципијелно порицали» [24].

Из реченога произлази важан закључак о томе, да принципијелно неприхватање еволуционистичких идеја, и посебно критика дарвинизма, од стране светих који су живели после Чарлса Дарвина, представља не новаторију у православном богословљу, него доследан и веран наставак традиције светоотачког духовног наслеђа.

 

Константин Буфејев О ДУХОВНОМ САДРЖАЈУ ДАРВИНИЗМА

 

Превео са руског др Драгомир Давидовић