ГОСТ ЈЕ У КУЋИ!

0
1346

Човек без Бога није свој. Заправо, човек ни не може да спозна самог себе – да буде свој – уколико не освести Бога у себи. Ипак, све што чини, у овом палом постојању, јесте негација Бога у себи. А, сва туга човековог постојања је управо у том искораку приоритета у спознавању „бића болесног на смрт“. На жалост, живимо у таквом времену где се приоритет спознаје преместио од Бога ка човеку те су због тога и настала „правилна“ учења о Богу али не и искуствена живљења са Богом, која би се једино и могла дефинисати као „правилна“. Једноставније речено, уврежило се мишљење како ћемо одређеним „правилима“ постати способни перцепције Бога у својим личним околностима. И, у томе се, више или мање, огледа сав суноврат наше спознаје Бога а заправо – нас самих. Но, погледајмо примером. Рецимо, човек се рађа али своју мајку упознаје додиром, не правилима, која неумитно касније морају уследити у циљу васпитавања. Но, оно што нас је определило да је спознамо нису та сама правила колико искуство живота са њом. То искуство јесте љубав која нам бива пренешена управо тим додиром. Не правилима, никако не правилима. Можда зато и није за зачудити што управо о љубави данашњи хомосапијенс тако мало зна док о „правилима“ зна и више него што му је потребно. Заправо, уврежило се мишљење како и сама љубав може, и мора, бити подређена правилима. Те, ако неког волимо, ми се морамо понашати тако и тако јер у супротном не можемо сматрати себе као оне који су у љубави. Што опет, не зависи толико од нас самих колико од оних који премеравају наш степен љубави те, како то не може бити само један човек, већ сви у целости, то нам је „правило понашања“ од изразите важности. Њиме себе, своју љубав и своје понашање имамо ускладити, поправити, допунити. Јер, ако не… хм, онда нисмо у љубави или нисмо друштвено прихватљиви или нисмо… зар је и битно. Поента је да – нисмо. Да, то је поента али трагедија је у томе што смо на тај начин прихватили да животна решења потражујемо ван нас самих. Свакако да се то рефлектовало и на нашу потрагу за Богом или смислом живљења. У трену, то је постало нешто, ређе неко, што је, или ко је, ван нас самих. Од тада је наступила ера „правила“. Ту еру живимо и данас. У ствари, ми је не живимо већ у њој преживљавамо, јунећи се трудећи да спознамо себе стварима или људима око себе. Те, како је Бог она неухватљива нит нашег бивства тако и Њему Самом приступамо ван нас самих. Заправо, без нас самих. Пошто правилну спознају себе можемо имати једино у односу са Њим али пошто пут до нас самих крчимо „правилима“ спознаје нас самих тако ни не остварујемо однос са Њим јер немамо нас. А, Он је у нама. Једноставније речено, примером свакако, то би било као када би изашли ван своје куће да тражимо свог уваженог госта који је остао у кући. Но, из поштовања према том госту ми се заричемо да се кући нећемо вратити без њега. Свакако да је та потрага у напред осуђена на промашај пошто је наш гост у кући. Ми га, дакле, нећемо наћи и ми се свакако онда ни својој кући нећемо вратити. Можда су зато потреси у нашим животима толико битни! Јер без њих се нећемо себи вратити. Као у примеру. Дакле, домаћин се зарекао да се без госта, који је као што знамо у кући, неће вратити својој кући. Међутим, њега ударе кола на улици, или му позли, или га стрефи инфаркт или… шта год, тако да се он, не својом вољом, ипак нађе у својој кући. И, ипак, схвати да је гост све време био у кући. Нормално, то не би схватио да га није „зло“ ван куће задесило. Ипак, он је схватио и он је у кући. У могућности, дакле, да буде добар домаћин своме цењеном госту. Наш народ има једну дивну пословицу: „Без невоље нема богомоље“ или „није свако зло за зло“. Али, зашто онда тако упорно одбијамо да чујемо управо то? Гост је у кући! Вратимо се…
Мислите о томе!

 

Јереј Др Угрин Поповић