ИНТЕРАКЦИЈА

0
843

Постоје многа питања на која немамо одговор, за неке одговоре ми једноставно немамо права питања док постоје места на којима ни деца не могу остати деца. И, да… у Кини једу псе! Суноврат људске мисли, која се ваља у блату недоречености, лежи на тој вечитој клацкалици могућег и немогућег које периодично уступа једно другом место са сваком новом генерацијом која предходне немогућности оглашава могућим правећи неке нове немогућности за које тврдо верује да су заиста и такве. Свакако да нова генерација то побија, као што је такође извесно да то побијање мора бити праћено фанатичним брањењем тог немогућег које једноставно не сме бити, постати, могуће. Циркус људске глупости је управо изложен том клацкалицом на којој се некадашња одбијајућа новотарија силом генерацијске промене проглашава традицијом Поретка. Сви се начелно слажу да човек не може знати све као и да је Историја учитељица живота али пракса грчевите борбе око знања (за које се начелно признаје да је незнање) ствара утисак да се ипак неко знање може имати те да се то имање мора на силу бранити, одржавати… љубоморно чувати од те клацкалице променљивости (за коју је Историја устврдила да је нужна мена људског прогреса). Ниједан појам није изузет тог приступа што нас уводи у светло полемике еволуциониста и креациониста изразом девизе тог надвременог парадокса – шта је старије: кокошка или јаје?

Но, то је само једноугаона недоумица, пошто креационисти знају шта је старије (кокошка), међутим жар те полемике захватио је векове па ни ми у овом те жустрине нисмо поштеђени. Свакако да је потрошачка равнодушност понешто допринела па се тај жар претворио у пепео људских морања за шта опет не можемо кривити ватрене поборнике ове или оне опције колико сам тај апсурд који је од посматрача начинио Буриданово магаре те се овај, свестан очаја недоречености, прихватио туне на акцији решен да по сваку цену испрати Челзи који је баш те вечери био у гостима Реалу.

Дакле, у времену када су чињенице тотално замрачиле Истину дошло је врло брзо до те клацкалице релативности која је крунисала људски начин поимања релности око себе. Ми тренутно живимо кусур таквог промишљања већ и сами утешени мишљу да ни овако није битно колико знамо јер реципрочно Знању увек знамо премало. Али, тај став равнодушности према истраживању никако није исприка живота у немишљу пошто те чињенице, које никада не можемо у целости знати, нису гарант да не можемо досегнути Истину. Реалност, која је далеко изнад поменуте клацкалице чињеница. Но, хајдемо пре него што се дотакнемо моћи знања Истине сагледати напредак клацкалице чињеница. Чињенице су везане за овај свет те за појмове који га одређују. Од Хераклитове мисли да је сунце само четрдесет стопа удаљено од Земље те да је оно, самим тим, величине лопте до гордог Аристотеловог става како је уствари Земља та око које се читав космос врти, не би привукле модеран истраживачки дух ни каквом знатижељом да нису уследиле управо оне генерације које су собом сваки напредак осуђивале као бунтовни напад на Бога! Од куда сада Бог у целом том промишљању, упитаће се неко, но већ у следећем трену откриће да је свакако Он морао бити присутан, пошто се другачије тај појам Светог знања другачије није могао одржати. Једноставно се морао увести ауторитет толико несхватљив људском уму који ће здушно бранити горе изнете чињенице. И, од тада је Бог уведен у људско знање као тек један од могућих партикуларних појмова. Наравно, говоримо о времену замењених теза где се реч истине почела појашњавати човеку силом чињенице. Тезе су се једноставно замениле а научно истраживање, постало је догма. На основу тог Аристотеловог геоцентричног става Црква је изградила свој чудесан свет прекогробних активности тако да, одбацујући један, неумитно је морало доћи и до одбацивања другог појма те чудесне конструкције. Но, то се није смело догодити! Од тада је ломача уведена као сасвим легитимни пут научног истраживања као и мучење које је собом имало ослободити знање сувишних потреса. На кратко, чињенице једне врсте су однеле победу над клацкалицом морања, нескромно уврштене у Истину. Свакако да говорим о Римокатоличкој цркви но не зато што би она била неки нарочити монструм времена или својим приступом другачија од духа времена који је само изражавала већ стога што јој није било никаквог теолошког или црквеног такмаца. Православна царства су пала под Отомански мрак док се Протестантизам још није ни родио на позорници размишљања. Православци су тада били заузети брањењем Крста часног и слободе златне тако да нису били у прилици да се питају којег је материјала тај крст а камо ли о тада веома луксузној недоумици – шта је старије: кокошка или јаје? Не, то једноставно није била могућност њиховог избора када би напуштајући своје спаљено село погледали уназад те видели тај удружени пламен који је обасјавао ноћ и био мртвачка свећа на гробу тих хришћанских витезова.

Основна грешка увршћења Бога у чудесан свет појмова је тај што ни ход ка Њему није могао бити изведен без одређених, правилних, информација. Од тада се Мисија више мање свела на поделу информација, појмова, одредница. Узрочно-последични систем се подразумевао по себи тако да је врло брзо изграђен читав низ могућих акција и реакција. Али, клацкалица узвраћа ударац! Никаква стагнација није могућа. Тада је настало доба Просветитељства и време када је Бог као појам напокон уструкнуо пред новијим и здраворазумским чињеницама. Њутн је утврдио знање о Космосу а Црква је поново нашла своје место за Бога наглашавајући тај принцип узрока и последице. Теологија је кренула тим смером доказивања Бога чињеницама света и…….. наравно – промашила!

 

Осврћући се на свет ослобођен на кратко појма Бога можемо видети разноврсне теорије настанка човека. Но, можда би било паметније погледати последице тог перода историјске клацкалице. Експедитивно, разуме се. Наиме, након Француске револуције (1789.) полако али сигурно апсурд креће да заузима веома битно место у поимању реалности. Пре свега та Револуција у теорији која је собом надахнула масе показала се гиљотином у пракси као недоследна својим просветитељским тенденцијама. Али, клацкалица је и то објаснила Дарвиновом теоријом врста те борбом као легитимним изразом расе у очувању свог еволуитивног напредка. Међутим, врло брзо клацкалица се променила а Просветитеље су наследили Романтичари који су били против сагледавања човека као тек разумског производа нужности… Бог и даље није био враћен као појам. Чињенице тог доба једноставно нису могле да Га уврсте у сопствено поимање Историје. Грешка рађа нову грешку а добро се злим не може постићи. Клацкалица чињеница је тада мислила другачије а Романтизам је изродио Национализам а Дарвинизам – Социјалдарвинизам те и оправдање расизма као и масовних кланица које ће уследити средином 20. века када Национализам изроди Националсоцијализам. Што се тиче напретка он се крунисао индустријализацијом али и реакцијом која је, ношена идејама Национализма те Социјалдарвинизма, изродила Први светски рат као потребу човека за јуначким делима јер је другачије немогуће као врсти да живи. Рат је био пожељно средство. Чак и више, примамљив циљ као и сврха самог човека који једино тако може изаћи из фабрике и свом животу дати смисао утапајући се у масу те престати да буде тек број тај и тај већ члан једног већег и бесмртног организма – нације! Бог је у том периоду сведен на ниво националног божанства и као појам незамислив мимо националних превирања. Али, период око Другог светског рата донео је још једну главобољу који су Њутновим „доказима“ одузели примат на клацкалици чињеница. Наиме тек што је усвојила узрок и последицу (види Трећи Њутнов закон), као примерене методе Божијег обраћања свету, као појам појму разуме се, Црква је поново морала да усклађује дискурс свог промишљања о доказивању присутности тог невидљивог Појма. Једном речју, догодио се Анштајн! Теорија релативитета сваки склад узрока и последице баца у сумрак људске заблуде а електрон и дан данас збуњује својом непредвидивошћу. Шта сада? – са ужасом су узвикнули хришћански теоретичари свих фела, то ће рећи, деноминација. И, заиста, шта сада? Ако пружимо руку те прихватимо достигнуће претпрошлог века – телескоп – ситуација на клацкалици појмова постаће још сложенија. Наиме, погледајте то небо, те звезде, тај бескај па опет схватите да гледате у илузију, да гледате у прошлост а сасвим извесно у само мали део тог „бесконачног космоса“(А. Анштајн). Те се онда, скинувши поглед са тог бесконачног призора, сасвим искрено запитајмо колико тачно то Биће, које је створило све то, занимају људска трвења па и човек сам по себи. Из перспективе појмова тешко да ћемо имати икаквог оптимизма у чињенично сазнавање тог бескраја као и Творца дотичног. Много лакше ћемо отићи до Темпа или Максија те утешити своју онтолошку глад туном на акцији а време, које је неповратно и као такво драгоцено, лакше ћемо потрошити навијајући за Манчестар који је изашао на мејгдан Глазгову. Свакако, то ћемо учинити још и радије ако тај хепенинг испратимо путем најновијег, на кредит узетог свакако, плазма телевизора од 74 инча! Дивота од живота, поготово стога што је и Ленор ове недеље на акцији!

Толико о Богу као појму. Шах-мат!

Наравно, постоји и други приступ. Онај који у Богу не види тек партикуларни појам већ Живу Личност, Узор, коју ми свакако не можемо појмити, али Која се дала свима нама том Својом љубављу коју такође не можемо појмити. Не, не можемо али је зато можемо живети! Тачно је да – Бога нико никада није видео – али – Јединородни Син који је у наручју Творца он Га јави, објави (Јн. 1:18). А то је тако јер – Бог тако заволе свет да је Сина Свог Јединородног дао да свако ко поверује у Њега не умре него има живот вечни (Јн 3:16). Песимизам неуспеха отклања ап. Павле објављујући да је грех једноставно закон овога света, ништа „ненормално“ те и да сам бива роб истог јер чини оно што неће али оно што хоће то не чини (Рм 7:15 – 8:2)! Објављује Истину да Бог није појам већ личност са којом се може комуницирати, штавише та комуникација је неопходна уколико човек жели превазићи природу, заправо закон, овога света – грех! Не, не живим више ја него Христос у мени – јесте усклик тог живота који је у Истини те стога сасвим у могућности да превазиђе све појмове овог света као и грех (промашај) знања појмова. Те речи су одјекнуле пре Два миленијума али као да нису добро схваћене но то и није толико битно колико та сама истина да су оне идаље актуелне. Могуће! Дакле, шта ћемо учинити? И, онда, као и сада, позив је упућен свима нама као и могућност тог радосног усклика ап. Павла. Дакле, погледајмо још једном у тај телескоп. Шта ћемо видети?

Мислите о томе!

Јереј др Угрин Поповић