ТЕОХУМАНИЗАМ У ДЕЛУ ОЦА ЈУСТИНА ПОПОВИЋА

0
135

Ни једним путем овога света не иди сам, већ увек са Господом Христом испред себе, или: са молитвом господу Христу испред себе, са вером у Њега испред себе, са љубављу к Њему испред себе,, са уздахом, са сузом, са вапајем к Њему испред себе, и – онда ће од тебе безобзирце бежати све смрти и сва искушења, али не због тебе, него због Њега испред тебе[1].

 

Учитељи Цркве  имају  призив од Бога,  да духу свога времена предоче и пренесу вечне истине хришћанства. Ма колико нам једно време изгледало повољније од другог за сведочење или тумачење хришћанства, не смемо заборавити да се дух овога света увек опирао божанском духу и да никада није било лако бити прави хришћанин. Многи изазови су  стајали пред оцима Цркве: најпре прогони хришћана, па разграничење од јеретичких учења, а када је хришћанство постала призната религија,  постојала  је опасност  уљуљкивања у идоле света. Учитељи Цркве су у сваком времену имали мисију да одвоје жито од кукоља и да разграниче истинску  лепоту од њене сенке.

И отац Јустин Поповић је имао своје изазове и своју мисију у Цркви. Ако нам понекад изгледа превише критичан према европској култури, то је из разлога што је преко ње можда долазио највећи изазов овога времена, декларисан  кроз идеале хуманизма. Учење сваког од отаца Цркве, па и  учење  оца Јустина Поповића,  можемо најбоље разумети кроз дух времена у коме је живео. С обзиром на то  да је отац Ј. Поповић наш савременик и сународник,  вишеструка је добит за  све нас што имамо прилике да се поучавамо његовим делима.

Овај рад  ће зато бити покушај дијалога оца Ј. Поповића са хуманизом који се у нашем савременом свету декларише као врхунска идеологија и филозофија. Како би било јасније о чему говоримо да најпре пођемо од тога шта је то хуманизам?

Хуманизам је покрет који се развио у Европи у 14. и 15. веку, у време ренесансе. Своје почетке бележи у Италији и то најпре у уметности и књижевности. Своју основу проналази у Цицероновом изразу  humanitatis studia,  што подразумева стицање знања како би се људски дух образовао и достигао потпуно савршенство. Хуманизам је  културни и научно – филозофски покрет који је тежио образовању личности по античким узорима, а у ширем смислу означава обнову класичне културе: сматрало се да проучвање класичних писаца као и усвајање нових идеја оплемењују човека, те је по томе и читав нови покрет назван хуманизмом.

У својим почетним  идеалима хуманизам није био одвојен од Бога, он је само имао намеру да стимулише људске потенцијале, који су великим делом били у другом плану у средњовековној филозофији. Јер је средњи век под изговором вечних истина често сурово поступао са неистомишљеницима. Хуманизам се  зато на неки начин јавио и као нека врста отпора према рационализацији хришћанства на Западу и  као отпор према  идеолошкој и ангажованој итерпретацији хришћанства. Пренаглашени однос дуализма душе и тела, идеалног и материјаног у средњем веку, у хуманизму је изродио  потребу за афирмацијом телесног и материјалног; што се посебно одразило у уметности. Филозофи  пак изразавају мистичну димензију природе и повезују идеале античке филозофије са идеалима хришћанства.

Овај правац је на сваки начин  означавао прелаз из средњег  у нови век, па пошто  је поникао је у оквирима средњега века,     још увек  је своју  хуманистичку  концепцију градио   у синергији света са Богом. Нико од значајнијих имена тога доба није, или је  ректо ко,  доводио у питање постојање Бога. Они су  изражавали отпор према чврстим структурама схоластичке филозофије и тежили за једном слободнијом и мистичнијом итерпретацијом хришћанства. Али се брзо након тога    идеал Бога замењује идеалом човека – из вере у човека проистекао је општи оптимизам у човекове способности.

Идеалан човек за хуманисте  био је онај који трага и открива, који проучава и  који ужива у животу. Човек је за хуманисте племенит умом и неограничен по способностима – изражава се вера у човеков разум и у човекове спознајне  моћи. Настаје препород културе и рађање слободне мисли посвећене човеку и његовим вредностима. Култура се ослобађа верске доминације и поприма световни карактер.

Од почетног идеала човека    који није био одвојен од Бога и који се може назвати хришћанским хуманизмом,  хуманизам се полако претворио у етички систем који је често праћен истинским секуларизмом.  Тако је хуманизам постао покрет који данас подразумева само  секуларни хуманизам и  који се заснива на  стимулисању индивидуалности.

На основу свега тога, филозофија   савременог хуманизма може се свести на неколико значајних карактеристика: вера у човека, секуларизам, рационализам,  индивидуализам и слобода.

 

На сваку  од ових карактеристика отац
Јустин Поповић дао је свој одговор кроз призму теохуманизма. Хуманизму  је он супротставио теохуманизам.

Вера у човека – Вера у човека представља  свакако један од важних позитивних импулса које човек треба да негује у своме животу. Али  се поставља истинско питање, у којој мери је вера у човека могућа без вере у Бога? Ако је човек мера свих ствари, и ако се он поставља као последња вредносна парадигма иза које нема више ничег, онда се човекови идеали фактички завршавају у њему самом. Ако је човек критеријум истине, који је тај најбољи човек међу људима, или који су ти најбољи, да би се човек њима руководио?

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније и највечније.[2]

Па опет каже о. Ј. Поповић треба погледати шта се десило са онима  који су човека прогаслили Богом,  а који су  били посебно надерени као рецимо Ниче: „Растопио се у лудилу када га је додирнуо ужарени прст небеске огњене мудрости“[3] . Суштина вере у човека своди се на трагање за савршеним човеком, у супротном морали бисмо у идеале  хуманизма да укључимо  и  слабости којима човек подлеже, а које су последица човековог првородног греха. „Адамов грех није у томе да је он извршио неки злочин, већ жеља и корак ка одвајању човека од Бога, дакле хуманизам. Човеков дух не може сам за себе постојати и делати. Њему је потребно стално доливање с неба од Духа Божанског“.[4]

Трагање за истинским идеалима у хуманизму доводе нас до Бога, јер је  хуманизам  у својој  основи боголик, боголикост је онтика човековог бића, у њој је суштина човека. Човекова природа не може се објаснити само биологијом и само материјом, човек поседује и  надматреиајалне т.ј надприродне димензије.Човек је  сав надприродан, његова природа је надприродног порекла. Не објаснимо ли човека Богом не можемо објаснити ни  порекло доброг у човеку, ни човекову потребу за сазнањем и савршенством. Човек је тек и једино Богом човек, прави човек, свршени човек, човек у коме живи сва пуноћа Божанства“.[5]

– Човек је човек  Богочовеком! – основни је одговор о. Јустина Поповића хуманистима. Јер …“Без  Богочовека, човек  себе дегенерише у подчовека,  надчовека и ђавочовека. Докази? Сва историја људског рода“[6]

Многи би приговорили овом ставу, питањем зашто Бог ако је сваршено добро, дозвољава све  те патње и страдања невиних у  историји људског рода? А  одговор о. Јустина је следећи : „Господ може све учинити али не може спасити човека, без самога човека., пошто је створио човека са боголиком слободом. Господ би сам себи противуречио када би човека спасио механички, насупрот његовој боголикој слободи, која и сачињава суштину његовог бића“.[7]

Секуларизам –  И управо у овоме одговору лежи суштина хуманизма без Бога т,ј. секуларизма. Зарад слободе коју је човек добио као дар,  човек је поверовао да може да живи без Бога. Секуларизам говори о савршеном човеку али без Бога, покушава да објасни човека без његове трансцедентне основе. Човек је и даље подложан патњи и страда због смрти, али  спас не тражи од Бога, већ од човечанстава. Данас се спас и помоћ траже у људским правима, различитим хуманитарним организацијама итд., које по себи имају позитину мисију  али ограничену моћ деловања без Божје помоћи.  Сви ти савремени идеали хуманизма , како каже руски филозоф Соловјов, потсећају на  секту рупомољаца, који говоре „рупо моја, рупо спаси ме“ А рупа је празна, у њој само одјекује човеков глас и вапај.

Та празнина је можда највећа одлика савременог света, а она је директна последица одсуства Бога из људских живота. Човек мора сматра о. Јустин своју изворност и своју основу да налази у Богу ако жели да оствари своје људске потенцијале. „Бог да води твоје око. Он да буде извор којим око твоје гледа и види;  и вољом твојом хоће Бог. Да корен свих твојих чула и дела и мисли да буду  у Богу, да израста све из Њега: Да он буде чокот а ти и твоје лоза. Човек не извор , не темељ, не корен , не по себи , него …. из Бога.“[8]

У ниједном времену као данас човек себе није објашњавао собом. У старијим цивилизацијама све до 14. века, човек је себе увек доживљавао као део неке веће и значајније целине, као део космоса, природе или свеопштег тоталитета. Тек секуларистички хуманизам  своју филозофију своди на антропоцентризам, и преко човека жели да објасни свет па и самог човека. Човек данас зато пати од велике усамљености духа, и од бремена слободе која му је дата од Бога, али коју због затворености за своју небеску димензију, најчешће користи против себе.

Живот човека је сматра о. Јустин „….на свим ступњевима богочовечански синергизам: саживовање Бога и човека: благодати и слободе, сарађивање човека с Богом, поготову хришћанина: допуњавање себе, човека Богом: доливање небеског уља у жижак душе – човек је увек небоземно биће отуда је и живот његов – небоземни подвиг“[9].

Јер без узимања у обзир човекове небеске т.ј транцседентене димензије човек није цео и није интегралан. А „интрегрални човек је човек оцеломудрен, оцелоумљен, оздравоумљен. Сам смисао Богочовечанског домостроја спасења је  успоставити интегритет личности“.[10]

Ако погледате савремене научне дефиниције  човека онда заиста не можетие наћи ни једну која узима у обзир човека у целини са свим његовим психофизичким карактеристикама Свака наука из своје перспективе дефинише човека.“Нигде интегралног човека у инослвљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али колика је бесмислица уметност ради уметности, толико је бесмислица и човек ради човека.[11]

Став, човек ради човека, заправо  доводи до тога да врховни идол постаје човек. Ако човек самом себи постане идол, тада пада у гордост, што је напогубнија девијација како за појединачног човека, тако и за човечанство, секуларни хуманизам негује городљудље и самољубље на колектовном плану. Када човек заборави своје божанско порекло и одрекне се божје помоћи,  он се одриче и божјег у себи и  неминовно се  суочава са својом пропашћу.

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње[12].

Зато нам  отац Јустин  својим делима поручује да је човек подложан греху и патњи,  уколико не допуњава своје биће Богом  и   уколико занемари своју духовну природу и своје божанско порекло. Бог је нужан услов човековог постајања на свим нивоима – од рађања па до смрти.

Ниједна бубица на земљи не може да живи без целога неба над њом. Нема ни једнога створења на земљи које може живети без безбројних васиона над њим и безбројиних сунаца. А човек? Њему је исто то све тако потребно, и несравњено више од тога . А зашто?Човек је жива икона божја зато што је створен по слици и прилици божјој. Зато је њему осим свих небеса потребан сам Бог. Ради таквога створења и таквога човека и Бог је дошао на земљу[13]

Зато се хуманизам уколико није теохуманизам исцрпљује у свим својим подухватима и на свим нивоима – човекова снага и моћ су ограничене ако човек себе не повеже са Богом –  неисцрпним  извором снаге и моћи.

Рационализам – Једна од великих ограничености хуманизма јесте и неоснована вера у моћ људског разума. Али о томе да је људски разум има ограничену моћ спознаје,  сведоче  многи филозофи и пре и после хуманизма. Тако рецимо још Сократ каже: „И тако се чини грађани атински, да је уствари само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало важи, штавише нимало…. као да је хтео рећи; онај је од вас људи , најмудрији који је, као Сократ, увидео да његова мудрост ништа не вреди.[14]

Кант у свом делу „Критика чистог ума“ [15] такође говори о немогућности спознаје ствари по себи људским умом.

Становиште о. Јустина Поповића јесте да није разум сам по себи ограничен као што тврде предходни филозофи, него је разум  заједно са срцем и умом део јединственог сазнајног процеса у човеку.  Рационализација истине не може бити проблематична, ако се човеков разум схвати само као део сазнајног процеса, а не као једини критеријум истинитости.  Управо је то она највећа замка којој подлежу интелектуални и научни умови нашега доба. Разум и чињенично знање, проглашавајиу се јединим валидним знањем, упркос чињеници што се резулати научног знања и научне хипотезе мењају.

Тако  рецимо научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића,  одричу  или сумњају у богочовечанску еволуцију човекова бића[16].

Последица рационализације истине не огледа се само у науци него и у култури.“Човек је постао азбука, постао је азбука света и Бога. У штампарији је рођена наша култура. И све клултурно метанише пред словима, тим ситним идолима. И слова су ведност и оцењивачи сваке вредности; И Бог је почео да се штампа, јер је престао да се живи и преживљава. Штампарије су постале храмови; царство слова – то је наша култура. И зацари се слово и данас убија Европу[17].

Као последица рационализације и материјализације живота, долази до  све  већег везивања за технику и различита помагала, човеку се намећу квази-потребе које он доживљава као нужне. Као последица таквог начина живота јавља се осиромашење духа, јер човек слаби своју веру и помоћ очекује искључиво споља из материјалног света. А шта је са оним што нам поручује апостол Павле „Када би имали зрно вере… (Апостол Павле, Химна љубави), или са причом  када Исус храни гладни  народ уможавњем пет хлеба и две рибе.  Данас смо суочени и са светском економском кризом, а када би се суочио са њом отац Јустин би  одговорио – “Економски проблем је етички проблем……., физичка глад – близанц духовне, физичка мука – близанац духовне[18].  или цитатом из Библије.  Ко не сабира са мном – расипа  (Мт. 12, 30)

Човек не може да има правилан однос према својим материјалним потребама ако кроз Бога не погледа у себе, јер само кроз истину можемо сазнати истину.

Интелектуалном рационализаму о. Јустин супротставља хришћански рационализам који се остварује задобијањем христовог разума т.ј. надразума и то  – у живом искуству Бога кроз личност  Исуса Христа. Ко год се сретне са Господом Христом све се у њему од тога измени[19].“ Сусрет са Христом захтева  молитвен и црквени начин живота  јер се …„На молитвеним ногама улази се у мудрост Божју“[20]

Рационалном промишљању отац Јустин супротставља молитву. Молитвом се човек повезију са Богом, проширује своје биће, и тако задобија благодат, која означава  учешће Бога у људском животу. Јер као што је већ раније речено, Бог ће учествовати у нашем животу само ако то ми желимо, ако га призовемо молитвом.

Воденица благодати самлеће што не може воденица логике…Молитва постепено профињује душу – грубости прерађује; потискује све нечисте мисли, осећања[21].

Разум у човеку не може правилно да просуђује ако није прочишћен и окупан благодатним божјим енергијама, …  “Истина без смиреноумља је слепа….[22]

И на карју  истинама разума, о. Јустин супротставља истину искуства – јер истина хришћанства не може се научити из књига, и не може се пренети другом, јер се ради о живом аутентичном искуству сваког члана Цркве.

Истина цркве није доктрина, није учење, није силкогистички закључак, није логички појам, већ Жива Личност, Богочовек Христос, увек присутан, увек тело и Глава Цркве…… Православље се не доказује већ показује: дођи и види: то је сва апологија: прво Христа Богочовека, све Светитеље, Мученике…[23]

Индивидуализам и слобода – Једна од основних прокламованих вредности хуманизма јесте и индивидуализам. Он наглашава људску слободу и настао је као отпор  великим рацоиналним филозофским системима,  који су желели човека да сместе у шаблон – идеја индивиудализма   настала је као потреба за наглашавањем човекове личности и њене тајне. Индивиуализам је добро осећао да је човек тајна и да као такав мора да буде третиран као нешто посебно и важно, али је у одгонетању човекове тајне  заборавио да у  човеку постоји и део Бога, преко кога је човек повезан са сваким другим човеком и са сваким другим створеним бићем.

Хуманистичком индивидуализму о. Јустин  супротставља саборност која није никакав шаблон, нити прости збир личности, већ заједница људи окупљена око Христове љубави.  „У богочовечанском саборном телу Цркве…, свака личност поседују своју боголику свеслободу, и кроз свете тајне и свете врлине живи богочовечанском љубављу у слободној богочовечанској хармонији и слози са безбројним члановима Цркве[24].

Образац саборности у хришћанству јесте Света Тројица, односно тајна   међусобне љубави и повезаности божјих Личности. То савршенство заједништва и посебности, није могуће разумети рационалним промишљањем, већ се разумевању тог односа  човек може приближити само осећањем несебичне љубави. „Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује , осаборњује човека најпре са Богом врлине…., а кроз Њега и са свима светима и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве“[25].

Управо се та светотроична заједница и љубав рефлектују и на сваки однос између људи у хришћанству. Црква очувава ту тајну односа Бога и човека и човека и човека. Човек није независтан од других, када би био у тој мери независтан он никада не би био у стању да разуме другог човека, ни свет у целини. Али степен разумевања других, биће сразмеран степену узрастања у божјој љубави, од осећања да је тај неко  други,  до тога да  је он ближњи. „Другим речима вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом , Цркви“[26]

Мотиви  хуманистичког инивидуализма су разумљиви, али човек није монада него биће које је  по материјлној  и духовној потреби упућено  и  повезано са свим другим бићима. Прави однос разумевања и поштовања између људи  тешко се остварује  ако не постоји јасна представа о погубости недоличног понашања.

У име људске слободе, али без Бога, без онтолошког критерујума, лако се пада у    релативизацију истине и релативизују  добра и зла. “Где нема греха и врлине, ту је све дозвољено. Јер је све с ону страну добра и зла. Значи у сфери божанског и демонског[27]

Како би сагледали праву природу односа између човека и осталих бића, ми морамо да пођемо од оног најузвишенијег односа а то су :љубав и поштовање. Али љубав и поштовање остају само декларативна начела ако се не спроведу у живот и ако их не спроводе они, који окупани Божјим енергијама и божјом љубављу, могу сами несебично да љубе, упркос свему. Љубити упркос свему, упркос патњи, упркос увредама……то је хришћанска порука индивидуализму. То можда  изгледа неуверљиво човеку данашњице, али сва житија светих су сведочанства да је то могуће, и да је то истина свих оних који су живели у саборности са другима. „Само онај ко је познао Троједичнога Бога може љубити истинском љубављу“[28].

Индивидуализам у својим крајњим консекценцама доводи до тога да друге људе доживљавамо као бића која угрожавају наш простор и наше постојање, како је то добро дијагностицирао филозоф  Ж. Пол. Сартр речима  „пакао то су други“. Из потребе да сачува свој интегритет човек себе мери идејама, идеалима, закопава се у свој соптвени вредносни систем, поставља се као навијач, партије, фудбалког тима, нације…… „Себична заслепљеност била индивидуалног, националног или класног карактера затвара људски дух у критичњачке перспективе, и отуда се он мучи у своме сопственом паклу. Излаза из њега нема јер човекољубља нема…Само еванђелска, христолика љубав савлађује све врсте људске себичности и саможивости. Та љубав увек значи самопожртвовање. Не може човек изаћи из свог пакленог солипсизма, ако подвигом саможртвене љубави не пренесе душу своју у друге људе, служећи им еванђелски предано и искрено“.[29]

Живећи у времену све већег индивидуализма, човек је све отуђенији од других људи, па упркос прокламованој потреби да  помаже другима, људи су све мање осетљивији на туђе потребе и проблеме. “Зашто ми не осећамо патње, и муке, и невоље својих ближњих, осталих људи, човечанства као своје? Зато што се сваки одвојио од целине, одцепио, откинуо од опжтељудскога, од свељудскога, од свечовечанскога, од адамовскога. То резултира овим: неспособни смо за свеосећање, које би проникло и обухватило многе, или све људе; неспособни за свемисао, која би мислила за све и о свима; неспособни за свељубав, која би волела човечанство као целину[30]. Јер ако нема суштинског односа који се заснива на поштовању других и то управо неговањем божанског у себи, онда долази до потребе да се односи између људи регулишу правима и  законима.  Човекова права биће увек угрожена ако нису у правом односу са Богом, јер само узајамним прожимањем Бога и човека, може се сачувати мир и поштовање међу људима, а  не законом, правима, деларацијама, покретима. „Саборно јединство вере и познања једино  је средство да човека више не витла и заноси сваки ветар и учења лажју човечјом.[31] .

Теохуманизам је једини прави одговор на све човекове патње и проблеме  који долазе из света. “Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог[32]. Теохуманизам а не хуманизам јесте идеал  коме  човек  треба да тежи и којим  може себе да  спаси,   јер он представља удруживање човекове воље и божје благодати. Основни смисао оваплоћења Логоса и страдања Христа јесте приближавање  Бога човеку до надразумних граница, зато је теохуманизам у делу оца Јустина увек христохуманизам. Ако со Бог до надразумних граница приближио човеку, пружио му руку, шта човеку по слободи остаје? Да прихвати ту руку или да је одбије?!  Али само ако је прихвати моћи ће да схвати и разуме,  да је  човек  није створен само за патњу већ и за за радост и срећу,  која се остварује у созерцавању живог  Бога “…Јер све наше завршава се Богом , божанским, а то значи бескрајно радосним и балженим.[33].  А крст који свако од нас носи, са Христом постаје много лакши.



[1] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр. 145

[2] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. бр.1, Београд, 1937. интернет издање, www.svetosavlje.org. стр.1.

 

[3]

[4] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр. 184.

[5] Исто., стр. 265.

[6] Исто., стр. 217.

[7] Исто, стр. 163.

[8] Исто., стр.172.

[9] Исто., стр.163

[10] Исто, стр. 143

[11] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. Бр.1, Београд, 1937. интернет издање. стр. www.svetosavlje.org. 2.

[12] Исто., интернет издање. www.svetosavlje.org.  стр.2.

 

[13] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.181.

[14] Платон, Одбрана Сократова,  Култура, Београд, 1959, стр.11.

[15] И.Кант, Критика чистог ума, Култура, Београд, 1970.

[16] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.216.

 

[17] Исто.,стр.137

[18] Исто., стр.158.

[19] Исто., стр.188.

[20] Исто., стр.134.

[21] Исто., 1980. стр.148

[22] Ј. Златоусти у  Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.195.

[23] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.163.

[24] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3, интернет издање, www.svetosavlje.org.  стр.2.

[25] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3 , интернет издање, www.svetosavlje.org.стр.3.

[26] Ј. Поповић, Догматика православне Цркве, том 3 , интернет издање, www.svetosavlje.org.стр.1.

[27] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.155

[28] П. Флоренски  у , Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.140.

[29] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.192.

[30] Исто.,стр.169.

[31] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.140

[32] Ј. Поповић, Основна истина православља, Пастирски глас. бр.1, Београд, 1937 , стр.3 интењнет издање www.svetosavlje.org..

[33] Ј. Поповић, На богочовечанском путу,  Манастир Ћелије, Београд, 1980. стр.179.

Слађана Ристић Горгиев

Филозофски факултет у Нишу