СВИ У АТЕИСТИЧКИ ТРАМВАЈ ЗА 21. ВЕК

0
210

Још од своје прве објаве пре 80 година, теорија органске eволуције активно делује на дезинтеграцији религиозних веровања оних који је прихвате. Њено главно достигнуће је било пражњење цркава масовном производњом атеиста и материјалиста. Атеизам и материјализам врло често налазе своје отеловљење у комунизму. Није коректно рећи да су сви еволуционисти – атеисти, материјалисти и комунисти. Они се једноставно крећу у том правцу, то је све. С друге стране, исправно је рећи да су комунисти непроменљиви атеисти, материјалисти и еволуционисти. Еволуција је битна за материјализам и атеизам зато што омогућава механичко објашњење васионе без било каквог духовног принципа.

Пророк еволуције Дарвин и њен првосвештеник Хаксли напустили су хришћанско веровање у време када су се прихватили бављења еволуцијом. Дарвин бележи да је после повратка са путовања на Биглу 1836. године, када је имао 27 година, „постепено престао да верује у хришћанство као Божанско откривење“ (Живот и писма, I, стр. 308). Хаксли слично наводи да се до 1850., када је имао 25 година, „дуго бавио космогонијом првих пет књига Библије“ и да је желео „неки делић доказа“ да су животиње створене креацијом (ibid, II, стр. 187-190). Из њихових писама је очигледно да ниједан није посебно ценио установљену религију. На пример, Дарвин је 1859. године писао Хукеру, жалећи се да извесни рецензент његове књиге „хушка свештенике на мене“ и да је спреман да каже црним зверима „како да ме улове“ (ibid, II, стр. 228). Хакслијев став је добро познат. При самом крају живота, годину дана пре смрти (1894), пише: „Дугорочно се не плашим свештеника. Научни метод је термит који ће полако али сигурно разорити њихова утврђења“ и довести до „постепене еманципације незналачких виших и нижих класа, од којих прва посебно даје снагу свештеницима“ (Хакслијев Живот и писма, II, стр. 379). Реч „свештеници“ у овим одломцима се користи у смислу свештенства уопште, без обзира на веру.

Хаксли је тумачио своје теолошке погледе јавно и наглашено у својим предавањима и књигама. Дарвин није тако чинио. У његовим писмима налази се како изјављује: „Моја теорија је у збрци.“ Као да су га његова сопствена интуитивна осећања дуго спречавала да научне погледе доведе до логичног закључка. Према дарвинистичкој теорији природне селекције, сва жива бића су производ случајних варијација без сврхе и плана. Модерни еволуционисти развијају идеју још степен даље, посматрајући сам живот као случајан производ неорганске материје. Дарвин је дуго одбијао да прихвати ову идеју, али 1871. године налазимо да замишља случајно стварање живота од неживе материје – „у некој малој топлој бари, уз учешће амонијака, фосфорних соли, светла, топлоте, електрицитета итд.“ (Живот и писма, III, стр. 18).

С годинама, Дарвин је постајао све потпуније материјалистички опредељен. На мање од два месеца пре смрти, 28.2.1882. године, пише: „Мада, по мом мишљењу, до сада никакав доказ који нешто вреди није пружен у прилог томе да се живо биће развило из неорганске материје, не могу избећи веровању у могућност да ћe се то једног дана доказати у складу са законом континуитета… Да ли постојање свесног Бога може да се докаже из постојања тзв. природних закона (тј. утврђеног редоследа догађаја) је замршено питање о коме сам размишљао, али га не сагледавам јасно“ (Нова писма, II, стр. 171). Хаотичну природу Дарвиновог погледа открива следећа изјава, дата 1879. године:

Стари аргумент Пејлија о систему у „Природи“, који ми је раније изгледао тако уверљив, руши се сада, када је откривен закон природне селекције… Изгледа да у варијабилности живих бића и у деловању природне селекције нема више система него што га има у смеру којим дува ветар… Данас се уобичајени аргумент за постојање интелигентног Бога извлачи из дубине унутрашњих убеђења и осећања, која је већина искусила… Раније су ме таква осећања доводила… до чврстог убеђења у постојање Бога и бесмртност душе… Добро се сећам свог уверења да у човеку има више од даха којим тело дише. Али сада ни највеличанственији призори не би проузроковали буђење таквих убеђења или осећања у мом уму. Други извор уверења у постојање Бога… произилази из огромне тешкоће (или чак немогућности) да се ова огромна и дивна васиона, укључујући човека и његову способност за гледање уназад и далеко у будућност – схвати као резултат слепе случајности или нужности… Овај закључак… је постепено, уз многе флуктуације, ослабио… Ја се, на пример, морам задовољити тиме да будем агностик (Живот и писма, I, стр. 309-312).

Дарвина су 1881. године упитали да ли је неки дописник био у праву кад је написао да је он рекао како је све резултат случајности. Овај је одговорио да се реч „случајност“ мора користити само „у вези са сврхом настајања врста“ и додао: „С друге стране, ако посматрамо читаву васиону, ум одбија да на њу гледа као на исход случаја, тј. да је без плана и сврхе. Читаво питање ми изгледа нерешиво, јер не могу много – или чак уопште – да верујем у тзв. интуиције људског ума, које су развијене (у шта не могу сумњти!) из таквог ума који поседује животиња. А шта њихова убеђења или интуиције вреде?“ (Нова писма, I, стр. 395).

Дарвинов став је био да се, без обзира шта би могло бити Праузрок свега, затим све дешавало случајно. Алфред Расел Волас и сер Чарлс Лајел су прихватили еволуцију која је подвргнута утицајима стваралачке силе која помаже одвијање процеса, нарочито у погледу појаве човека на земљи. Волас је сматрао да је природна селекција потпуно неспособна да објасни људски дар говора, његов укус за музику, математичку вештину и друге одлике, које га огромном провалијом одвајају од животиња. У књизи Дарвинизам из 1901. године Волас је замишљао да еволуцију с времена на време помаже стваралачка сила баш када се правац криве једва приметно мења. У преписци са Дарвином, Лајел је 1859. године покренуо исто питање деловања првобитне стваралачке силе, а Дарвин је одговорио: „Да сам био убеђен да су ми потребни такви додаци теорији природне селекције, одбацио бих је као бесмислицу“ (Живот и писма, II, стр. 210).

Хаксли, са својом бескрајном способношћу писања бесмислица, прекоревао је Дарвинове критичаре за „најјединственију“ од њихових заблуда, „ону која оптужује I. Дарвина да је покушао да поново уведе стару паганску богињу, Случај“ (Дарвинов Живот и писма, II, стр. 199). Међутим, пронађено је да је сер Едвард Пултон у свом председничком саопштењу Британском удружењу за унапређење науке 1937. године подсетио на „херојску помоћ“ коју је проучавању дарвинистичке природне селекције пружила госпођица Велдон. Она је 4 пута одредила резултат 4096 бацања коцке, показавши да су стране са више од 3 тачке биле у просеку нешто чешће него што би се очекивало (Природа, 4.9.1937.). Према еволуционистима, случај је развио људско око деловањем дисконтинуалног светла на мрљу на кожи. Случај је једини бог кога еволуција зна.

Хаксли, главни пропагандиста дарвинизма, изјашњавао се често и одлучно о религиозним питањима. Он је рекао како не види ни трунку доказа да је Божанство отац људског рода. Изјавио је: „Не могу да откријем било какву „моралну“ сврху или било шта друго осим испуњења космичког процеса, углавном помоћу борбе за опстанак, која није више законита или незаконита него било који други механизам“ (Хакслијев Живот и писма, I, стр. 241 и II, стр. 303).

Дарвинове моралне идеје заснивале су се на његовој еволуционистичкој идеји. Он је 1879. године изразио мишљење „да су се већина или сва осећајна бића развила на такав начин природном селекцијом, да им угодна осећања служе као стални водич“ (Живот и писма, I, стр. 310). Моралност на овој основи лако и природно склизне на доктрину Алистера Кроулија и црне мисе: „Чини како хоћеш, нема другог закона.“ Тзв. нова моралност држи се овог принципа, а иста идеја (увијена у привлачно паковање) је у позадини нових принципа образовања.

Док је Дарвин по својим погледима постајао све већи материјалиста у познијим годинама, Хаксли је бивао све мањи. Међутим, налазимо да Хаксли по питању моралности пише следеће 1892. године: „Тврђење да у оној мери у којој је људски род стекао убеђење како је поштовање извесних правила понашања битно за опстанак друштва – може бити одговарајуће исказу да је „Провиђење“, делујући кроз људе, створило морал“ (Хакслијев Живот и писма, II, стр. 303). Хаксли је у свом предавању у част професора Романеса 1893. године признао да је етички принцип занемаривања себе супротан принципу гледања само на себе, принципу на коме се по претпоставци одвија еволуција. Такође је признао како природна селекција не успева да објасни људски укус за музику и урођен етички осећај.

Довољно смо цитирали гледишта Дарвина и Хакслија да покажемо штетан ефекат њихових еволуционистичких замисли на читав њихов поглед на живот. Они су се одвојили од својих корена и остали без сазнања где заправо припадају. Њихови морални критеријуми, уколико имају било какве јасно дефинисане стандарде, инфериорни су према хришћанским, које су одбацили. Њихова идеја о човечијем пореклу од дивљих звери је деградирајућа у поређењу са концепцијом човека као духовног бића, а дарвинистичка идеја о живом свету као случајном производу без циља и сврхе – супротна је интуицији људског рода. Ако би оно што имају да нам кажу било истина, морали бисмо то да прихватимо и помиримо се са тим што боље можемо. Али стандарде доказивања које су прихватили еволуционистички научници презрео би и средњевековни ловац на вештице. Цитира се да је Холзбери, бивши лорд канцелар Енглеске, стварно рекао: „На суду се очекује да се пружи потпун доказ за свако тврђење. Професор се, с друге стране, изгледа сматра ослобођеним од бриге због таквих формалности“ (видети Зашто бити мајмун? , стр. 34).

Еволуција је еманација таме, производ декадентног доба. Одломак у Хакслијевом Животу открива напредовање ове декаденције. Објашњавајући своје теолошке погледе у преписци са Чарлсом Кингслијем 1863. године, Хаксли је приметио да се, ако се изузму двојица или тројица колега по струци, он осећа безнадежно различитим од својих колега по тим питањима и толико далеко од њих колико и од Хотентота. Он је додао: „Што се мене тиче, не волим овакво стање ствари – најмање од свега сагледавам шта ће то донети мојој деци“ (Хакслијев Живот и писма, I, стр. 240). Хаксли није требало да се плаши. Бум еволуције је покренуо његову породицу напред и навише. Девет година пошто је ово написао, Универзитет Св. Ендруа је признао његов углед изабравши га за ректора. Оксфордски универзитет га је касније клицањем поздравио као једног од великана тог доба, додељујући му почасну титулу доктора грађанског права. Коначно, 1892. године краљица Викторија (или њени министри) је сматрала да није неприкладно ако такозвани Бранилац вере позове овог активног и бучног пропагандисту безверја у чланство свог приватног савета.

Што се тиче Хакслијеве породице, она је постигла благостање проповедајући исто хакслијевско јеванђеље. Еволуционисти су 1899. године, радећи на еманципацији незналачких виших и нижих класа од робовања религији, основали Рационалистинко новинско удружење. Седам година касније, ово тело је било заузето ширењем хиљада примерака књиге од 432 стране, која се продавала по очигледно непрофитабилној цени од 6 пенија, а на чијим корицама се поносно шепурио одломак из Санди Скул Кроникла, који је цитирао речи лондонског бискупа да је управо ова књига „нанела више штете хришћанству у току задњих неколико година него све друге књиге у којима се изражава атеизам – заједно. Унутар корица се појавило име професора Леонарда Хакслија, сина великог Хакслија, као једног од функционера удружења.

У трећој генерацији, Хакслијев унук професор Џулијен Хаксли је могао да тријумфално прокламује у својим веома тиражним Есејима једног биолога (стр. 74) да „било какво гледање на Бога као лично биће постаје потпуно неодрживо“. „Марш знања“ – тврди он – „није оставио места у васиони за такву идеју. Божанско стварање земље и звезда, биљака, животиња и човека – Дарвин је почистио задње остатке тога у корпу за отпатке, у којој су већ нагомилане хрпе истрошених замисли из ранијих периода“ – тако тврди овај врли изданак куће Хакслија.

Вредно је помена да је еволуција главно упориште књиге Рационалистичког новинског удружења, за коју је један од спонзора био отац професора Џулијена Хакслија. Аутор књиге Цркве и модерна мисао Филип Вивијен, свечано нас уверава, не трепнувши оком, да „еволуција више није само спекулативна теорија, која је можда или вероватно истинита, него је установљена чињеница коју је прихватио читав научни свет, при чему тешко да има једног јединог гласа неслагања“ (стр. 169). Гурајући хришћанство кроз машину за млевење, аутор се задржава на жалосном недостатку доказа на страни религије. „Чак ни прост радник“ – каже нам он – „неће се задовољити теологијом која инсистира на неопходности заснованости на чињеницама које, ипак, није у стању да докаже“ (стр. 361). Са уживањем он на стр. 339 цитира следећу изјаву из есеја Т. X. Хакслија Наука и морал: „Основа морала је да се престане једном заувек са лагањем; да се прекине са претварањем како се верује у оно за шта нема доказа…“

Ако еволуционисти треба да следе деда-Хакслијев савет и престану да се претварају како верују у оно за шта нема доказа, не би баш много остало од њихове теорије. Чак су и истакнути ево- луционисти, у прогласима са трона у научном парламенту, изјави- ли да је еволуција у истој мери питање вере као и религија[1] На пример, еминентни професор Д. X. Скот је у председничком саоп- штењу ботаничкој секцији Британског удружења за унапређење науке 1921. године рекао: „Да ли је еволуција научно установљена чињеница? He! Морамо је сматрати актом вере зато што нема алтернативе.“ Професор Д. М. С. Вотсон, са Лондонског универзитета је осам година касније рекао окупљеним зоолозима Британског удружења за унапређење науке: „Теорија еволуције је опште прихваћена, али не зато што се може доказати да је истинита, већ зато што је једина алтернатива (посебно стварање) јасно неуверљива.“ Чињенице које су прикупљене на овим страницама снажно сугеришу да су професори Скот и Вотсон имали одличан разлог да кажу како се не може наћи доказ еволуције. Чињеница у овој ствари је да Хаксли, Вивијен и остали прилазе еволуцији у духу лаковерности, а религији у духу неповерљивости.

Приметно је да професор Џулијен Хаксли и г. Вивијен броју верника придају значај као доказу еволуције. Професор Хаксли, као што је раније поменуто, почиње чланак о еволуцији у Енциклопедији Британици 1929. године, говорећи нам да „међу компетентним биолозима и геолозима нема ниједног који није убеђен“ итд. Г. Вивијен објављује да је еволуцију „прихватио читав научни свет, при чему тешко да има иједног гласа неслагања“. С друге стране, навели смо разне квалификоване научнике који изјављују да се данас „не исплати“ изражавање неверице у еволуцију и да научне положаје добијају само они који је проповедају.

Изгледа да функционише следећа шема: (1) Еволуција је установљена чињеница; (2) Она је установљена чињеница зато што научници верују у њу; (3) Научници морају да верују у њу да би се уздизали на платном списку. Из ових премиса читалац може сам извући закључак. Сигурно је да веровање у еволуцију данас није повезано са новчаним жртвама. To је погодно веровање за научника који жели да има квалитетнији аутомобил. А трагање за истином ради истине је непријатно и невесело занимање у поређењу са возикањем лимузином. У трагању за истином путује се гурајући половни бицикл.

„Материјализам“ – каже професор Џон Елоф Будин у књизи Космичка еволуција (1925) – „је заменио трезвену мисао магијом. Читав процес еволуције постаје низ чуда, без разумљиве основе процеса. Појава у свету случаја било каквог поретка, појава живота са низом облика и органа, коначна појава интелигенције и смисла за лепо – све су то чуда… Да се у било које доба схвати озбиљно таква некохерентна мешавина мистицизма и науке – само је доказ помањкања логичког размишљања… Претпоставља се да су неким чудом претходни облици дали нове форме и карактеристике. Исто тако, и да је случајном променом створена од неорганске материје структура протоплазме, а даљим деловањем случаја да су се појавили различити облици и карактеристике… Случај је бог… Материјализам нуди пример лаковерности који највише запрепашћује у историји“ (делови цитирани у књизи мајора Рена – Еволуција: чињеница или фикција?).

Еволуција уопште није наука. To је религија и то религија на врло ниском ступњу, чије се црквене песме изводе у ритму џеза и синкопиране какофоније, чија су светилишта украшена кубистичком уметношћу. To је религија безбожних, лудих интелектуалаца који ништа не знају о било чему осим књишког садржаја. Неколико слабих трачака светлости почиње да се појављује у тами овог еволуционистичког пакла на земљи. Понеки усамљени научник ту и тамо почиње да схвата како знање није све. Професор сер Артур Едингтон, вирећи у васиону кроз свој астрономски телескоп, опажа да се нешто друго помаља на видику. „Проблем знања“ – пише он – ,је спољна љуска испод које лежи други философски проблем – проблем вредности“ (Философија физичких наука, 1939., стр. 222).

Ca својим главама, попуњеним до врха оним што зову знањем, наши материјалистичко-еволуционистички интелектуалци су потпуно изгубили смисао за вредности. Они заборављају да је људски рационални интелект само мерни уређај који је способан да саопшти разлику између овог или оног, али који се све време бави само симболима реалности. Ни све књиге нити сви професори света не могу вам рећи какав укус имају пржена јаја са сланином – морате појести тањир тог јела да бисте то открили. Рационализам вам пружа јеловник и зове то вечером. Даје вам ноте и то зове концертом. Ваш додир са стварношћу се остварује преко других делова ваше свести.

Рационализам не може измерити свемогућег Бога, не може одредити Његову тежину – зато свемогући Бог не постоји. Али, као што истиче психолог Вилијем Џејмс у књизи Разноликости религиозног искуства (стр. 73 и 443), безбројним људима и женама, који су у свим временима иза извесних појава осећали присуство Бога, није потребна логичка демонстрација доказа о постојању Бога – они знају да су све речи у свим молитвама и религијама света само слабашне сени колосалне чињенице. Сви људи немају увид у то, али је интуитивно осећање да постоји свеприсутна сила у васиони, изван и изнад човека, али пријатељска према њему и његовим идеалима – одолевало у људским срцима кроз сва доба и у свим земљама.

Еволуциониста-материјалиста каже да је ова интуиција празноверна заблуда. Он хоће логичан доказ пре него што поверује у било шта осим свог материјалног света. Међутим, тек треба да се роди материјалиста који може да пружи било какав логичан доказ како материјална васиона постоји ван његове личне свести о њој. Када се дође до логике, он исто тако безнадежно банкротира као и његов противник. Све се своди на практичну употребну вредност добара која нуде еволуционистички материјализам и религија. Данас слушамо много о „демократији“. Лорд Брајс је неколико година после рата 1914-1918 написао врло вредну књигу под насловом Модерне демократије. После приказа демократија у ондашњем свету, лорд Брајс је изразио мишљење да будућност цивилизације зависи од будућности религије. О хришћанству је рекао:

Хришћанство – далеко моћнија сила него било која политичка идеја или институција, пошто делује унутар људског срца – створило је скоро сав морални напредак који је постигнут од када се први пут појавило и може у појединачним случајевима да претвори олово у злато. Ипак, оно није чинило те ствари за људе, јер је ограничавано или кварено најгорим склоностима људске природе, тако да никад није примењено у пракси (свеска II, стр. 585).

Шта је дарвинистички материјализам човека-мајмуна створио од своје појаве? Ништа – осим прљавштине и свеопште деградације. Нико није бољи ни за два пенија захваљујући њему. На чему се он заснива? Ни на чему осим вере, осим веровања у реалност невиђеног – веровања у фосиле који не могу да буду приказани, убеђења у веродостојност ембриолошких доказа који не постоје, веровања у експерименте са размножавањем који не полазе за руком. To је вера коју не оправдавају дела – „фанатична вера, која у чврстом споју са неким лажима прираслим срцу – чврсто држи човека до задњег часа“.

Без обзира да ли тражимо наше претке у рајском врту или мајмунском кавезу, оно што нас при том води је вера – увис, ка звездама и бесмртној хармонији изнад блатњавог покрова пропадања, или наниже – ка земљи таме и звери које ишчезавају.

Артур Филд, 1941.г.

[1] Ово је суштински увид: еволуција, као објашњење живота, је скривена псеудо-религија и антихришћанска јерес, атеизам у форми „научне“ теорије.