Da li postoji osoba koja ima pristup sredstvima javnog infor misanja, a da nije čula za DNK, kloniranje, stem ćelije…? Međutim, nije još prošao nijedan prosečan ljudski vek otkako su ovi pojmovi postali deo baštine ljudskog intelekta. U pitanju su NOVE stvari koje izazivaju veliki publicitet, jer otvaraju ne samo novo tehnološko polje neslućenog potencijala, već u isto vreme pobuđuju čitav niz etičkih i moralnih pitanja, koja nas primoravaju da pretresemo i ponekad redefmišemo fundamentalne pojmove na kojima podva današnje društvo.

Struktura naslednog molekula, dezoksiribonukleinske kiseline ili skraćeno DNK, otkrivena je tek 1953. godine. Sa kloniranjem (pravljenjem genetičkih kopija organizama) počelo se tek sedamdesetih i to najpre na žabama (1977). Na uspešno kloniranje prvog sisara i rođenja čuvene ovce Doli, morali smo da čekamo do 1996. godine. Zatim su, vrlo brzo, usledile vesti o uspešnom kloniranju miša po imenu Kumulina 1998. i teleta Ejmi 1999. godine. Zatim su 2000. godine klonirani majmun Tetra i »pet prasića«, mačka kojoj su duhovito nadenuli ime Kopiket 2002„pacov Ralf i ždrebe Prometea 2003, pas Snupi 2005, itd.

Istraživanja i potendjalna primena stem ili našem jeziku primerenije – matičnih ćelija, takođe nije starije od par decenija. O matičnim ćelijama i novoj revoluciji medicine, koja je na pomolu detaljno ćemo govoriti u sledećim poglavljima. Takode ćemo razmotriti i problem genetički modifikovane hrane. Međutim, nećemo se zaustaviti na samom zdravstvenom aspektu biotehnologije, koji je bez sumnje veoma značajan. Moja je namera da krenemo i par koraka dalje, putem koji nas može odvesti do neslućenih zaključaka.

Kroz ovaj mini-serijal danaka na temu biotehnologije, pokušaćemo da otvorimo nekoliko, po mom mišljenju veoma važnih pitanja, koja se tiču svih nas. Za početak, navedimo samo neka od njih: Na primer u kom trenutku razvića zapodnje ljudski život, pa prema tome i zlodn ako isti oduzimamo? Kako definisati šta je majka i majčinstvo? Šta je život po definiciji i koja je suštinska razlika između žive i nežive materije? Šta je duša i da li je imaju sva živa bića?… Sva ova pitanja proizilaze iz studije biotehnologije, mada na prvi pogled nemaju mnogo veze sa njom. Naravno, biološke nauke nisu jedine koje pokušavaju da daju odgovor na njih. Tu su svakako i filozofija, religija, psihologija itd. Pomenuta pitanja su, naravno, starija od biotehnologije ali nam nauka pomaže da ih postavimo na znatno preciznijim i dubljim osnovama nego što smo to bili u stanju tokom prethodnih vekova.

Da bismo razumeli kako ova stara fundamentalna pitanja proističu iz biotehnološke perspektive na jedan sasvim nov način, potrebno je najpre da definišemo i razumemo nekoliko naučnih pojmova:

  1. Šta je biotehnologija? U najširem smislu, to je tehnologija ili primenjena nauka bazirana na fundamentalnim znanjima iz biologije. Biotehnološki postupci se primenjuju u poljoprivredi, industriji hrane, medicini itd. U tom smislu je korišćenje pekarskog kvasca za fermentaciju testa takođe biotehnologija. U užem, modernom smislu, pod biotehnologijom podrazumeamo tehnologije bazirane na manipulaciji DNK, gena, ćelija i tkiva.
  2. Šta je DNK i kako funkcioniše? Dezoksiribonukleinska kiselina je izuzetno dug polimerni molekul u obliku dvostruke zavojnice, sačinjen od četiri različita gradivna bloka ili »slova«. Ova slova su po hemijskoj građi ciklične azotne baze povezane međusobno molekulima šećera dezoksiriboze i molekulima fo- sforne kiseline. Svako slovo je sadnjeno od jedne azotne baze, edne dezoksiriboze i jednog molekula fosforne kiseline. Budud da su šećer i kiselina identični u svakom od četiri slova, identitet slova ili nukleotida je baziran na razlidtoj strukturi četiri azotne baze: adenin (A), guanin (G), timin (T) i citozin (C). Ova četiri slova se nižu duž molekula DNK u jedinstvenim kombinacijama koje precizno kodiraju jedinice nasleda ili gene. Geni su delovi DNK u kojima su zapisani »recepti« za izgradnju pojedinačnih belančevina od kojih su sadnjena živa bića. Duž molekula DNK čovek ima oko 25.000 različitih gena.

Da bi molekul DNK mogao da prenosi nasleđe iz generacije u generaciju, neophodno je da taj molekul može da se kopira prilikom svake ćelijske deobe i da pri tome precizno očuva informaciju zapisanu u jedinstvenoj sekvenci četiri razlidta slova. Ovo je moguće zahvaljujud komplementarnosti slova. A se uvek spaja sa T, a C se uvek spaja sa G, formirajud tako prečage duž molekula DNK. Dakle po dva slova formiraju jedan tzv. bazni par ili prečagu duž lestvice dvostruke zavojnice DNK molekula. Pri kopiranju ili replikaciji DNK molekula dolazi do razdvajanja dve lestvice tako da svaka sadrži samo po polovinu od svake precage ili jedno slovo. Zahvaljujud komplementarnosti slova, mašinerija za kopiranje DNK molekula zna da ako je u jednoj prečagi na primer slovo C, njegov par će biti slovo G. Tako se jedan molekul DNK kopira u dva nova molekula koji čuvaju identični zapis gena. Pri ćelijskoj deobi svaka ćelija nasledi po jednu kopiju, zahvaljujući čemu naš lični genetički identitet ostaje očuvan iako smo sačinjeni od biliona individualnih ćelija. Ljudska DNK ima preko 3 milijarde baznih parova ili prečaga duž spiralne lestvice! Tako dugačak molekul bi bio veoma nepraktičan pa je on u našim ćelijama poput romana ogromnog volumena podeljen u 23 toma ili hromozoma. Sve hromozome nasleđujemo u parovima, tako da praktično u svakoj ćeliji imamo 46 hromozoma ili dve kompletne kopije DNK molekula, jedan molekul nasleđen od oca, a drugi od majke. Genetički tekst sačinjen od preko tri milijarde slova sadrži sve informacije potrebne da se načini jedno ljudsko biće. Međutim, ne samo ljudi, već i sva ostala živa bića, od bakterija, preko protozoa, biljaka, gljiva i životinja (velikih i malih) imaju gene zapisane pomoću jedne iste tehnologije, jednog istog molekula DNK! Jedino što je različito kada uporedimo DNK čoveka i drugih vrsta jeste raspored ili jedinstvena kombinacija četiri različita slova duž molekula DNK, kao i ukupni broj slova u molekulu ili dužina teksta. Zahvaljujući tome što su geni svih živih bića napisani istim hemijskim jezikom, biotehnologija ima mogućnost da gene jednog organizma prebacuje u drugi organizam. Strani geni pri tome ostaju aktivni u svom novom domaćinu, transformišući ga u nešto novo. Na taj način stvaramo transgena ili genetički modifikovana živa bića koja ne postoje u prirodi.

  1. Šta je kloniranje? Kloniranje je pravljenje genetičkih kopija. Pri tome možemo da kloniramo individualne gene za šta najčešće koristimo bakterije kao »kopir mašine« u koje ubacimo strane, na primer ljudske gene, ili možemo da kloniramo celokupni molekul DNK i da na taj način napravimo genetičku kopiju celokupnog organizma. Kada se u javnosti govori o •doniranju, obično se podrazumeva da govorimo o kloniranju celokupne individue tako da ćemo i mi koristiti termin u tom smislu. Da bismo napravili genetičku kopiju ili klon jednog živog bića, neophodno je da umesto jedinstvene kombinacije gena oca (spermatozoid) i majke (jajna ćelija), u jajnu ćeliju koja ce se deobama razviti u celokupan novi organizam, prebacimo samo gene jedne individue. Klon se pravi tako što se iz jajne ćelije izbaci majdnska DNK i zatim se u tu genetički praznu iajnu ćeliju ubaci kompletna DNK iz telesne ćelije davaoca dji klon pravimo. Na taj nadn će se jaje razviti u individuu genetički identičnu davaocu molekula DNK. Da bi se jaje razvilo, neophodno je da ga implantiramo u matericu surogat majke koja će izneti trudnodi i roditi klon. Vidimo dakle da mogućnost kloniranja na glavce postavlja pojam majke, roditeljstva i rodbine, jer klon vise nema majku u pravom smislu red, već je sam sebi »super-roditelj« (genetički i otac i majka), mada ima još jednu delimičnu majku koja je davalac prazne jajne ćelije, i drugu koja je iznela trudnoću. Klon dakle nema prave roditelje, a najbliži biološki preci u prirodnom smislu nasleđivanja gena su mu babe i dede, tj. roditelji davaoca DNK. Postoje tvrdnje da je uspešno kloniranje ljudi već urađeno u tajnosti (time ćemo se detaljnije baviti u jednom od narednih poglavlja), ali ne postoje definitivni dokazi za tako nešto. Naravno, ono što više nije nikakva tajna, kloniranje ljudi se radi u naučne svrhe u pojedinim zemljama, ali se klonovi abortiraju u ranoj fazi razvića. Još uvek ne postoji jedinstvena internacionalna zakonska regulativa po tom pitanju, tako da istraživad sami donose odluke da li će se baviti takvom vrstom istraživanja. Naravno, budući da regulative nekih zemalja ne dozvoljavaju ovakva istraživanja, u toku je migracija naučnika u one zemlje koje imaju blaže zakone ili uopšte nisu razvile regulative po ovom i sličnim pitanjima. Kloniranje životinja je postalo rutina, i sa tehničkog ili tehnološkog aspekta ne postoji nikakva prepreka da se isto uradi i kod čoveka. Pitanje koje se nameće je naravno pitanje etike, a tim pitanjem kao i drugim zanimljivim aspektima biotehnologije, bavićemo se u narednim tekstovima.

Dr Tomislav Terzin, Cenzurisana naučna otkrića