СТАНИЈА ИМА УШИ

2
1501

Кукања, кукања, непрестана кукања а онда… пауза за ријалити, који наравно нико не гледа, те вести на сваких сат времена. Онда опет кукања, местимично и згражавања, над неким мртвим дететом, или од глади умореном старицом. Страшно, страшно… па опет кукања, Станија, и вести на сваких сат времена. Логично, ту је и зверско радно време за ропску порцију чварака, код неког „газде“, нормално – моралног патуљка. Све у свему, идеално, помало и растерећујуће, јер одговорност није на нама. Тако је како је! А тако је, од када смо се ми родили, и тако ће бити, по свој прилици, и када се наши унуци роде. Ако се уопште и роде. Но, то и није толико битно јер гле… поново се појавила Станија!

Свакако, поменуту свакодневну идилу понекад поремете неке вансеријске догодовштине, као што су председнички избори или вечито немирна тема – јесмо ли ми пореклом од мајмуна? За актуелног председника нико нормално не гласа, али ипак увек он добије већину. За то је свакако одговоран зли Запад, и наше немирење са том околношћу, потраје целих недељу дана, а онда поново повратак идили. Повратак Станији! Те, иако нам је та „идила“ заправо мајмунска, ипак њих никако не желимо да прихватимо као сопствене родоначелнике. Нема то толико везе са овим или оним аргументима, колико заиста са осећајем да једноставно нисмо настали од мајмуна. Свакако, из ових или оних политичких коректности, нашој деци ћемо омогућити управо тај генеолошки кључ, схватајући да ће и они, као и ми што смо, временом исти одбацити као још једну, од многих, подметачину злог и мајмуноликог Запада. Дакле, биће шта буде, и шта ми имамо са тим?

Суочен са максимализмом у теорији и минимализмом у пракси, човеку заиста још једино Станија остаје. Са предикаоница се објављује извесност пакла, док ТВ сервиси нуде идиличне дестинације наших годишњих одмора. И једно и друго, чини се недостижним. Нелогичним. И човек почиње да сумња. Ускоро схвата да нема довољно садржаја за истраживања, нити довољно новаца за летовања. Биће шта буде… и он се враћа Станији.

 

Али, шта би било када бих вам рекао да може бити другачије? Да вам нису потребне ове или оне упућености, езотеричне вештине или пак небројено многи сати медитације? Шта би било ако бих вам рекао да је могуће преокренути све то? Променити свет? Да ли би ме неко чуо? Да ли би неко желео да ме чује? Да ли би неко прихватио да ме чује?

Пре свега, свест о ситуацији јесте одлучујућа! И, колико себе заиста видите као заробљене околностима које не можете променити? Није да нисте покушали, али реално, на ваша многа питања нисте добили одговоре. Бар не оне трајне. И онда сте се разочарали и вратили Станији. Али, хајде да се вратимо… немојте се разочарати, немојте се враћати Станији. Одржите свест у себи. Не испуштајте је у испразним разговорима којима сте зацементирали свој свакодневни ход. Дистанирајте се! Схватите да те околности нису Ви! Оградите се од њих. Немојте дозволити да ова или она вест, ово или оно мишљење, има утицаја на Вас. За такав приступ, најбоље би било када бисте схватили да Бог постоји. Да је жив. Да комуниира са вама. Да није питање да ли Он говори, колико да ли сте ви способни да Га чујете. Још је Исаија пророк о томе говорио – „уши имају и не чују, очи имају и не виде“ – сам Христос, са друге стране, јесте рекао – „ко има уши да чује нека чује и ко има очи да види нека види“. Дакле, тај застој у комуникаији, да га тако назовемо, није новијег датума. Штавише, одувек је присутан. Да ли ви имате тај застој? Да ли сте довољно свесни да себи признате то? Да ли сте довољно одговорни да ту способност развијете у себи? Није лако, али није ни тешко и, као и све у животу, потребује фокус! Сем Станије нормално, али она и није парадигма ваше будућности… или јесте?

Мислите о томе…

Јереј Др Угрин Поповић

2 COMMENTS