Петиција за ревизију изучавања Дарвинове теорије

    0
    1502

                                        ОБЈАШЊЕЊЕ ПЕТИЦИЈЕ

    Теорија еволуције је већ више од 150 година једна од  водећих тема интелектуалних, теолошких, научних и квазинаучних расправа, дискусија и  полемика. Зашто се тој теми даје толики значај иако теорија еволуције није научно  доказана, већ представља само хипотезу?

    На почетку истичемо два битна Дарвинова става из књиге ,,О пореклу врста” у којој је изнео своје ставове о развитку, еволуцији живота на нашој планти. У уводу ове књиге Дарвин каже:  ,,Дубоко сам свестан да се на сваку тачку, о којој се расправља у овој књизи, могу применити чињенице које често очигледно воде до закључака који су супротни онима до којих сам ја дошао.” Дакле, Дарвин у целој књизи ништа не тврди већ само претпоставља. Он своју књигу завршава следећом реченицом: „Вероватно постоји нешто узвишено у схватању да је Творац семе свеколиког живота, који нас окружује, удахнуо само неколицини или чак само једном облику и да је, док се наша планета кружно кретала по законима силе теже, из тако једноставног почетка настало и настаје безброј најлепших и најчудеснијих облика”.

    Лако је уочити да се наведени Дарвинови ставови значајно разликују од догматских ставова савремених еволуциониста, неодарвиниста. Нова научна достигнућа, поготово сазнања из домена генетике, сазнања о спонтаним и изазваним мутацијама, дала су  неодарвинистима  основу и доказе за теорију спонтане еволуције. Настала је нова наука са бројним претпоставкама, спекулацијама, непровереним и непроверљивим тврдњама, контроверзама, која се агресивно афирмише и намеће целом човечанству, поготово кроз школство  и коју, углавном,  предводе  атеисти и глобалисти. Циљ ове науке је, не само да докаже да су све врсте живих бића настале и еволуирале  спонтаном еволуцијом,  већ и да је живот на нашој планети настао спонтано, из ништа, ex nihilo, per se  и да Бог не постоји.

    Главни неодарвинистички ставови и ,,доказе” теорије еволуције

    1. Живот на нашој планети настао је спонтано, еx nihilo, per se

    За овакав став нема ни једног провереног доказа нити савремена наука има било какво конкретно сазнање о настанку живота на нашој планети. Почетак настанка живота везан је за настанак аминокиселина. Не знамо поуздано како су се спонтано спојили атоми кисеоника, водоника, угљеника и азота у сложене молекуле аминокиселина. Апсолутно не знамо како су од аминокиселина спонтано настали протеини, око милион врста у људском организму, са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, а тиме и специфичним функцијама без којих нема живота. На пример, да би се формирао протеин колаген потребно је спојити 1055 аминокиселина у строго одређеном редоследу (укупно има 22 врсте аминокиселина које се разликују на основу броја и распореда атома кисеоника, водоника, угљеника и азота). Претпоставка је да су се некако у некој топлој барици спојиле аминокиселине и створиле протеине. То је у супротности са основама хемије, јер се у води мономер (аминокиселине) не може спојити у полимер (протеине) као што од праха шећера, који се стави у воду, не може настати коцка шећера. Све и када би тако настали протеини, како је било могуће да спонтано настане тако велики број различитих протеина са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, а тиме и специфичним функцијама које омогућавају живот. Спекулације о настанку протеина преко рибонуклеинске киселине – РНК, које сада заговара теорија абиогенезе, су такође неостварљиве. Ако су се, ипак, на неки непознат начин, догодили протеини, опет од живота нема ништа, јер се протеин сам од себе не може репродуковати и опстати. За репродукцију је потребна ДНК. Откуд одједном тако сложени молекули ДНК у којима је запис, информација о репродукцији и о свему што се тиче јединке. (Укупан запис у геному човека износи око 6 милијарди слова). Информацију може дати само нека интелигенција. Је ли онда могуће да је та информација, тај запис дошао спонтано, ниоткуда и ниоткога?  Опет, ДНК без протеина не значи ништа, не може дати живот. Ето, сада некако, великим чудом, имамо и протеине и ДНК, али опет нема живота. Да би настала ћелија, тј. живот који би се репродуковао, потребно је да се протеини, ДНК и друге компоненте живота нађу у специфичниј мембрани. Откуд одједном и та јединствена мембрана са одређеним физичким, хемијским, физиолошким и репродуктивним својствима? И откуд,  на крају,  ћелија, специфична и сложена биохемијска лабораторија са бројним органелама без којих нема ни ћелије ни живота? Тако од просте ћелије, бројним недоказивим спекулацијама, дођосмо до човека,  до људског мозга, свести, морала, савести, говора, фантастичног организма где су све ћелије повезане и  свака у свако време зна шта раде остале ћелије. Ко је, како и чиме повезао овај фантастични систем? И све ове бројне, невероватне, немогуће  случајности за неодарвинисте су апсолутна научна истина. Многи еволуционисти покушали су безуспешно да својим хипотезама објасне спонтани настанак живота. Један наш водећи догматски еволуциониста покушава и да смрт прикаже као процес еволуције и каже: ,,Читави процес изумирања је одлична илустрација самог процеса еволуције” или ,,Смрт очигледно није случајни инцидент, она је стални пратилац биолошког континуитета” и ,,открива” ,,кретативну улогу смрти у постанку и континуитету живота”. Смрти, негацији живота, професор Београдског универзитета даје креативну улогу у постанку и континуитету живота. Данас и квaнтна физика безуспешно покушва да докаже да би  живот могао  настати ex nihilo, per se.

     

    1. Мутације, прилагђавање животној срединии и селекција су сталне појаве које неминовно воде до  спонтане еволуције живота на нашој планети

    Да, све то постоји, али не доводи до еволуције, настанка нових врста живота. Укратко, по последицама по организам мутације гена или хромозома  могу бити неутралне (без последица), штетне ( доводе до болести или деформација појединих делова тела )  и смртне (када су штетне мутације веома изражене и имају смртне последице). Ретко се догађају мутације које доносе неку корист. Дакле, мутације не доводе до великих промена на организму, које би представљале настанак нове врсте живота, већ само  до неких промена на истој врсти живота. Од како се зна за мутације, било је милијарде мутација, спонтаних или изазваних ( утицај фактора животне средине или утицај и експеримент од стране човека). Никада те мутације нису дала нову врсту живота, већ само неке промене на истој врсти живота. До нове врсте живота није дошло ни на генерацијама потомака јединки на којима је изазвана мутација. Као пример еволуције изаване мутацијом и прилагођавањем животној средини наводе се Дарвинове зеба са острва Галапагос. Без обзира што су зебе имале различиту величину кљунова то је иста врста живота и исти ниво живота (варијација исте врсте). Ако мутација, без обзира на неке  промене,  не даје нову врсту живота, сложенији, виши организам, онда живот остаје на истој врсти, на истом нивоу, нема еволуције. Треба имати на уму да се мутација догађа на јединки а не на већој популацији. Ако би мутацијом настала једна јединка нове врсте она не би могла опстати. За репродукцију и опстанак нове врсте неопходно је имати истовремено бројне јединке оба пола. Закон поновљених варијација показује да свака исправно дефинисана биолошка врста има јасно утврђене границе које јој онемогућавају да се низом спонтаних мутација претвори у неку другу врсту.Дакле, мутације, прилагођавање животној срединии и селекција доводе само до неких промена на истој врсти (варијације унутар врсте), не дају нову, сложенију врсту живота, виши ниво живота,  што је неопходно за еволуцију ка вишим, сложенијим врстама живота.

    1. Фосили су необорив доказ еволуције

    За еволуционисте, фосили су, уз бројне претпоставке, спекулације, заблуде, некад и лажи, главни доказ еволуције. Милиони фосила свих сложенијих живих бића, као сасвим формираних врста, без прелазних облика, нађени су у великом броју у истом слоју земље. Где су прелазни облици? До сада је било више милиона врста живота, рачунајући и изумрле. За сваку врсту, да би се развила и опстала, био би потребан велики  број прелазних облика, а у фосилима их нема. Недостатак фосила прелазних облика упућује да живот није настао и еволуирао еволуцијом. Чињенице у вези са фосилима најчувенијих наводних прелазних облика, које еволуционисти стално истичу,  врло су непоуздане. Археоптерикс, врста малог диносауруса величине кокошке, имао је крила и перје, дугачак реп, вилице и у њима   зубе. Око свих наведених делова и данас се воде полемике као и претпоставке о неким фалсификатима на овом фосилу. Да ли је то прелазни облик између гмизаваца и птица или једна од изумрлих врста која нема везе са настанком птица?  Фосил рибе шакоперке је заправо фосил рибе која и данас живи у океанима. Ова риба има другачија, јача  пераја. Наводно еволуцијом су ова пераја постале ноге, риба је изашла на копно, од ње су постали водоземци а по некима и други кичмењаци. Многи еволуционисти су одбацили такву могућност, сматрају да је то прастара риба и да нема везе са еволуцијом. Фосил малог коња са више прстију, уместо копита, ако је и постајао, не указује на прелазни облик већ на  промену на истој врсти или да се радило о генетској малформацији. Заправо, једини евентуални (веома неубељиви)  прелазни облик, који је до сада пронађен, је археоптерикс. Ако прихватимо да би то могао бити прелазни облик, имамо само један пример, један случај  прелазног облика. На једном случају у науци се не може ништа закљичити или доказати.

     

    Човек, хомо сапијенс, настао је пре 30.000 до 100.000 година??? Фосили заједничког претка мајмуна и човека, односно прелазне врсте према човеку, нису пронађени. Највише спекулација , контроверзи, маште, заблуда, фалсификата и лажи (Човек из Пилтдауна, Небраска човек) има у вези фосила хоминида, наводних директних предака човека. Разне скице, макете, модели хоминида и филмови, које обилато користе еволуционисти, нису никакав научни доказ већ искључиво машта појединих еволуциониста. Прецизна конструкција хоминида на основу дела кости је немогућа, поготово је немогуће конструисати мека ткива, кожу, длаку, очи, лице. На веома различите лобање могуће је навући исту маску и добиће се различити ликови. Тврдити на основу рељефа лобање да су неки хоминиди имали развијен говор веома је неозбиљно. Центар за говор се налази у мозгу a не на лобањи. Поред центра за говор неопходно је имати и орган за говор а њега је немогуће конструисати помоћу дела скелата. Пронађени делови скелета појединих хоминида су скоро идентични скелету мајмуна па је могуће да су ти наводни хоминиди били нека од бројних изумрлих  врста мајмуна.   Homo ergaster i Homo  erectus, наводно најближи преци Хомо сапиенса, иако их је , на основу дела скелетеа, немогуће  прецизно конструисати, на основу бројних контроверзних података, модела  и цртежа,    по процењеном обиму и облику лобање  и величини мозга,  значајно су сличнији  мајмуну него човеку (Није битна само величина мозга већ и анатомска структура мозга и сложеност можданих мрежа  и синапси ).Веома контроверзни су и подаци о Нандерталцу.  Ако су хоминиди живели у периоду који наводе еволуционистије, онда је већина хоминида живело у истом периоду. Ко је онда од њих коме предак и колико предака има човек?  Није јасно ни како су све те бројне врсте хоминида, ако су постајале,  изумрле  На основу свега до сада написаног о хоминидима немогуће је логично и реално систематизовати све подадке и донети неки реалан закључак, све је у домену спекулација.

    1. Није оправдано говорити о неким ,,изгубљеним карикама”, усмеравање на недостојеће ,,изгубљене карике” je  бесмислено

    Пошто у фосилима нису пронађени прелазни облици између постојећих облика живота немогуће је повезати ,,ланац живота”. Недостају бројне карике, ,,изгубљене карике”, како их називају еволуционисти. Не може се изгубити нешто што не постоји. Те ,,карике” никада нису ни постајале. Дакле, еволуционисти сматрају  да се, када је у питању теорија еволуције, не треба  придржавати научних принципа, не треба никакав научни доказ да би се потврдила хипотеза, већ треба безусловно веровати догми неодарвинизма. Каква би реакција била када би креационисти предлагали нешто слично? Прихватајући такав принцип у науци  данас су часописи, који се баве биологијом и теоријом еволуције пуни ,,генијалних” хипотеза о настанку и еволуцији живота и човека (нпр. о,,креативној  улози смрти  у постанку и континуитету живота”).

    1. Еволуција је трајан процес

    Ако је тако, треба ли очекивати даљу еволуцију свих облика живота или само настанак врсте која ће превазићи човека? Је ли то могуће? Од кога би постала та нова врста живота и како? Могуће мутацијом од човека? И када би то могло настати мутацијом, мутација се дешава на јединки а не на већој популацији. Чак,  када би и то могло, да истовремено настане већи број јединки различитог пола, да ли би човек дозволио да се та популација, од неколико парова, развије и потчини човека онако како је он, ради свог интереса,  потчинио све на нашој планети?

    Изнели смо бројне  чињенице које су у супротности са теоријом еволуције. Теорија еволуције је и у супротности са неким природним законима. На пример, други закон термодинамике, поред осталог,  указује и да сви системи у универзуму теже да пређу у стање веће неуређености, ентропију и да се та неуређеност повећава у сваком процесу. Поред тога, у природи нема стваралачких механизама. Постоје  само мeханизми за одржавање, дегенерацију и деструкцију, уништење (земљотреси, пожари, вулкани, поплаве, суше, олује, лавине, цунами и разне болести живих бића). Симетрија (облика, димензија, грађе, боје, детаља, функције), која је веома заступљена у природи, поготово у живој природи,  је велика тајна природе. Случајност не познаје симетрију. Дакле, и закони биологоје и закони природе оспоравају теорију еволуције. Време је да се покрене  ревизија теорије еволуције са аспекта науке, чињеница. Чињенице указују да ће ускоро већи број научника  рећи: ,,Цар је го”. Већ  је  то рекло хиљаде озбиљних научника, универзитетских професора и сарадника великих научних  института у целом свету, поготово у Америци. Због велике пропаганде еволуциониста и глобалиста тај глас се још недовољни чује.

    Изучавање биологије: Биологија је велика, врло значајна наука и основа свих биолошких наука. Планове и програме изучавања биологије треба да доноси компетентан тим на државном нивоу а не само одређени биолози, неодарвинисти. Наравно, треба изучавати и теорију еволуције, али само као хипотезу, оно што она јесте, са свим подацима који би могли бити  прилог хипотези  и свим подацима који је оспоравају. Само  такво изучавање биологије и теорије еволуције ће омогућити развој критичког и креативног мишљења ђака. (Овако усмеравање  ученика вероватно би имало значаја и за укупно њихово васпитање и за боље односе у школама где, нажалост, влада хаос,  опште непоштовање правих вредности и ауторитета, где ученици туку професоре). За сада постоје два схватања  о настанку живота и човека (библијски и еволуционистички). Ни једна од њих није научно доказан. У школским програмима би, кроз одређен вид наставе, требало дати простора и савременом религијском  поглеу на свет и живот (Интелигентни дизајн). Став неодарвиниста о изучавању биологије и теорије еволуције подсећа  на идеологизацију науке. Свака идеологизација науке је погубна и за науку и за друштво. Треба јасно и отворено рећи зашто глобалисти подржавају теорију еволуције и финансирају промотере ове теорије.

    .