Алијенација личности

    0
    2027

     

     

    Живимо у ери зависности. Ипак, многи од нас, дапаче већина, није свесна тога. Постали смо тек „ништице у реду истих“ – како би то дефинисао Фридрих Ниче, несвесни те своје ништавности у својој грандоманској заблуди властитог ега. Међусобну отуђеност покушавамо надоместити конзумерском похлепом и сталним „гутањем“ нових идеја, људи, пејзажа, цигарета, ствари… свега онога што нам апсолутно не треба. Но, и ако смо суштински отуђени једни од других, ипак бивамо зависници од туђег мишљења, става, процене… те тако доводимо себе у позицију вечитог таоца туђе пажње. Једном речју, нисмо своји. Властиту слободу смо трампили за тај варљиви осећај сигурности, који пружа систем, институција, поредак… све оно што смо властитим одустајањем од себе прихватили уместо себе. Алкохол, дрога, коцка, промискуитет или било који други „видљиви“ облик зависности јесте заправо само последица тог онтолошког одустајања од нас самих. Наша народна пословица гласи – „с ким си – такав си“ – и имплементно садржају овог размишљања, да се закључити, да смо одустајањем од Бога заправо одустали и од себе. Отуђивши се од Бога, отуђили смо се и од себе. Напокон, одуставши од здраве зависности од нашег Творца, постали смо тек зависници туђих мишљења, институција, система вредности или различитих супстанци. И, то је већ ера којој припадамо, цивилизација у којој живимо, ропство за које се кунемо да је слобода. Заправо, лаж, која је је поновљена довољно пута, прихвата се као истина, а речи као што су – слобода, љубав, црква… – јесу већ довољно пута изречене да би прихватили опозит реченог као дефиницију стања које имамо пред собом. Да би мирне савести живели у том стању, растерећени потребе да га мењамо. И то је већ то ропство, које прихватамо као слободу. Заправо, нисмо ни свесни тог ропства, јер га очитавамо као слободу.

    Даље – љубав. То је пет слова које идаље немају своју дефиницију пошто се и само поимање реченог преместило из сфере стања у сферу осећања. Дакле, не више у домен нечега што је у нама, већ нечега што је ван нас. Нечега до чега треба доћи или, у горој варијанти, нечега што од других зависи. У суштини то и јесте та архетипска лаж у којој сазревамо. То, да од других зависи. Да су слобода, љубав, црква… ван нас самих! Те тако и живимо промашај, тражећи решење на месту, односно местима, на којима оно није. Сам Христос, са друге стране, открио нам је референцу успеха речима – Царство Божије је унутра, у вама. Ипак, ми га и даље тражимо ван нас самих. Да којим случајем Он данас дође, Своју мисију би започео не речима – Покајте се! – већ речима – Пробудите се! – јер оно што живимо јесте сан, са својим правилима и законима, док реалан живот тече мимо нас. Остаје неухватљив за нас јер спавамо! Нисмо будни, већ загледани у свој сан, као у основ свега чему се надамо. И, док год спавамо, ми и сањамо, ми и подлежемо законима сна. Али, сан није живот, и то свако од нас у дубини своје душе зна, а зато и туга као нус ефекат узалудне потраге решења, или спасења, на „њивама глади“, које су свуда око нас.

     

     

    Црква – Институција или деноминација? Божија воља или људска творевина? Једна или многе? Грешна или безгрешна? – јесу питања која имају своју тежину у нашим залудним системима просуђивања. Залудним, кажем, јер када код поставимо питање, то значи да од других очекујемо одговор. Да смо тим другима, дали власт над сопственим искуством. И заиста, колико када кажемо – Црква – мислимо на нас саме? Колико заиста доживљавамо себе као Цркву, а колико је сагледавамо као неки апстрактни појам, који и нема толико везе са нама али који, ето, прихватамо као властити због рођења, националне припадности или којих других разлога који, опет, нису наши. Најзад, колико самог Бога доживљавамо као властиту реалност, а колико као скуп ових или оних правила, са Којим ћемо се већ сусрести у загробном животу? Дакле, не данас… већ сутра!

    Ипак, живот јесте данас. Пробудите се!

    Мислите о томе…

    Јереј Др Угрин Поповић